Judith Butler: O porijeklu napada na rod

Antirodni pokret nije samo reakcionaran, već fašistički trend koji podržava autoritarnu vladavinu. Tipično za fašističke pokrete, oni racionalnost podređuju nacionalističkim ciljevima.

Judith Butler / 15. Novembar 2021

 

U junu je mađarski parlament ubedljivom većinom izglasao da se iz javnih škola eliminišu sva učenja povezana sa „homoseksualnošću i promenom pola“, povezujući LGBTQI prava i edukaciju o njima sa pedofilijom i totalitarnom kulturnom politikom. Krajem maja, danski poslanici su usvojili rezoluciju protiv „preteranog aktivizma“ u akademskoj sredini, dok su na popis vinovnika uvrstili rodne studije, rasnu teoriju, postkolonijalne i imigrantske studije. Prošlog decembra, vrhovni sud Rumunije oborio je zakon koji je trebalo da zabrani „teoriju rodnog identiteta“, ali su burne rasprave o tome nastavljene. Transfobi u Poljskoj proglašavaju zone slobodne od „trans ideologije“, u želji da je očiste od korozivnih kulturnih uticaja iz Amerike i Britanije. Tursko povlačenje iz Istanbulske konvencije u martu izazvalo je uznemirenje u EU, jer se jedan od ključnih prigovora Turske odnosio na zaštitu žena i dece od nasilja, pri čemu je ovaj problem povezan i sa stranom reči „rod“.

Poslednjih godina su napadi na takozvanu „rodnu ideologiju“ u porastu širom sveta, dominiraju debatom na elektronskim mrežama, uz podršku brojnih desničarskih katoličkih i evangelističkih organizacija. Mada ne uvek na istoj strani, ove grupe se slažu da je tradicionalna porodica ugrožena, da se deca u učionicama indoktriniraju da postanu homoseksualna, a da je „rod“ opasna, ako ne i dijabolična ideologija koja preti da uništi porodicu, lokalne kulture, civilizaciju, pa čak i samog „muškarca“.

Teško je do kraja rekonstruisati argumente kojima se služi antirodni ideološki pokret, jer se njegove pristalice ne pridržavaju standarda doslednosti ili razgovetnosti. Zapaljivim parolama oni žele da poraze sve što smatraju „rodnom ideologijom“ ili „rodnim studijama“ i za to koriste sva raspoloživa retorička sredstva. Na primer, osporavaju „rod“ jer on tobož poriče biološki pol, ili zato što podriva prirodan ili božanski karakter heteronormativne porodice. Plaše se da će muškarci izgubiti svoj dominantni položaj ili fatalno oslabiti, ako počnemo da mislimo u okvirima roda. Veruju da se deci govori da promene pol, da gej i trans ljudi aktivno regrutuju decu ili da se na mlade vrši pritisak da se izjasne kao gej u obrazovnoj sredini, gde se otvoreni diskurs o rodu karikira kao oblik indoktrinacije. Brinu da će nas, ako ono nešto što se zove „rod“ postane društveno prihvatljivo, odneti poplava seksualnih perverzija, uključujući bestijalnost i pedofiliju.

Iako je antirodna ideologija nacionalistička, transfobna, mizogina i homofobna, njen primarni cilj je da poništi progresivne zakone za koje su se proteklih decenija zajedničkim snagama izborili LGBTQI i feministički pokreti. Zaista, napadi na „rod“ podrazumevaju protivljenje reproduktivnim slobodama žena i pravima samohranih roditelja, zaštiti žena od silovanja i porodičnog nasilja, zakonskim i društvenim pravima trans ljudi, uz čitav niz pravnih i institucionalnih mehanizama protiv rodne diskriminacije kao što su prinudna psihijatrijska zatvaranja, brutalno fizičko uznemiravanje i ubistva. Ovakvi stavovi dodatno su zaoštreni za vreme pandemije, kada je zabeležen porast porodičnog nasilja, dok su kvir i trans mladi lišeni svojih prostora u zajednicama za podršku.

Lako je opovrgnuti, pa čak i ismevati tvrdnje koje se iznose protiv rodnih studija ili rodnog identiteta, jer su zasnovane na plitkom karikiranju i često se graniče sa fantazijama. Ako je bitno (a nadajmo se da još uvek jeste), treba naglasiti da ne postoji jedan koncept roda i da su rodne studije složeno i raznovrsno polje koje obuhvata širok raspon škola mišljenja. Ove studije ne poriču pol, ali postavljaju pitanje kako se pol ustanovljava, kroz koje medicinske i pravne okvire, kako se to menjalo kroz istoriju i šta za organizaciju društva znači prekinuti vezu između pola dodeljenog na rođenju i života koji potom sledi, uključujući posao i ljubav.

U načelu se misli da se dodela pola dešava jednom, ali šta ako je reč o složenom procesu koji je moguće revidirati, koji je reverzibilan za one kojima je dodeljen pogrešno? Ovakvo rasuđivanje ne znači zauzeti stav protiv nauke, već samo postaviti pitanje kako nauka i zakonodavstvo utiču na društvenu regulativu identiteta. „Ali postoje dva pola!“ Načelno da, ali ideale dimorfizma koji upravljaju našim svakodnevnim predstavama o polu na razne načine već je osporila sama nauka, kao i interseks pokret koji je pokazao kakve sve posledice može imati pogrešna dodela pola.

Postaviti pitanje o rodu, odnosno pitanje kako je društvo organizovano u odnosu na rod i kakve to posledice ima na razumevanje tela, proživljeno iskustvo i intimne odnose znači uključiti se u otvoreno ispitivanje i istraživanje, protiviti se dogmatskom sprečavanju i poništavanju emancipatorskih promena.

Različite metodologije i debate u okviru rodnih studija mogle bi se naširoko objašnjavati, uz kompleksnost izučavanja i priznanja koje je ovo naučno polje steklo širom sveta, ali to bi od čitalaca zahtevalo posvećenost obrazovanju. Šta se uopšte može reći kad većina protivnika rodnih studija odbija da čita bilo šta što bi protivrečilo njihovim uverenjima, ili kad iz složenih tekstova biraju ono što služi karikiranju teme?

Neki tvrde da je sam koncept „roda“ napad na hrišćanstvo (ili na tradicionalni islam) i optužuju zagovornike „roda“ za diskriminaciju verskih uverenja. Ipak, izučavanje roda i religija sugeriše da neprijatelji ne dolaze spolja i da dogmu sprovode unutrašnji cenzori.

Reakcionarni antirodni pokret koristi termin „rod“ da privuče, kondenzuje i potpali raznorodan skup društvenih i ekonomskih anksioznosti izazvanih sve većom ekonomskom neizvesnošću pod neoliberalnim režimima, dubokim društvenim nejednakostima i restriktivnim merama u vreme pandemije. Podsticanjem straha od kolapsa infrastrukture, migrantskih kretanja – a u Evropi i od gubitka svetosti heteronormativne porodice, nacionalnog identiteta i bele supremacije – gradi se predstava o destruktivnim silama roda, postkolonijalnih studija i kritičke rasne teorije. Kada se rod predstavi kao strana invazija na scenu stupaju nacionalistički motivi. Nacija za koju se predstavnici antirodnog pokreta bore zasnovana je na beloj supremaciji, heteronormativnoj porodici i otporu svakom kritičkom preispitivanju normi koje su dugo ograničavale slobode i ugrožavale živote mnogih ljudi.

***

Ukidanje socijalnih usluga pod neoliberalizmom izložilo je tradicionalnu porodicu velikom pritisku, kako su to već mnoge feministkinje s pravom ukazale. Fortifikacija patrijarhalnih normi unutar porodice i države započela je kao reakcija na desetkovane socijalne usluge, neotplative dugove i izgubljene prihode. Te anksioznosti i strahovi bili su odgovarajuća pozadina naspram koje se „rod“ prikazuje kao destruktivna sila i strani uticaj koji se infiltrira u naciju i destabilizuje tradicionalnu porodicu.

Zaista, rod se predstavlja kao simbol svake vrste zamišljene „infiltracije“ u nacionalno telo – migranti, uvoz, poremećaj lokalnih ekonomija efektima globalizacije. Tako „rod“ postaje fantom, ponekad oličen kao „demon“, čista sila uništenja koja preti božijoj tvorevini (za antirodni pokret to, pretpostavljam, nisu klimatske promene, što bi bio mnogo verovatniji kandidat). Fantazam o destruktivnoj moći „roda“ izražava se kroz očajničke pozive na nacionalizam, anti-intelektualizam, cenzuru, progon i još jače utvrđene granice. Ako postoji jedan razlog zbog koga su nam rodne studije potrebne više nego ikada, to je nužnost da razumemo ovaj reakcionarni pokret.

Antirodni ideološki pokret ne poznaje granice i umrežava organizacije iz Latinske Amerike, Evrope, Afrike i istočne Azije. Protivljenje „rodu“ izražavaju inače različite vlade, od Makronove u Francuskoj do Dudine u Poljskoj, desničarske partije u Italiji, izborne platforme u Kostariki i Kolumbiji, Bolsonaro u Brazilu. Rodne studije su već ukinute na više mesta, od kojih je najpoznatiji slučaj Evropskog univerziteta u Budimpešti 2017, pre nego što se ova škola preselila u Beč.

U Nemačkoj i širom istočne Evrope, „dženderizam“ se povezuje sa „komunizmom“ ili „totalitarizmom“. Više od stotinu regiona u Poljskoj se proglasilo „anti-LGBT zonom“, kriminalizujući otvoren javni život svakog za koga se smatra da pripada tim kategorijama, što mlade prisiljava da napuste zemlju ili da pređu u ilegalu. Ove reakcionarne ispade podstiče Vatikan, koji je „rodnu ideologiju“ proglasio „đavolskom“, nekom vrstom „kolonizatorskog imperijalizma“ poreklom sa severa, uz širenje straha od „indoktrinacije“ u školama.

Prema Agnješki Graf, koautorki (sa Elžbijetom Korolčuk) „Antirodne politike u vreme populizma“, među mrežama koje šire i pojačavaju antirodne stavove nalazi se i Međunarodna organizacija za porodicu, koja na svojim konferencijama okuplja na hiljade učesnika, kao i onlajn platforma CitizenGo osnovana u Španiji, koja mobiliše ljude na akcije protiv predavanja, izložbi i političkih kandidata koji brane LGBTQI prava. Ova platforma tvrdi da ima preko 9 miliona pratilaca, spremnih da se pokrenu (pokrenuli su se protiv mene u Brazilu 2018. kada je gnevna masa spalila lutku s mojim likom ispred sale u kojoj je trebalo da govorim). Treća je mreža Agenda Evropa, sastavljena od oko 100 organizacija, koja gej brak, trans prava, reproduktivne slobode i rad na sprečavanju diskriminacije LGBTQI ljudi smatra napadima na hrišćanstvo.

Antirodni pokret nije samo reakcionaran, već fašistički trend koji podržava autoritarnu vladavinu. Nedoslednost njihovih argumenata koje nasumice preuzimaju iz retoričkih strategija levice i desnice, jednima zvuči konfuzno, a drugima ubedljivo. Tipično za fašističke pokrete, oni racionalnost podređuju hiper-nacionalističkim ciljevima.

Protagonisti ovog pokreta tvrde i da je „rod“ imperijalni konstrukt, da je to „ideologija“ koja se nameće lokalnim kulturama globalnog juga, drsko se koristeći jezikom oslobodilačke i dekolonizatorske retorike. Ili, kako to desničarska grupa Pro Vita iz Italije kaže, „rod“ pojačava društvene posledice kapitalizma, dok je tradicionalna heteronormativna porodica poslednja brana od društvene dezintegracije i otuđenog individualizma. Sve to po njima sledi iz samog postojanja LGBTQI ljudi, njihovih porodica, brakova, intimnih odnosa, načina na koji žive izvan tradicionalne porodice, njihovog prava na vlastito javno postojanje. To po njima takođe proizlazi iz feminističkih zalaganja za reproduktivne slobode i zahteva za sprečavanje seksualnog nasilja, ekonomske i socijalne diskriminacije žena.

Istovremeno, protivnici „roda“ u Bibliji traže podršku za stavove o prirodnoj hijerarhiji muškaraca i žena i osobenim vrednostima muškog i ženskog principa (mada progresivni teolozi ističu da se to zasniva na spornim tumačenjima biblijskih tekstova). Asimilujući Bibliju u doktrinu prirodnog prava, oni tvrde da je dodeljen pol božanska odluka, što sugeriše da savremeni biolozi i lekari treba da se pokore uzusima 13 vekova stare teologije.

Tu je nevažno da li hromozomske i endokrinološke razlike komplikuju polnu binarnost, kao ni to što se dodela pola može revidirati. Antirodni zagovornici tvrde da „ideolozi roda“ poriču materijalne razlike između muškaraca i žena, ali to ubrzo potire tvrdnja da su dva pola bezvremene „činjenice“. Antirodni pokret nije konzervativna pozicija sa jasnim skupom principa. Kao fašistički trend, on preuzima retoričke strategije sa svih strana političkog spektra, kako bi maksimizovao strah od infiltracije i uništenja izazvan različitim ekonomskim i socijalnim silama. On ne teži doslednosti, jer je nedoslednost sastavni deo njegove moći.

U svom poznatom popisu elemenata fašizma, Umberto Eko piše da se „fašistička igra može igrati na mnogo načina“, jer je fašizam „kolaž… košnica protivrečnosti“. Zaista, to savršeno opisuje antirodnu ideologiju danas: reakcionarna provokacija, zapaljiva hrpa protivrečnih i nerazgovetnih iskaza i optužbi. Ona se hrani upravo destabilizacijom koju obećava da zaustavi, a njen vlastiti diskurs proizvodi haos. Bujicom nedoslednih hiperbola ona konstruiše svet višestrukih pretnji, ne bi li dokazala potrebu za autoritarnom vladavinom i cenzurom.

Taj oblik fašizma manifestuje nestabilnost čak i kada hoće da spreči „destabilizaciju“ društvenog poretka izazvanu progresivnim politikama. Protivljenje „rodu“ često se spaja sa antimigrantskim gnevom i strahom, što u hrišćanskom kontekstu podrazumeva islamofobiju. Migranti se prikazuju kao oni koji se „infiltriraju“ i učestvuju u „kriminalu“, čak i kada samo koriste svoje ljudsko pravo na kretanje. U imaginarijumu antirodne ideologije „rod“ figurira kao neželjeni migrant, očekivana šteta, ali je istovremeno kolonizator ili totalitarna sila koja se mora zbaciti. Desni i levi diskursi tu se mešaju po slobodnoj volji.

Kao fašistički trend, antirodni pokret podržava sve oblike autoritarnosti. Njegove taktike podstiču državnu moć da interveniše u univerzitetske programe i cenzuriše umetnost i televizijske programe, da uskraćuje zakonska prava trans ljudima, da isključuje LGBTQI ljude iz javnih prostora, da podriva reproduktivne slobode i borbu protiv nasilja nad ženama, decom i LGBTQI ljudima. Taj pokret preti nasiljem protiv onih koje prikazuje kao demonske snage, od čijeg poraza ili progona zavisi prinudna obnova nacionalnog poretka.

Sve su ovo razlozi zbog kojih nema smisla da „rodno kritične“ feministkinje stupaju u savez sa reakcionarnim snagama kada targetiraju trans, nebinarne i rodno kvir ljude. Hajde da zaista budemo kritični, jer ovo nije trenutak da se svi oni koji su zapravo na meti antirodnog pokreta okreću jedni protiv drugih. Vreme je za antifašističku solidarnost.

The Guardian, 23.10.2021.

Prevela Milica Jovanović

Peščanik.net, 09.11.2021.


Buka preporuka

Kolumne

Najnovije

Posmatrajte događaje izbliza.

Prijavite se na naš Newsletter.