Kada filmovi nastaju pomoću štapa i kanapa, dovijanja i problemi sa snimanjem su nekako i očekivani. Ali to ne znači da velike produkcije i mnogo uloženog novca takve probleme smanjuju. Naprotiv, nekada se sve to jednostavno pretvori u katastrofu. Dešava se da iz svega toga neki filmovi izađu kao remek-dela, ali i da neki od njih neslavno propadnu, pa i da ne budu završeni.
Priredio: Matija Jovandić, nova.rs
Na stranu producenti, mnogo šta može da izazove ogromne probleme pri snimanju. Ponekad vidite one isečene scene sa snimanja komedija i mislite: „Ne mogu da verujem da su ovi srećkovići za ovo plaćeni“. Sa druge strane, čujete i za to da je snimanje nekih od filmova tako košmarno da se čini da bi Dante, ako bi pisao moderni „Pakao“, jedan krug sigurno rezervisao za snimanje filmova, piše američki režiser Tom Tejlor. On je za magazin „Far aut“ izdvojio 10 filmova iz istorije sedme umetnosti za koje misli da dolaze pravo odande.
Fitzcaraldo (1982)
Tegljenje broda na vrh blatnjave planine u džunglama Amazonije ne zvuči kao lak posao, ali je biranje ozloglašenog Klausa Kinskog za glavnu ulogu mnogo teže. Za početak, Kinskog su statisti hteli da ubiju ne jednom, nego na dva ranija projekta. Apsurd leži u tome što, iako je odličan glumac, daleko od toga da je kao osoba bio takav da je moglo da bude garantovano da neće biti stresa kakav je izazivala njegova budalasta mizantropija kada nije pred kamerama, piše Tejlor.
Katastrofa sa „Fickaraldom“ odlično je prikazana u dokumentarcu o snimanju tog filma „Teret snova“ Lesa Blanka. Verner Hercog obreo se u košmaru dok je težio snu. Kao po mučnom Marfijevom zakonu, sve što je moglo da pođe naopako dok je pokušavao da dočara istinitu priču o misiji Brajana Svinija da sagradi zgradu opere u Amazoniji, pošlo je naopako. Hercog je jednom i sam rekao: „Spustio bih se do samog pakla i rvao se sa đavolom za film ako je potrebno“. To je postala mantra sa kakvom je morao da živi. Na sreću onih koji su bili umešani u snimanje tog filma, ishod je jednako dobar kao onaj kakvom su se nadali.
Čarobnjak iz Oza (1939)
Kad se ispod filma potpiše troje scenarista, sa još 17 nepotpisanih i četvoricom reditelja otpuštenim pre nego što je Viktor Fleming konačno završio projekat, to je znak da je bilo problema u raju. Nažalost, nisu se tu i završili.
Priče o iskustvima Džudi Garland na snimanjima sežu u mnogo ozbiljnije priče o nekome ko je bio maltretiran. Sudeći po biografijama, kada je Garlandova imala samo 10 godina, njena napadna majka bezdušno ju je drogirala stimulantima tako da može da ostane budna za snimanja koja su trajala po 72 sata, a onda bi joj na to na silu davala pilule za spavanje da bi je uspavala kad nije bilo potrebe da bude na setu.
U memoarima Sida Lafta, bivšeg muža Džudi Garland, objavljenim 2005. godine nakon njegove smrti, otkriveno je da su devojčicu filmsku zvezdu pipkali glumci koji su igrali patuljke. „Mislili su da mogu da se izvuku s tim jer su bili sitni. Oni su zagorčavali Džudin ionako čemerni život time što su joj gurali ruke ispod haljine. Ti ljudi imali su po 40 i više godina“, zapisao je Laft.
To nije samo ilustracija tamne strane sa početaka Holivuda, piše Tejlor, nego i mučan primer toga kako haotični kreativni proces snimanja filmova može da se iskoristi za skrivanje dehumanizujućih zločina koji tu isplivavaju. Film možda jeste stariji od 80 godina, ali još mnogo toga mora da se poboljša i danas.
„Kleopatra“ (1963)
Kada se budžet za Kleopatru prilagodi inflaciji, to ostaje najskuplji film ikada snimljen, što je posebno značajno kada se uzmu u obzir astronomski troškovi u sadašnje filmske industrije. Studio „Foks“ prvo je odredio razumna dva miliona dolara za budžet, a polovina toga trebalo je da bude samo zarada Elizabet Tejlor. A film je, pre nego što je snimljen prvi kadar, već premašio budžet za još toliko. Ubrzo je, posle samo par scena u rolni, reditelj Ruben Mamulijan otpušten, a kao zamena je doveden Džozef L. Mankijevič. Posle tog debakla, Liz Tejlor se razbolela i snimanje je obustavljeno. Onda je postavljena scenografija u Londonu potpuno napuštena i snimanje je preseljeno u Rim…
Na kraju, kolosalni ep nekako je srezan sa šest sati na tri, a ostao je koherentan. Na kraju, možda je koštao studio 42 miliona dolara više nego što je bilo zacrtano u prvobitnom budžetu, navodi Tejlor, ali zahvaljujući pukoj snazi zvezda i mnogim žučnim raspravama, pobeda je istrgnuta iz čeljusti poraza, a studio je bankrota spasao trijumf svog problematičnog ružnog pačeta.
Doktor Dulitl (1967)
Nekim filmovima jednostavno je suđeno da propadnu, kaže Tejlor i na listu stavlja britanski film „Doktor Dulitl“ iz 1967. godine kao primer. Kada menažerija divljih životinja i još divljiji glavni glumac u obliku Reksa Harisona pristanu u uspavano selo Kesl Komb u Viltširu, to teško da je recept za sigurnu plovidbu do uspeha, slikovit je on.
Produkcija ove apsolutno blesave ideje uključivala je i građenje privremene brane. Šteta koju je ta značajna konstrukcija napravila Kasl Kombu toliko je višestruka da bi se u to i zalazilo, ali je odgovor, nasuprot tome, bio jednodimenzionalan: čuveni britanski istraživač, supervojnik britanskih specijalnih jedinica Ranalf Fajns jednostavno je sve to razneo. Njegovo ponašanje, međutim, nekako je delovalo toliko razumljivo da je za to kažnjen samo novčano sa 500 funti.
Film je, sa druge strane, zadio manje nego upola od očekivanih 17 miliona dolara sa blagajni i doprineo mantri „nikada nemoj da radiš sa decom ili životinjama“.
„Vodeni svet“ (1995)
Nasuprot uverenjima, „Vodeni svet“ nije, zapravo, propao na blagajnama. Međutim, smešno potezanje da bi film postigao mali uspeh na blagajnama bilo je gargantuovsko, tako da činjenica da nije propao može da se gleda samo kao Pirova pobeda za sve koji su bili uključeni u sve to. I opet su komplikacije koje su se pojavila bile toliko predvidive kao što noć dolazi posle dana. Kada morate da snimate na koralnom ostrvu napravljenom na moru, logistika može da bude malo problematična, navodi Tom Tejlor.
„Svakog dana snimate na tom ostrvu sa svim tim statistima, morali smo da prevozimo te ljude sa kopna na lokaciju, i onda vam prolazi stotine ljudi kroz garderobu i sve to, pa ih onda smeštate u brodove, prevozite do ostrva i pokušavate da sve namestite da biste snimali. A onda kada dođe pauza za ručak, morate sve njih da stavite na brodove, vratite ih i nahranite“, ispričao je reditelj Kevin Rejnolds.
Da je to bio jedini problem sa „Vodenim svetom“, bila bi to neka vrsta blagoslova za glumce i ekipu, ali dogodilo se i to da je Kevin Kostner umalo umro kada je zapao u ogroman vrtlog, Tinu Madžorino triput je ujela meduza, a pola scenografije potonulo je na dno okeana, podseća Tejlor.
Vrata raja (1980)
„Vrata raja“ su film koji je zauvek promenio Holivud. Na krilima uspeha „Lovca na jelene“, reditelj Majkl Ćimino važio je za sledeće holivudsko veliko ime. U oluji događaja, producentska kuća „Junajted artists“ stavljena je pred veliki ispit. Novim producentima očajnički je bio potreban novi hit koji će moći da obuhvati i uspeh na blagajnama i priznanje kritike. Farsa koja se iz toga izrodila pokazuje upravo zašto su šrkti producenti koji se mešaju jednostavno potrebni u umetničkom svetu pravljenju filmova, navodi reditelj.
Ćiminove odrešene ruke dozvolile su njegovom kobnom perfekcionizmu da cveta, objašnjava Tejlor, pa su posle šest dana snimanja nekako kasnili pet dana u rasporedu. Jedan pucanj bičem je čak sniman 52 puta i na njega je otišao ceo snimajući dan. Do druge nedelje, u „Junajted artistu“ su izračunali da će ih svaki iskoristivi snimak koštati milion dolara po minutu. Ali tom veličanstveno skupom točku dozvoljeno je da se kotrlja tako celim putem dok nije dospeo do bioskopa.
Ishod je bio to što taj preskupi film neporecive umetničke vrednosti, iako predivno snimljen, nije nažalost uspeo da dobaci do visine svoje raskošne produkcije i pokazao se kao promašaj na blagajnama.
Apokalipsa danas (1979)
„Apokalipsa danas“ je film koji nikada nije doživeo propast kakvu mu je sudbina izgleda bila namenila, piše Tejlor i nabraja „listu katastrofa“. Reditelj Frensis Ford Kopola želeo je Stiva Mekvina za ulogu Vilarda, ali nakon više meseci pokazivanja interesovanja, glumac je na kraju odustao, zabrinut zbog 14 nedelja (ranije planiranog) snimanja u džungli. Odabran je Harvi Kajtel, ali nije u toj ulozi proveo ni 10 dana pre odluke da on ipak ne odgovara za tu ulogu.
Martin Šin se uključio, ali je onda privremeno morao da se isključi zbog srčanog udara od kog umalo nije umro, a to nije bila jedina hitna medicinska pomoć kakva je bila potrebna glavnom glumcu. Bio je povređen i pošto se našao blizu eksplozije.
Pored toga, vojna oprema koju je filipinska vlada pozajmila za snimanje bila je stalno povlačena da bi bila korišćena u pravim sukobima pojačanim na severu zemlje. Ovakva lista se produžava do u beskraj, sve dok film nije konačno završen i to tako da je (p)ostao jedan od najvećih ikada snimljenih, navodi Tejlor. Krilatica vezana za rat u Vijetnamu bila je „rat je pakao“, a Kopola sam je rekao: „‘Apokalipsa danas’ nije o Vijetnamu. Ona jeste Vijetnam!“.
Čovek koji je ubio Don Kihota (nedovršen)
Neke ideje nikada se ne ispune, a „Čovek koji je ubio Don Kihota“ pokazuje da je nekada tako i bolje, jer nije manjkalo pokušaja reditelja Terija Gilijama da on završi na smetlištu istorije, ocenjuje Tejlor.
Ekipa spremna za snimanje pojavila se na lokaciji u Španiji samo da bi saznala da je, zahvaljujući nečijem grubom previdu, to mesto kobno po njih zbog blizine neverovatno glasne Nato baze. Oluja koja je usledila uništila je prastaru scenografiju, nakon čega se činilo da se klupko nevolja samo odmotava bez kraja. Poslednji ekser u kovčeg ove produkcije bio je povreda kičme glavnog glumca Žana Rošfora. Do danas ova verzija klasičnog romana nije ugledala svetlo dana u svom originalno zamišljenom izdanju.
Isijavanje (1980)
Niko nikada nije rekao da potraga za kinematografskom savršenošću treba da bude lakša, ali ne treba ni da bude teška i mučna kao što je to bilo snimanje „Isijavanja“, piše Tom Tejlor, dodajući da su neumorno stremljenje Stenlija Kjubrika za perfekcijom platili svi koji su u to bili uključeni. Uzmite, na primer, čuvenu scenu bejzbola, navodi on.
Šeli Duval i Džek Nikolson morali su da je odigraju 127 puta da bi je izveli kako treba. Na kraju je Šeli Duval, koja je osećala svu težinu ovakvog pritiska, konstantno osećanje mentalne zarobljenosti kakvo je trebalo da prikaže pred kamerom počela da pokazuje i kada se one isključe, što je izazvalo i razne zdravstvene probleme kod darovite glumice. Sa stalnim promenama u scenariju i svedenom ekipom koja se bori sa ogromnim poslom, neverovatno je da je snimanje od 13 meseci rezultirali savršeno koherentnim delom čarobnjaka kinematografije, ocenjuje Tejlor. (A na kraju svih muka, uprkos kultnom statusu koji film uživa, Stiven King, autor romana po kom je snimljen, toliko je mrzeo ovu verziju da je deceniju i po kasnije napisao scenario za mini seriju, prikazanu na mreži ABC 1997. godine.)
Osmi putnik 3 (1992)
Lista katastrofa završava se nekim veoma mudrim rečima reditelja kog je to zadesilo, navodi Tejlor. Problem sa trećim nastavkom „Osmog putnika 3“ počeli su još kada su producenti najavili premijeru pre nego što je scenario uopšte bio završen. To je bez sumnje tada neiskusnom reditelju Dejvidu Finčeru navalilo pritisak na vrat, a mešanja izvršnih direktora iz studija samo ga je pojačalo.
„Moj prvi film, to je prilično poznato, bio je katastrofa. Glupo sam poverovao da ljudi koji su ga finansirali imaju više da izgube nego ja ako bude loš. Na neki način sam dozvolio da budem umešan u to zajedničko pravljenje i onda, kada sra*** preliju kantu, odjednom se svi razbeže, a vi ste taj tip koji kaže: ‘Čekajte, ima li neko nekakvu ideju?’ Tako da sada, ako već treba da preuzmem krivicu i napade, onda ima ja i da donosim odluke“, rekao je Finčer 2011. godine za BBC. Na kraju je i reditelj iskočio iz svega pre postprodukcije, a od tada je srećom krenuo ka svetlijim horizontima za razliku od svojih debitantskih dana, zaključuje Tejlor.
