Adriana Zaharijević: Devojčice

Moja ćerka čita vest o hapšenju pedagoga koju prati ispovest mlade glumice i poluglasno pita: kako je mogla da živi pošto ju je silovao njen učitelj? Isto se pitaju i mnogi dušebrižnici…

Adriana Zaharijević / 18. Januar 2021

 

Moja ćerka čita vest o hapšenju čuvenog pedagoga koju prati ispovest mlade glumice, i poluglasno pita: mama, kako je mogla da živi pošto ju je silovao njen učitelj? Isto se pitaju i mnogi dušebrižnici na javnim forumima, ali s drugačijim motivom. Oni bi da ospore njene reči, da dovedu u pitanje njen kredibilitet, da skrenu pažnju da u tim iskazima ima nečeg baš sumnjivog, da u njima njuše nekakvu zloupotrebu, razotkrivajući njene neiskrene namere. Kad se moćan muškarac proglasi za silovatelja, udruži se čitava bulumenta znalačkih dušebrižnika da prepozna klevetu, da prokaže laž, da ocrni žrtvu. Uvek. To je pravilo.

Moja ćerka, neku godinu mlađa od devojčice koja je sa 17 godina bila silovana, to pita jer iz neposrednog iskustva zna šta je škola, šta je nastavnik, pa i u ovom razorenom školskom sistemu, išibanom koronom, zna da se nastavniku veruje. Odrasli su to izgleda zaboravili. Mi s moralnim obzirima se vajkamo: imala je 17 godina, pa i nije baš bila dete, što je to dopustila, što ga nije prijavila? Mali ljudi sebi ta pitanja uglavnom ne postavljaju. Nastavnici su za njih uglavnom autoriteti. To znači da se njima veruje, da se od njih pomalo zazire, njihovi zahtevi nisu nešto što se nekoliko puta prelomi preko kolena pre nego što se posluša – čak i kada su ti zahtevi zastrašujući, takvi da se od njih zanemi. Taj odnos ponešto nalikuje onom s roditeljima. Mi u načelu ne pretpostavljamo da su roditelji seksualni zlostavljači, ali i to se dešava i ima svoje ime. Školska sredina je, naravno, drugačija, posebno kada je reč o privatnim školama u kojima važe posebna, „privatna“ (Mikina) pravila. Kada si dete, možeš svakako da se buniš protiv autoriteta, da pobegneš sa časa, da napišeš skaredni grafit, da zalepiš OHO lepak na stolicu na koju će nastavnik sesti. Najčešće, međutim, progutaš knedlu i poslušaš. Posebno kada si u elitnoj, najboljoj školi u koju te upišu tvoji roditelji, takođe puni poverenja, posebno kada su privatna pravila takva da se sa roditeljima posle prvog puta više ne komunicira. I to tako traje šest godina. Škola je druga porodica, tvoja prva zajednica, a nju vodi neko ko će te u jednom trenutku silovati. Šest godina je to bio tvoj nastavnik Mika i onda te je silovao. Zaista, posle takvog nečeg se teško može živeti.

Mnogo ih je među dušebrižnicima koji se čude jer bi oni to odmah prijavili, ma oni bi se bunili i fizički obračunavali. Mnogi se zgražavaju nad roditeljima i krivicu prebacuju na njih, jer kakvi to roditelji žive u našem gradu i kakve to devojčice odgajaju. Ako nije bila u stanju da se zaštiti sama i da traži zaštitu od onih koji su joj je morali pružiti, onda je to devojčica možda i zaslužila. Budući da su žene uvek suspektne, može biti i da je koketirala – sedamnaestogodišnjakinje nisu baš više ni deca, jel’ te – može biti da je izazivala nastavnika odećom ili nekim svojim postupcima. Dlanom o dlan, i presuda je donesena: „sama je kriva“. Pa čak i da nije, čak i da je eto stvarno bila silovana, što je toliko čekala? 

Čekala je jer je silovanje neizgovorivo. Jer u najvećem broju slučajeva ne budi gordost i junačenje, posebno ne kod devojčica koje u patrijarhalnim kulturama ne učimo da budu junakinje. Budi strah, gnušanje, samookrivljavanje i neobjašnjiv, neizreciv stid. Stid od sebe, od sveta koji joj je ogledalo, a često posebno od svojih roditelja – jer ih je „izneverila“, jer je na sramotu a ne na čast. To je deo odrastanja devojčica u patrijarhalnoj kulturi. Najzad, pošto u takvoj kulturi nikada nije kriv silovatelj nego žrtva, čekala je jer dugo nije verovala da će joj neko poverovati. Ženama se u patrijarhatu ne veruje. Dušebrižnički komentari to izravno pokazuju.

Međutim, ima u ovoj priči nečeg dobrog, a duboko verujem da je upravo to razgrmelo naše vajne branioce i braniteljke patrijarhata. Patrijarhat trpi po koju slobodnu ženu, ali strepi od grupe žena koje se zajedno oslobode. Ova devojčica je čekala – i dočekala – da joj se obrati neka druga devojčica, a njima se pridružilo njih još nekoliko. Sada kada ona ima glas progovorila je u ime svih njih. I kako ona može da živi? Može, hrabro i dignutog čela, kao žena na čast drugim ženama.

Peščanik.net, 18.01.2021.


Buka preporuka

Kolumne

Najnovije

Posmatrajte događaje izbliza.

Prijavite se na naš Newsletter.