Ima nešto što me u zadnje vrijeme zbunjuje i čačka uši, a to je pojam akademskog građanina. U srži stvari, apsolutno mi je jasno na šta se pojam odnosi, ali kada poimanje akademskog građanina umontiram u kontekst vremena i prostora u kom trenutno boravim, nikako ne mogu pronaći suvislost istoga.
Kako se postaje akademskim građaninom pretpostavljam da većina čitalaca zna. Upišeš neku od visokih škola i dadeš se u tok nastavnog plana i programa. Kupiš indeks, upišeš ime, nadimak i prezime, platiš taksu, ištambiljaš ga i 'ajd' u kolo sa ostalim studentima. Ako si među onima što studiraju kakve društvene džidža-midže, recimo psihologiju ili filozofiju, pustiš brkove i bradu, kosu opereš kakvim boljim šamponom da brže izraste, a sve zarad intelektualnog izgleda i imidža, te kad sve ovo obaviš nabaciš ruksak pun stručne literature na leđa i pravac predavanje.
Na fakultetu te čeka idila; profesori nasmiješenih lica i bijele intelektualne puti, isti oni akademski građani kakvim će i tebe kao svršenog studenta zvati, samo što poneki od njih, zbog svojih visokih titula i naučnih dostignuća, ima i zvanje akademika. Tim bolje, jer imati akademika za profesora nije mala stvar!
Naravno, njihov naučni rad ih je doveo do toga, a ne, naprimjer, politička karijera, stranačka pozicija, ili nešto slično tome. Od profesora studenti, svakako, imaju šta da nauče. Bilo bi glupo kada iz silnih knjižurina koje su profe za njih ispisale studenti ne bi mogli izvući ništa što bi konkretno koristilo u praksi njihovih budućih poziva. Kakva je korist od puste teorije?! Naravno, nikakva! Dakle, što se tiče obrazovanosti, budući akademski građani se imaju čim potkovati.
Ali, iza svakoga „ali“ postoji ono drugo debelo - ALI! U pamet našeg budućeg akademskog građanstva, sugrađanstva i elite ne ulazim. To su mladi i pametni ljudi koji zaslužuju najveći mogući stepen obrazovanja koji im država može pružiti. Dabome, neka i te famozne Bolonje i svih procesa koji se tiču reforme školovanja. Profesori treba da budu u službi svojih učenika, to jest studenata, i da troše što je moguće više vremena na njihovo podučavanje i stručno usavršavanje. Ali upravo zbog te povećane usmjerenosti profesora ka studentima ovima ne bi smio promaknuti stepen razvoja kulturne vaspitanosti studenata. Profesori bi trebali imati «apriornu» obavezu da studente upućuju ka kulturnim društvenim sadržajima, jer ipak se tu radi o budućem akademskom građanstvu.
Ono što para uši jeste kada čujem od nekog budućeg akademskog građanina kako niti jednom u toku svoga studiranja nije otišao, recimo, u bioskop. Bilo bi razumljivo da je repertoar oskudan, ali kada znamo da svakodnevno u izboru ima najmanje sedam filmova svih živih i mrtvih žanrova, bilo kakav izgovor je suvišan. Pa, dragi moj budući akademski sugrađaninu, odgledaj barem neki crtić, majka mu stara! Da ga upitam da li si bio na nekoj pozorišnoj predstavi, književnoj večeri, izložbi slika, koncertu... nema potrebe. Nabrajati je suvišno, jer ako nastavim daleko ćemo otići, a nikamo nećemo stići!
Ali ima ovaj grad i drugih «subkulturnih» sadržaja. Spomenimo «strah u ulici brestova» kada prolazimo pokraj Studentskog doma «Nikola Tesla» i sablasne zvukove koji dopiru iz studentske kafane zvane «Šestica». Užas je nabrajati izvođače koje buduće akademsko građanstvo i sugrađanstvo konzumira. Što je najgore, ovu muziku budući akademski sugrađani čak uživo izvode, jer postoje «studentski orkestri» koji sviraju «turbo hardcore» melodije.
Da li da pitamo konzumente te stravične produkcije čitaju li poeziju, prozu ili bilo šta od literature koja je izvan njihovog nastavnoga plana i programa. Naravno da ne trebamo! Kao, puste sebi Cecu i uz pjesmicu «Udri, grome moj!» čitaju Desanku, Šantića ili Bodlera. Dajte molim vas, pa ne ide to jedno uz drugo!!! No, ipak, ne zaboravimo da se tu radi o budućoj intelektualnoj eliti i akademskom sugrađanstvu, pa se možda neko spotakne i krene upražnjavati gore spomenute autore. Možda, ali jedan od milion!
Kakvo je ponašanje unutar famoznog studentskog kluba ne smijem ni da pretpostavim, ali da se buduće akademsko sugrađanstvo zna «zajebavati do jaja» ne sumnjam. Po načinu odijevanja persona koje ulaze unutra sve mi je jasno. Stajling je po ugledu na JK, Seku, Stoju, Polumentu i Lukasa, pa ti vidi na šta će naše akademsko građanstvo ličiti za par godina.
Pravi opis ove studentske zabave bi najvjerovatnije pasovao slici kafane iz filma «Od sumraka do svitanja». Čak bi se i onaj napaljeni Meksikanac koji priziva ljude da uđu u bircuz odlično uklopio u zavrzlamu simbolično nazvanu «šestica». Bolje bi mu pristajalo ime «tri šestice» - dakle, strava i užas!
Neko od ovih nahero orijentisanih budućih akademskih sugrađana bi rekao: «Šta će meni klasika, umjetnost, kultura, pa ne učim ja da budem neki zanesenjak i duvadžija, ja učim da budem menadžer s prefiksom PR, bankar, administrator u Vladi ili uspješan biznismen. Koga zanima balet i pozorište?! Rođen sam da vladam narodom, a narod voli veselo. Ja učim za politiku, ja sam ozbiljan čo'ek!
Naravno, svako ima pravo i slobodu da odlučuje kako i gdje će provoditi svoje slobodno vrijeme, ali zapitajmo se da li školovano intelektualno građanstvo koje ima tu vrstu (ne)svijesti o životu i (ne)samosvjesti možemo smatrati istinskim akademskim građanstvom?
Ne zaboravimo da su prijašnji proleteri (kako su sebe voljeli da nazivaju) bili načitaniji od današnjih profesora književnosti, slušali su klasičnu muziku više nego li današnji nastavnici muzičke kulture. Da ne spominjem da su u tom periodu gotovo sve srednje škole, kako društvene tako i tehničke, imale nastavu iz društvenih predmeta kao što su: sociologija, filozofija, istorija itd. Danas to nije slučaj jer se spomenuti predmeti predaju samo u gimnaziji i medicinskoj školi. Takav je zakon, a zakona se moramo čuvati! Nije se onda ni čuditi što nam je akademsko građanstvo zakržljalo.
I na kraju, stavimo prst na čelo i prekontajmo se, da li je broj akademskih građana srazmjeran broju diploma visokih škola i da li baš svaki svršeni student zavređuje zvanje akademskog građanina? Izgleda da je istina u tome da se ono što se nekada nazivalo radnim narodom danas preinačilo u pojam akademskog građanina!
Sve ovo bi bilo bezazleno kada ne bi postajala bojazan da nam se kompletno akademsko građanstvo pretvori u akademsko malograđanstvo, jer put kojim ide vodi ga upravo ka toj stranputici!
