Kontrola po prelasku granice na našoj strani je rutinirana, ovlaš tek, dok je sa druge, strane, jedini bitan podatak za regularan prelazak granice i ulazak u ratnu Srbiju, količina pogonskog goriva van rezervoara.
Koliko imate...20litara...100 dinara..platite i sretno...sretno..
Malo dalje – vojna policija
„Dokle momci? Za Beograd...dokumenta...u redu, srećno..srećno“
Autoput sablasno prazan, prema Beogradu tmurno pust pravac se završava u tamnim oblacima, pada sitna kiša.
Sa neke stanice kratke vijesti o sinoćnjem dejstvu NATO po Srbiji, o broju srušenih projektila, i aviona, naravno.
Poslije toga muzika,Oliver...jer ja sam stari morski vuk....
Putarina. „Deset dinara...imate viška cigara..ne pušite,jebiga...sretno....srećno.“ Srećno,srećno,srećno...Kao da ulaziš u rudnik, u unutrašnji kop.
Prvi vidljivi rezultat bombardovanja je nagorjela zgrada bivšeg CK, nakon toga bijelim platnom opasana zgrada prepolovljenog MUP-a Srbije.
Saobraćajne gužve nema...vozi se polako, bez nervoze, neuobičajeno za Beograd.
Dolazimo do Ace,pravo na kafu.
Rasparave je u toku :
“Ne mogu nam ništa...nek udaraju koliko hoće, još malo, pa neće imati šta.šta će onda...samo nek dođu videće..ko im j.mater...niste poneli cigare...ko će sve ovo popraviti kad stane...ako pobede oni,oni će ,a ako pobedimo mi...ćuti bre, nemoj da širiš defetizam.
Srušili smo im šezdeset aviona...a,aaaa sto i šezdeset..nemoj da širiš defetizam, jesi čuo šta je rekao ćale Ace Kurtona,juče se vratio iz rezerve...što se vratio..pa valjda da se odmori...šta da se odmori pa tek je otišao..kako niste cigare....“
Dolazi Aco.
“...koliko smo im srušili aviona...oko osamdeset...nego jeste li vi čuli šta je bilo u Buđanovcima sa seljakom...šta...našao seljak jaknu pilota koji se katapultirao i odma je navuko,u jakni bio lokator,dolete komandosi i pokupe ga za Tuzlu..u letu skontaju zajeb,pa ga vrate i pokupe pravog....daj,Aco,ne seri,istina sto posto...“
“Moral je na visokom nivou“,dere se Aco drugu iz Londona,na slušalicu....“ne moram,moral kažem...da,da,moral,to je sad najbitnije...kako je tebi u Londonu...znam da nije lako,izdrži...“
Diskusija se nastavlja.
“Danas sletio Černomirdin sa četri SY-27,izgleda da su ostali kod nas...ko kaže,televizija..ko kaže,ko kaže,šta širiš defetizam, Rusi su nam prijatelji...a,aaa,ko i Grci drugari,drugari,pa drugari isplove u Jadran sa dva ratna broda...drugo je zvaničan politika,a drugo arod...ej,znaš šta,samo nek ovo stane,jebe mi se i za Ruse i za Grke“.
Prošetaćemo.
Na putu ka Knez Mihajlovoj – dugački redovi za cigarete ispred trafika,šverca i švercera nema.
Ulica je puna,likovi su tmurni,ko i vrijeme uostalom,ali,sve je naizgled uobičajeno, malo više vojnih uniformi nego inače i to je sve.
Iz razrušenog američkog kulturnog centra smiješi se zabranjeni lik Radovana K.....
Iz zvučnika kasetofona prodavca srpskih suvenira i obilježja po Knez Mihajlovoj čuje se infantilni Magazin...“ginem,al samo za jedno još brinem...“
Počinje da svira sirena za vazdušnu opasnost..niko se ne uzbuđuje..bez trčanja i panike...opet sitna kiša.
Lokali su,bez obzira na sirenu,puni,muzika solidno glasna.
Uobičajena priča uz kafu.
Dogovaram intervju sa Đuričkom,Aleksa nam tipuje i inspektora Blažu,ali mu urednik novine ( Naša krmača-prim.autora) javlja telefonom da je Blaža u Zrenjaninu na koncertu,biće sutra tu.
Gdje ćemo večeras..oćemo na most,tamo je žurka cijelu noć,predlažem.
“Daj ne budi glup,koju cijelu noć...budu dok se snima kamerom ,pa naguljuju kući,niko nije blesav...čuo sam da julovce prozivaju, ko ne dođe na most dobije minus pa ti vidi...daj, ćuti ne šiti defetizam“.
Šta znam,kod nas tako javljaju, mislim, to da je čitavu noć...
“Ići ćemo u sklonište,uzećemo neku cugu,bude uvijek nekih mladih“lokatora“,inače od staraca u sklonište ne može da se uđe,neverovatno,neku noć nam je neka baba mozak popila ubeđujući nas da je sigurno čula da smo im srušili 117 aviona...“
Znači,večeras u sklonište.
Sirena za prestanak opasnosti označava i početak noći.U vazduhu se jasno osjeti misao...po čemu će večeras udariti?
Sinoć su Beli dvor, bez Slobe, naravno.
Idemo da uradimo intervju sa Đuričkom,prvo ćemo do Đoleta. U daljini se čuju detonacije.
“Uništavaju neeksplodirane mine“,kaže Đole...“mene su zvali u vojni odsjek i kad sam otišao rekli mi da ne idem nikud od kuće, da čekam da me zovnu...kud da idem...da sam znao da dolazite,pa da ponesete cigare...imaš viška goriva,super,bar ću da navozam“.
Nikola Đuričko raspoložen, razgovaramo, više nego vodimo intervju. Opet sirena. Đuričko pali Disciplinu Kičme i odvrne koliko god može, kaže jedino se od Koje ne čuju sirene
Krenuli smo nazad kod Ace na spavanje, noć je već uveliko osvojila široke ulice belog grada, tišinu je prekidao tek poneki brzi prolazak taksija, na našu žalost- zauzetog.
“Ej,gde ste vi..jeste čuli da su popodne srušili i zadnji most u Novom Sadu...Aleksa je rekao da mu se javite na mobilni ,pa da idete u sklonište ..nećete u sklonište..kako god hoćete, uglavnom nije loše, ako nema gužve...samo da ne sruše Gazelu...čuo sam da će večeras poštu“.
Na spavanje.Umore je uveliko tu,ali sna nema,pa nema.
Poznati zvuk...mislio sam i nadao se da ga više nikad neću čuti....zzzzvvviiiiiiiiiiiiiiiiiz...blizu...jasno se čuje lomljava i rušenje, razbijanje stakala.
Aco se čuje iz druge sobe....“šta je ovo,nema prvog,nema drugog...nema trećeg kanala...jebote,pogodili su televiziju“...čuli smo.
Svana u sobu ulazi miris baruta,već je zagušljivo.
Aleksu zove majka...“dobro sam..kažem dobro...pa šta mogu što ne čuješ...nemoj paničit...ne čuješ...dobro sam...ja tebe čujem...čujem te, dobro sam, ne paniči...čujem..ja tebe čujem...paniči...čujem“.
Valjda neće više,za večeras je dosta demokratije,bar se nadam.
Ujutro sirena za prestanak opasnosti umjesto budilnika.
Idemo do zgrade televizije u Takovskoj, puno je svijeta, ali policija rastjeruje sve koji nisu potrebni, nema zadržavanja, kažu da u ruševinama ima još zatrpanih,iako su izvlačili ljude čitavu noć.
Pokazujemo press karticu BUM-a, kažu nam da odjebemo, ne važi...
Na Trgu Republike pjeva Ana Stanić, ispred bine osamsto do hiljadu ljudi ,maksimum.
Aplauzom se pozdravljaju šleperi sa humanitarnom pomoći iz Grčke.Dobijam informaciju da je na Trgu puno samo kad su narodnjaci.
Pesma nas je održala.
U Medija centru buljumenta likova iz predratnog demokratskog života Srbije,niko nije raspoložen za razgovor,izdani su od dojučerašnjih partnera za bolji život,budućnost.
Glavna informacija koja kruži po stolovima je da,iako su obaviješteni od novinara CNN-a da će da gađaju televiziju,novinari i radnici RTS-a nisu izašli iz zgrade,jer im,valjda,nije dao Komrakov.
Ogorčenje i čuđenje,niko ne može da vjeruje da neko može biti toliki konj.
“Za sada ne radimo ništa,i nećemo,dok se ovo ne završi...“ kaže Veran Matić, „u suprotnom nas čeka Ćuruvijina sudbina“.
Blažo javlja da nije sposoban za intervju,stanuje pored zgrade televizije i niko nije spavao čitavu jebenu noć.
Mek Donalds u novom ruhu, svi natpisi na ćirilici,tu je i srpski junački začin, na ćiriličnom natpisu MD šajkača,pragmatični zapad se,za razliku od nas,uvijek lako prilagodi trenutnoj situaciji.
I mi se ,doduše prilagodima,ali kad nas niko uopšte i ne pita o tome,umjesto da se prilagodimo-prilagode nas.
Pozdravljamo se sa domaćinima.
“Javite kad budete dolazili sledeći put,pa da nam poneste cigare..neće ovo još dugo...nadamo se...srećno“. Srećno.
Spuštamo se niz Gazelu put Banjaluke,ali jedna misao mi uporno i dosadno ne da mira.
Zamišljam onog seljaka iz Buđanovaca sa početka priče, što su ga komandosi greškom pokupili za Tuzlu.
Zamišljam ga onako zbunjenog i munjenog,okruženog sa svim tim crnim licima ( što crnci,što namazani,bar je tako u filmovima), koja ga gledaju sa nepovjerenjem.
I oni i on su tu greškom.
Zamišljam ga kako pokušava da bude prijatan i duhovit,u trenutku se sjetio vica, pomislio da je u vicu..ionako je, skonto je u sebi, sada sve vic, pa će im bojažljivo
“Momci, jel ovdje nešto gorilo...mislim,ovaj...jel gorilo...nešto?...“
Aleksandar Trifunović(twitter: @AlexandarT) je urednik BUKA magazina. Ovaj tekst je pisan 1999 godine za univerzitetski magazin BUM.
