Biljana Plavšić je raspustila Skupštinu i riješili smo da tu odluku javno podržimo.
Pretnje i pritisci da odustanemo od protesta su stizali sa svih strana.
Rukovodstvo Univerziteta je taj dan organizovalo sastanak svih dekana sa namjerom da nas odgovore. Kakvih sam se tu budaleština naslušao.
Nešto prije nam je visoki politički funkcioner SDS-a (u međuvremenu je promijenio nekoliko partija i danas je kao i tada naravno blizak vladajućoj) rekao da nam protesti ne padaju na pamet, da ne kopiramo studente iz Beograda jer u Banjaluci svaka kuća ima pušku i ..“može biti krvi do koljena...“
Više blesavi nego hrabri odlučili smo da istrajemo do kraja jer stanje je bilo neizdrživo.
Tadašnja partija na vlasti, SDS, je shvatila RS kao svoje privatno vlasništvo.
Blagostanje je bilo rezervisano samo za poslušnike partije i one bliske partijskom rukovodstvu.
Kriminal i korupcija su bili sastavni dio sistema.
Javni medij RTRS je bio strogo kontrolisan i služio je isključivo za hvalospjeve vlastodršcima.
Svaka kritička misao prozivana je u startu izdajom i neprijateljstvom.
Hiljade ljudi pred koje sam izašao tog vrelog podneva, u šorcu i majici, da govorim ispred Banskog dvora u Banjaluci bili su mi pokazatelj da nisam pogriješio i da mislimo isto, da je dosta nepravde i politike destrukcije.
Sila je bila na drugoj strani, policija, službe, mediji.
Prijetili su mi likvidacijom, te informacije su stigle i do moje familije. Ali džaba, pukli su.
Dešavalo mi se dosta ružnih stvari prije, a najviše poslije protesta, ali sve je nebitno u poređenju sa činjenicom da sam jednu opuštenu ideju pretvorio u početak bunta posle kog, mislio sam, ništa i nikada više neće biti isto.
