Nedavno sam se vratio noćnim vozom iz Sofije u Beograd. Kada sam došao na centralnu železničku stanicu u Sofiji, kola za spavanje stajala su sama na koloseku, nalik na neke avetinjske kočije, mračne i hladne. Napolju je bilo još hladnije, pa nas je pratilac kola za spavanje ljubazno pustio unutra i kada smo svi uspeli da se smestimo u kabine po mrklom mraku, upalio je svetlo. Malo kasnije, kada su se začuli ljutiti ženski glasovi, prepuni ogorčenja, upaljeno je i grejanje, tako da je utisak da se nalazimo u dubini ruske stepe ipak bio ublažen.
Pratilac kola za spavanje nije, međutim, umeo da odgovori na pitanje zašto kasnimo. Oko njega se okupila grupa ljudi koji su, unakrsnim pitanjima, pokušavali iz njega da izvuku šta se desilo. Na kraju se iskristalisao odgovor koji je nagovestio da se čeka voz iz Beograda koji je, izgleda, dolazio samo da bi vratio kola za spavanje u Beograd. Možda to i nije bila tačna interpretacija, ali posle dva sata čekanja, svako objašnjenje koje je obećavalo polazak kola za spavanje bilo je dovoljno ubedljivo za nas.
Napokon je voz krenuo i počelo je dugo putovanje u noć. Po redu vožnje trebalo je da stignemo u Beograd u četiri ujutru, ali zahvaljujući kašnjenju u polasku, kao i dugom čekanju na graničnom prelazu u Dimitrovgradu, vreme dolaska je pomereno bliže uobičajenom vremenu mog ustajanja.
Voz je za to vreme nastavljao da grca i štuca, da ubrzava i usporava, pokušavajući da pronađe brzinu koja bi predstavljala neku srednju vrednost i omogućila mu da se postojano kreće. Sve je bilo uzaludno, jer čim bi malo ubrzao, odmah je počinjao da koči, stvarajući tako osećanje da se nalazimo u brodu, na morskim talasima. A onda bi se voz zaustavio na nekoj maloj, slabašno osvetljenoj stanici, na kojoj niko nije ulazio u voz ili izlazio iz njega, budeći u mojoj paranoidnoj prirodi uverenje da je cela ta vožnja zapravo zavera protiv mene.
Ako mi je tako suđeno, smatrao sam, onda nikakav otpor ionako nije moguć. Izvadio sam knjigu iz putne torbe, ogrnuo se ćebetom i počeo da čitam. Ne sećam se šta sam čitao, ali knjiga me je uvukla u sebe i potpuno me udaljila od zbivanja u kolima za spavanje. Podigao sam pogled sa nje tek kada sam stigao do kraja. Dobra knjiga može da zasiti čoveka kao dobar obrok i tako sam se i ja osećao. Preostalo mi je jedino da popijem malo vode. Ustao sam sa ležaja u nameri da dohvatim flašu s vodom, gvirnuo sam kroz prozor i ostao bez daha.
Pred mojim očima otvorio se velelepan prizor. Naime, dokle god je dopirao moj pogled, bez obzira na to gde bih pogledao, preda mnom su se pružali predeli slikani injem. Svako drvo, svaki žbun, svaki travnjak, žice razapete između bandera, alatke u dvorištima, kapci na prozorima – sve je to delovalo kao prizor iz knjige „Snežna kraljica” sa trodimenzionalnim ilustracijama, koje smo nekada davno gledali kroz naočare od crvenog celofana.
Voz je ponovo usporio i nastavio da mili poput umorne stonoge, ali ta sporost nije mi više smetala. Divna je Srbija pokrivena injem, pomislio sam, šteta što uvek nije takva. Kad bi bila takva, svi bi dolazili da je vide i svi bi bili obuzeti lepotom. A tamo gde vlada lepota, tamo je mir.
I tada sam pomislio da bi trebalo raditi na tome da Srbija bude cele godine pokrivena injem. Zimi bi to moglo da se postigne održavanjem određene temperature i procenta vlage, a za leto bi najverovatnije trebalo izmisliti nekakav sprej, sličan onome koji imitira penu na novogodišnjoj jelki. Srbija bi tako cele godine bleštala kao kakav grad od šlaga, ogroman liciderski kolač koji bi privlačio sve ljubitelje slatkiša, sladokusce i poslastičare, sakrivene iza crnih naočara, u potrazi za tajnim receptima, za tajnom koja je preobrazila Srbiju u carstvo lepote.
A ta tajna, to je inje, kristali mraza koji mogu da formiraju najraznovrsnije oblike, uglavnom ulepšavajući sredinu u kojoj se nalaze. Ako se pažljivo zagledamo, prepoznaćemo u njima mnoge likove, krhka ženska lica, najviše zgrade na svetu, popularne fudbalere. Svi nas oni mame da učestvujemo u magičnom realizmu Srbije pokrivene injem. Tako je malo potrebno, dovikuju nam oni, da se oseti lepota i da se prizna da nas inje ne razdvaja nego spaja.
I stvarno, kada sam u nastavku mog putovanja otišao u Austriju, isti takvi pramičci leda prekrivali su žbunje i drveće pored puta koji je od Beča vodio za Grac. I u Bosni je bilo tako, a o Sloveniji i da ne govorim. Svugde je inje sijalo kao neka prikrivena svetlost, blaga ali ipak dovoljno jasna da pomogne zalutalom da nađe pravi put.
„Ništa nije tako lepo kao put pokriven injem”,kaže jedna mudra izreka. Kao i uvek, izreka je u pravu. Drugim rečima, u inju je spas. U lepoti koja nas sve čini istim. U miru koji uvek neko želi da zloupotrebi. I dok iz voza koji ide brzinom čovekovog hoda zadivljeno posmatram predele pokrivene injem, pomišljam da je to znak da će Srbija ipak pronaći pravi put. Ali, ne treba predugo čekati. Inje, veštačko ili pravo, ipak, ne traje večno.
Tekst je preuzet iz Politike
