Međutim, treba imati u vidu i međunarodni kontekst, odnosno činjenicu da su svi akteri zaokupljeni vlastitim situacijama i da Beograd pokušava da u tom međunarodnom političkom vakuumu testira mogućnost realizacije državnog projekta od kojeg se nikada nije odustalo, posebno u Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori.
Agresivno ponašanje Beograda i RS ne bi bilo moguće bez podrške Rusije koja pre svega ima za cilj da region drži u statusu zamrznutog konflikta i da spreči širenje evroatlantskih integracija. Sve je jači njen uticaj i na spoljnu politiku Srbije, posebno kad nastupa kao zaštitnik srpstva kad je reč o Kosovu. Srbija je u čvrstom zagrljaju Rusije i sve dok Rusija ne postigne sveobuhvatni sporazum sa SAD-om o budućnosti država na Zapadnom Balkanu teško je očekivati značajniji pomak Srbije ka evroatlantskim integracijama.
Reakcija Moskve na izjavu admirala Roberta Burka da je Zapadni Balkan deo Evrope i da su njegova stabilnost i bezbednost od presudnog značaja za NATO više je nego indikativna. Portparolka ruskog MIP Marija Zaharova reagovala je izjavom da „odbrambena sposobnost Srbije zavisi od toga koliko brzo će Rusija reagovati na spoljne pretnje toj južnoslovenskoj zemlji“.
Nije slučajnost da se situacija u Ukrajini i Bosni i Hercegovini radikalizuje u istom trenutku. Rusija je Zapadu otvorila dva fronta, oba geostrateški veoma osetljiva. Bosna je u makazama Beograda i Zagreba, a unutrašnji potencijal za pobunu i promenu takoreći i ne postoji. Izostanak građanske pobune u Bosni banjalučki biskup Franjo Komarica tumači time što je „narodu slomljena kičma i da nema više snage, te da ga je satro valjak rata i iznevjerena očekivanja poslije rata“. Strah i neizvesnost podstakli su novi talas iseljavanja građana u Zapadnu Evropu, što dodatno umanjuje unutrašnji potencijal.
Moskva je, procenjujući da su okolnosti na njenoj strani, pred SAD postavila ultimatum kojim traži „pravne garancije bezbednosti od Sjedinjenih Država i NATO-a“, i to bez odlaganja. U suprotnom, Moskva poručuje da će se Zapad suočiti sa „vojnom i tehničkom alternativom“. Ruska ucena je eksplicitna i usmerena je i na Amerikance i na Evropljane. Rusija dakle traži pismeno i pravno obavezujuće obećanje da Ukrajina i Gruzija neće biti primljene u NATO, da NATO reducira svoju vojnu aktivnost u srednjoistočnoj Evropi i baltičkim državama. Rusija smatra da bi, ukoliko NATO pristane na ove ustupke, SAD bile svedene na regionalnu silu.
Ruski stav je da „perspektiva sporazuma zavisi samo od odnosa Rusije i Sjedinjenih Država“, jer samo Amerikanci kontrolišu let svojih bombardera u blizini ruskih granica i takođe mogu da rasporede američke raketne sisteme na teritoriji Ukrajine. Evropske zemlje ne poseduju oružje koje bi moglo da ugrozi Rusiju i nisu samostalne u razmeštanju tog oružja na svojoj teritoriji, te ih Moskva smatra irelevantnim.
Rusija se već gotovo dve decenije sprema za povratak na globalnu scenu. Znakovita je Putinova izjava da je „raspad SSSR bio najveća geopolitička katastrofa 20. veka“. Putin je 2007. godine predsjedničkim ukazom formirao fond „Ruski svet“ sa zadatkom da štiti nacionalne vrednosti, a pre svega ruski jezik, rusko pravoslavlje i rusko istorijsko pamćenje. Ova fondacija aktivna je i u Srbiji, a Vladimir Tolstoj, savetnik predsednika Putina, u nedavnoj poseti Srbiji o fondaciji, ali i konceptu „ruskog sveta“ je rekao: „Danas, u svetu koji se menja, u kome se vrednosti dosta kolebaju i dolazi do pomeranja ovih granica, ruski svet pokušava da očuva ključne globalne tradicionalne vrednosti. Svi koji dele te principe, koji to smatraju važnim, deo su velikog ruskog sveta.“
Putin je u autorskom tekstu prošle godine izneo tvrdnju da su „Ukrajina i Rusija u suštini deo istog istorijskog i duhovnog prostora“ i da su „zajedno uvek bili i biće višestruko jači i uspešniji. Jer mi smo jedan narod“.
Moskva pri tome svakako ima u vidu i to da SAD prolaze kroz ozbiljnu društvenu i političku krizu i da je pravi trenutak da se krene u transformaciju svetskog sistema u kojem će glavnu ulogu imati Rusija, Kina i druge sile. Rusija je u tom pogledu pridobila podršku istočnoevropskih zemalja poput Mađarske i Poljske, ali i mnogih radikalnih levih i desnih grupa unutar zapadnih evropskih demokratija. Ne treba zaboraviti ni Putinov blizak odnos sa bivšim američkim predsednikom Donaldom Trampom, koji je iskristalisao takve trendove i u samoj Americi. Svi oni osporavaju univerzalnost zapadnog modela i u tom smislu zapadni autoritet kada je reč o vrednostima.
Amerika je bila ključni akter na Balkanu, a tako se i danas percipira. Neodlučnost EU u pogledu proširenja oslabila je njen mobilizatorski potencijal koji je imala pre deset godina. Uprkos milijardama koje je EU uložila u Zapadni Balkan, u proteklih 25 godina nije bilo napretka za građane koji u sve većem broju emigriraju u zemlje EU.
Beograd vešto koristi i manipuliše još uvek nedefinisanom strategijom Zapada na Balkanu. Toksičnost javne sfere i tenzije koje kreiraju srpski mediji stvaraju utisak da je moguć novi sukob. Bošnjaci su posebno targetirani jer se kontinuirano prikazuju kroz prizmu „islamske prijetnje“ (u čemu Beograd i vlasti RS imaju i podršku desno orijentisanih zapadnih političkih krugova), što ima za cilj da opravda secesionističku politiku Dodika.
Iako se deo civilnog društva i intelektualne elite suprotstavlja ovakvim težnjama, u Srbiji su, nažalost, jače i organizovanije snage koje zagovaraju raspad Bosne i Hercegovine. Republika Srpska i Srbija imaju jasne ciljeve koji su definisani i u raznim vladinim dokumentima, poput, recimo, „Strategije očuvanja i jačanja odnosa matične države i dijaspore i matične države i Srba u regionu“ (2011) te „Povelje o srpskom kulturnom prostoru“. Oba dokumenta se zalažu za sistematsku integraciju Republike Srpske u „srpski svet“ ekonomski, duhovno, kulturno i informativno. „Političko ujedinjenje je počelo i nezaustavljivo je“, kako najavljuje ministar policije Aleksandar Vulin.
Zapadni Balkan je deklarisana interesna sfera Zapada u koju su uložena ogromna sredstva i afirmisan je kao region bez kojeg EU ne može biti kompletna. NATO admiral Robert Burk je nedavno u Beogradu potvrdio da je Zapadni Balkan evropska interesna sfera, te da je trenutna dinamika bezbednosti i stabilnosti na Zapadnom Balkanu bila jedna od glavnih tema na nedavnom sastanku ministara spoljnih poslova članica NATO u Rigi.
Da je Balkan u fokusu Amerike, govore i sankcije koje pokrivaju ceo region. Za sada to su Kosovo i Bosna i Hercegovina, ali očigledno sve ide i ka Beogradu. Već su poentirani Radojčić i Veselinović, bliski saradnici Aleksandra Vučića, i naravno, Dodik. Predsednik Vučić je umereno reagovao na vest o sankcijama, a postoji mogućnost da neće stati u zaštitu Dodika jer se sankcije u sledećem krugu mogu odnositi i na njegovog brata i Aleksandra Vulina, najbližeg saradnika. Najavljene sankcije imaju dalekosežne posledice za sve koji su imenovani, za njihove firme i sve sa kojima sarađuju. Cilj je, kako naglašava State Department, da ove sankcije zaustave sve one koji ugrožavaju stabilnost, suverenitet i teritorijalni integritet Bosne i Hercegovine i potkopavaju Dejtonski mirovni sporazum, rizikujući time širu regionalnu nestabilnost.
Postavlja se, međutim, pitanje da li će NATO u ovoj veoma napetoj situaciji koja priziva na rat, biti odlučan da stane iza svojih tvrdnji, odnosno da li će stati u odbranu svojih članica na Balkanu i svojih deklarisanih interesa. Jedino politički establišment Srbije (i Republike Srpske, srpske partije u Crnoj Gori i na Kosovu) ne prihvataju zapadne vrednosti i međunarodno priznate granice na Balkanu. Srbija i dalje promoviše svoj projekat „Srpski svet“ čekajući povoljne istorijske okolnosti. Pitanje je i kakve će biti ruske reakcije na američku ofanzivu na Balkanu i da li će na pregovorima o bezbednosnim pitanjima u Ženevi koji treba da počnu ovih dana, kao rezultat razgovora Biden – Putin, Rusija podrediti srpske interese svojim vlastitim vezanim za najbliže okruženje.
Zapušteni i devastirani Zapadni Balkan se bez vanjske podrške – pre svega u pogledu stabilizacije i pacifikacije radikalnih trendova – ne može izvući iz klopke u koju je upao – geostrateške konfrontacije velikih aktera. Članstvo Bosne i Hercegovine, Srbije i Kosova u NATO je jedina garancija za stabilizaciju Balkana, garancija za izgradnju pravednog mira, što bi na kraju dovelo i do prevazilaženja nasleđa nedavne prošlosti.
Objavljivanje ovog teksta omogućeno je podrškom Ministarstva vanjskih poslova Republike Češke. Tekst odražava stav njegovog autora a ne nužno i stav Republike Češke.
