Neke ljude pamtimo po njihovom izgledu, druge po onome što su rekli, treće po onome što su uradili, a neke pamtimo po tome što ih nismo upamtili. Njihova imena su nam uvek na vrhu jezika, ali nikako da ih izgovorimo. Reči nas izneveravaju i sve se pretvara u nerazgovetno mucanje koje uništava govor i pretvara reči u zvučne slagalice. Neprijatne situacije nastaju u trenutku kada sretnemo te ljude na ulici ili u autobusu ili, možda, u pošti. Tada se ispostavlja da oni nas pamte bolje nego mi njih i kada nas spaze, usne im se šire u osmeh i prilaze nam ozarenih lica, spremni – ukoliko je potrebno – da provedu naredna dva dana u razgovoru s nama. Međutim, mi ćutimo, piljimo u vrhove naših cipela kao da svakog trenutka mogu da počnu da rastu. Nastojimo da po svaku cenu izbegnemo njihov pogled, jer strepimo da će u našim očima prepoznati da ne znamo ko su. Sve što kažu i opisuju do najmanjih sitnica zvuči kao nešto što se dogodilo nekom drugom, nekome ko vas dobro poznaje, ali taj neko ipak niste vi. Strpljivi ste samo zato što se red u pošti polako pomera i što ćete tako uspeti da se napokon odvojite od tih neznanaca koji znaju mnoge detalje iz vašeg života, detalje kojih se ni vi više ne sećate i koje niste nikome ispričali, ni svojoj ženi, ni najboljem drugu iz vojske, pa čak ni svom psihijatru.
Na primer, među prijateljima mojih roditelja, prisećam se kao kroz maglu, postojao je jedan stariji čovek koji nije previše učestvovao u razgovoru, ali koji je na kraju neke diskusije, kao da želi da je rezimira, uvek ponavljao: „Da, da... Život nije trka, život nije takmičenje...” Onda bi stavljao šešir na glavu i odlazio u noć.
Danas se pitam da li je on doista postojao ili sam ga stvorio u nekom kutku moje mašte. Liči na jedan lik iz mojih ranih priča, na Rubena Rubenovića, predratnog trgovca štofovima, ali koliko znam junaci raznih priča i romana još nisu počeli da se pojavljuju u stvarnosti. Stoga mi jedino preostaje da i dalje nagađam i da se nadam da će se ta mala tajna jednog dana sama razjasniti.
U međuvremenu, sve češće mi padaju na pamet njegove reči, jer ako postoji nešto oko čega se danas svi slažu, onda je to činjenica da život jeste trka i da život jeste takmičenje. I to trka koja ne zanima sve ljude i takmičenje u kojem mnogi ne žele da učestvuju. Međutim, uzaludno je naše opiranje. Gotovo svi drugi misle drugačije i čine sve što mogu da bi vas uvukli u sve to. Satima će vas, na primer, nagovarati da kupite jedan od „pametnih telefona”, koje oni već imaju i koji vam omogućuju da budete povezani sa bilo kim i bilo čim na ovom svetu, uključujući i samog sebe. Doduše, tada govorite malo ukočenim, robotskim jezikom, ali brzo ćete se na to navići. Osim toga, budući da je u pitanju statusna stvar, kupovinom tog telefona porašće vam ugled u društvu. U očima prolaznika postaćete „onaj koji ne obraća pažnju na prolaznike”, „rob najmanjeg ekrana”, predstavnik „brzog života” i „neprekidne umreženosti”. Sve u svemu, postaćete zastupnik brzine i ideolog neprestane promene, upravo onog od čega ja pokušavam da se sakrijem i potražim utehu u sporosti.
Stoga u poslednje vreme pokušavam da otkrijem ko je bio taj stari poznanik mojih roditelja i da doznam odakle potiču te dve male fraze: „Život nije trka” i „Život nije takmičenje”. Zamišljam da je taj poznanik mojih roditelja bio pesnik i da su to fragmenti neke njegove pesme, napisane poučnim tonom, kao savet i uputstvo kako treba živeti. U vreme kada je on to napisao, život je tek počinjao da hvata zalet i otkriva brzinu, tako da je njegova pesma tada protumačena kao satirično viđenje tadašnjeg stanja stvari. Ali stvari su se promenile i ta pesma bi sada bila shvaćena kao proročka vizija, nešto kao ublažena verzija proročkih stihova Viljema Blejka. Sigurno bi se Blejk zgrozio kada bi se suočio sa našim svetom, mada bi – verujem – rado koristio kompjuter za dalji rad na svojim ilustrovanim knjigama.
Ne mogu da poverujem da ima još ljudi kojima nije dojadilo da jure za vremenom, da istovremeno rade nekoliko stvari, u pomami da budu najbolji ili najbrži. Zašto moramo da budemo bolji, zašto moramo da budemo prvi? Olimpijsko geslo ne glasi: „Važno je biti prvi”. Ono glasi: „Važno je učestvovati”. Drugim rečima, pobeda jeste važna, ali svet neće propasti ukoliko se ta pobeda ne ostvari. Pravi takmičari se prvenstveno bore protiv sebe, jer mi smo sami sebi najveći protivnici. Telo uvek igra neku svoju igru a o igrama (i spletkama!) uma ne treba ni govoriti.
Prema nekim istraživanjima ritam života u Evropi i Americi je podjednako brz radnim danima, od ponedeljka do petka. Razlika se uočava samo za vreme vikenda. Naime, tada Evropljani naglo usporavaju ritam i uživaju u neradnim danima, dok ritam američkog života ostaje podjednako ubrzan i niko nema vremena za odmor. Subota je radni dan, kao i svi ostali, a i nedelja je blisko prati. Uskoro će u Americi svi dani biti isti. Nadam se da se slična stvar neće desiti u Evropi, jer bi nekima kod nas to moglo da posluži kao argument protiv Evrope. (Mogu da zamislim zajapurenog diskutanta u skupštini koji trijumfalno govori: „Zamislite, pa oni rade svih sedam dana u nedelji!”) Na svu sreću, Evropljani vole da se odmaraju, kao da su i do njih dospeli oni krhki fragmenti koji kažu da „...život nije trka, život nije takmičenje...”.
Tekst je preuzet iz Politike
