Do otkrića Balkana došlo je kao usputna posledica orijentalizma - one fascinacije istočnim civilizacijama koja je tako duboko obeležila evropsku kulturu devetnaestog veka. Da li iz puke radoznalosti ili iz čežnje za misterioznim i nepoznatim, ili pak u potrazi za inspiracijom u egzotičnim čarima orijenta, tek bezbrojni slikari i pesnici, istraživači i avanturisti kretali su na dalek put u Otomansku imperiju. Mnogim ovim putnicima krajnje odredište bio je Konstantinopolj, grad koji je njihova romantična mašta zamišljala kao izvorište orijentalne čulnosti: harema, egzotičnih mirisa i trbušnog plesa. Put ih je vodio kroz nepoznate balkanske provincije Otomanske imperije gde su susretali zajednice koje su im delovale kao da izviru iz iskonske prošlosti - poput nekakvih plemena izgubljenih u vremenu koja žive onakvim prirodnim i neiskvarenim životom kakvim je čovečanstvo živelo pre dolaska civilizacije.
Ako je i bilo simpatija za ove male balkanske narode, a bilo je dosta dok su se borili za nezavisnost, one su isparile onog trenutka kada su se okomili jedni na druge. Izgledalo je kao da se otvorio beskrajni ponor mržnje, besa i okrutnosti. Reč ‘Balkan’ počela je da označava ‘drugost’ Evrope – tamnu stranu evropskog identiteta, netaknutu civilizacijom i mesto gde orijentalne strasti vladaju nad razumom. Kako je Evropa doživljavala ovaj region najbolje pokazuju izrazi ’balkanizam’ i ’balkanizacija’ koji su ušli u međunarodnu upotrebu kao odrednice za iskonski ratnički mentalitet, beskrajne etničke sukobe i političku nestabilnost.
Nešto od toga možemo da pripišemo predrasudama, ali je tačno da su balkanske države neprestano razgrađivane kroz beskrajne i malo kome razumljive etničke sukobe, dok su istovremeno evropske nacije građene asimilacijom i integracijom. Tačno je i to da se malo toga promenilo i da je ovaj region još uvek opterećen etničkim konfliktima, da u njemu i dalje vlada korupcija, ekonomska stagnacija, socijalna i politička nestabilnost.
To stanje permanentnog konflikta i stagnacije ne menja se ni sa političkim sistemom niti sa vladajućom strankom. Mnogi stanovnici ovog regiona skloni su da to stanje vide kao nekakvu sudbinsku predodređenost koju je moguće jedino pasivno prihvatiti.
Po čemu se onda ovaj deo Evrope toliko razlikuje od ostalih delova kontinenta?
FRANCUZI I OSTALI
Godine 1861, kada je stvorena Italija, političar i državnik Massimo d’Azeglio izjavio je: „Pošto smo stvorili Italiju, ostaje nam još da stvorimo Italijane“. Ova rečenica otkriva najveći izazov sa kojim su se, tokom devetnaestog veka, suočavali graditelji nacija širom Evrope. Odista, šta je tada jedan građanin Milana imao zajedničkog sa jednim stanovnikom Palerma? – Jezik nije, običaje nije, a nije ni tradiciju; u stvari, verovatno bi više zajedničkog imao sa nekim stanovnikom Pariza - u običajima, a donekle i u jeziku. Ili uzmimo nekog stanovnika Trenta koji bi se svakako osećao više kod kuće u Beču nego u Napulju. Uprkos takvim preprekama, ljudi iz različitih sredina dobrovoljno su pristupali novoj zajednici; postepeno su razvijali zajedničke vrednosti i interese, da bi napokon usvojili i jedinstveni identitet. Drugim rečima, postali su Italijani.
Većina evropskih nacija građena je kroz takvu asimilaciju gde se stotine regionalnih identiteta slilo, najčešće dobrovoljno, u velike političke i kulturne celine. Ponekada je to bio dug i naporan proces. Ako pogledamo Francusku na primer, videćemo da su mnogi regionalni identiteti uspeli da prežive tu prvu asimilaciju i da opstanu sve do početka dvadesetog veka. Kao i u slučaju Italije, Bretonjci, Pikardijci, Alzašani, Burgunđani i mnogi drugi koji danas čine francusku naciju nisu imali mnogo toga što bi ih povezivalo: ni istoriju, ni jezik, ni običaje. Kako onda napraviti Francuze? Isto kao i Italijane, Nemce, Engleze ili Ruse: učenjem jedne istorije, jedne kulture i jednog jezika. Francuski jezik je vekovima bio književni jezik i jezik diplomatije kojim se sporazumevalo plemstvo u čitavoj Evropi; u samoj Francuskoj, međutim, tim jezikom se služio neznatan broj ljudi - svakako ne više od deset odsto stanovnika. Kada je posle revolucionarnih promena uvedeno obavezno osnovno obrazovanje, započeo je proces izgradnje nacionalnog identiteta: deca su u školama učila ’nacionalni’ jezik, istoriju i geografiju. Na taj način se od detinjstva gradilo ono osećanje zajedništva među ljudima koje nazivamo nacijom.
Prosvetiteljski ideal o demokratiji i ličnim slobodama dobio je snažan zamah sa Francuskom revolucijom; to je bila inspiracija koja je u strahovitom naletu rušila srednjovekovni suverenitet monarha i zamenjivala ga suverenitetom naroda; jedna za drugom, nasledne kneževine i nadnacionalne imperije su nestajale i ustupale mesto nacionalnim državama.
Danas, skoro dva veka kasnije, nacionalni identiteti su u potpunosti prihvaćeni i internalizovani – čak i tamo gde su se regionalni identiteti pokazali neobično otpornim, kao na primer u španskom delu Baskije. Na Balkanu, međutim, to se nije dogodilo. Ovde je proces formiranja nacija išao sasvim drugom tokom.
BALKANCI
Dok su savremena društva zasnovana na ugovorima između slobodnih ljudi da žive zajedno u slobodnoj zajednici i u skladu sa zajedničkim vrednostima, idealima i interesima, nacije na Balkanu zamišljene su kao produžeci rodovskih zajednica. Ovde ljudi često govore o sebi kao o članovima etničkih grupa; izrazi kao što su ’to nam je u krvi’ i ’krv nije voda’ najbolje ilustruju balkansko poimanje etniciteta (ili ’etnosa’, kako ga ovde nazivaju) kao nekakve prirodne, pa čak i biološke stvarnosti. Tako je na primer jedan Srbin rođen kao Srbin i umreće kao Srbin, gde god živeo i koje god državljanstvo posedovao; shodno tome, ne postaje se Srbinom čak ni učenjem jezika i prihvatanjem srpskih običaja i tradicije, a ni sticanjem srpskog državljanstva. Pristup zajednici stoga isključivo je moguć rođenjem i negira se onima koji nisu ispravnog porekla. Takav arhaični koncept prava po rođenju podrazumeva privilegije: država zasnovana na etničkom principu je vlasništvo jedne etničke grupe; ona je njen ’prirodni’ zavičaj u kojem mogu vladati isključivo njeni običaji i tradicije. Ostali koji tu žive, poput manjinskih zajednica, samo su uljezi na takvim ’etničkim’ teritorijama; prvom prilikom, oni će se odlučiti na izdvajanje.
Iako između raznih grupa na Balkanu ima manje razlika nego na primer između Sicilijanaca i Lombarđana ili Velšana i Engleza, integracija u etničkim zajednicama nije moguća. To je na dramatičan način pokazala sudbina Jugoslavije. Taj pokušaj da se od balkanskih etničkih zajednica stvori evropska nacija nije ni mogao drugačije završiti jer etnički identiteti u ovom podneblju pokazuju neobičnu izdržljivost. Oni opstaju i pored toga što izjednačavanje nacije sa etnicitetom vodi u neprestane i nerešive konflikte, ekonomsku nestabilnost i napokon u fragmentaciju.
TURCI I OSTALI
U ovom kutku Evrope nailazimo na stanovništvo koje je proizvod vekovnih naseljavanja, mešanja i asimilacija. Teško je nabrajati sve one etničke i druge grupacije koje su kroz migracije ili osvajanja dospevale na ovo područje: od Ilira, Rimljana i Grka, Gota i Huna, raznih slovenskih plemena, Tračana, Avara i Kelta, do čitavog niza raznih turkmenskih i drugih etničkih grupa koje se obično kolektivno nazivaju Otomanskim ’Turcima’. Vremenom se stanovništvo Balkana iskristalisalo kao kulturno relativno homogena populacija koja je govorila uglavnom varijantama južnoslovenskog ili grčkog jezika; te su se zajednice međusobno razlikovale prvenstveno kroz regionalne kulturne tradicije. Regionalna podela zadržana je čak i kada je ova populacija integrisana u Austrijsku i Otomansku imperiju, gde su prvi put dobili zajedničko ime: prvi su postali Iliri a drugi ’Rimska nacija’ (Millet-i Rûm).
Problemi u ovom relativno mirnom području nastali su kada su intelektualci obrazovani u duhu nemačkog nacionalizma identifikovali unutar ove seoske populacije različite ’etničke’ grupe. Ove seljake, čiji identiteti nisu izlazili iz okvira regionalnog, nije bilo lako ubediti da nisu ono šta jesu već da su nešto sasvim drugo - pripadnici nekakvih prastarih ali ’uspavanih’ naroda. Zdrava seljačka pamet, međutim, nije mogla da pojmi takve maglovite predstave; posebno su im strana bila ubeđivanja da više zajedničkog imaju sa nekim ljudima koje nisu ni poznavali nego sa prvim susedima - da su sa njima povezani nekakvom neobjašnjivom vezom. Onog trenutka, međutim, kada su ti graditelji nacija uspeli da dobiju sopstvene države, a samim tim i vojske, krenuli su da prisvajaju onoliko teritorija, istorijskog nasleđa i stanovništva koliko je moglo da se uklopi u njihove fantazije o srednjovekovnim ’carstvima’. Tamo, u tim ’oslobođenim’ zemljama, nametali su identitet ne samo lokalnom stanovništvu već i topografiji, krojeći na taj način realnost prema svojim ’nacionalnim istorijama’. Pošto su se ’istorije’ suparničkih grupa međusobno preklapale, isto onako kao što se preklapaju i danas, dolazilo je do preklapanja identiteta: kako je koja vojska prolazila menjali su se toponimi i lična imena. U Makedoniji, na primer, neki Petrov bi naprasno postao Petropoulos, Petrović, ili Petrov, u zavisnosti od toga da li je to područje ’oslobodila’ grčka, srpska ili bugarska vojska. U Otomanskoj imperiji on bi, naravno, bio Petroglu.
Život na Balkanu odvija se u nekakvom međuprostoru između fantazije i stvarnosti. Izjava Winstona Churchilla da „Balkan proizvodi više istorije nego što može da potroši“ mogla bi se stoga preformulisati da glasi: Balkan zamišlja više istorije nego što može da podnese.
Kao što nema ničeg prirodnog u nacijama nema ničeg prirodnog ni u nacionalnim granicama. One su proizvod istorijskih i političkih okolnosti i uspostavljane su diplomatijom, ratovima, pa i trgovinom. Drugim rečima, evropske nacije i države proizvod su istorijske slučajnosti; Belgija je na primer sasvim lako mogla da bude deo Francuske ili Nemačke – pa čak i Španije, Bretanja je mogla da bude deo Engleske, a Norveška deo Švedske (kao što je i bila), dok je Burgundija, s druge strane, imala sve predispozicije da postane suverena nacionalna država. U fantastičnom svetu etničkog nacionalizma, međutim, granice nisu shvaćene kao politička realnost o kojoj se može pregovarati, već kao nešto prirodno i večno. U najboljoj tradiciji koncepta ’krvi i tla’ one postaju sastavni deo etničkog identiteta i zamišljaju se u istoj ravni sa predstavama o zajedničkom poreklu i tradicijama, ’nacionalnim’ spomenicima i običajima.
Te predstave se promovišu kroz takozvane ’nacionalne istorije’, one bajkovite priče u kojima se feudalni posedi pretvaraju u veličanstvena carstva a lokalni feudalci ili banditi u nacionalne heroje. Da li su zasnovane na kreativnoj interpretaciji istorijskih činjenica ili su sasvim izmišljene, nije toliko bitno jer namera takvih ’istorija’ nije da objasni prošlost već da veliča etničke vrline i da ugradi osećanje posebnosti u odnosu na suparničke zajednice. Pored kolektivnog ’pamćenja’, u nacionalnim istorijama podjednako značajnu ulogu ima ’zaboravljanje’, odnosno brisanje onih neprijatnih trenutaka iz prošlosti koji ne potvrđuju visoko mišljenje koje jedna zajednica ima o sebi; u stvari, u tim ’autobiografijama nacije’, kao u svim autobiografijama, najviše ima takvog zaboravljanja. Što suparničke zajednice imaju više zajedničkog - a na Balkanu mnoge su praktično nerazlučive – njihove nacionalne istorije su restriktivnije i agresivnije nameću sopstvene večne istine: etničke teritorije, tradicije i nasleđa za koje treba ubijati i ginuti. Ratovi koji se vode na ovom području još od devetnaestog veka u stvari su ratovi između nacionalnih istorija.
SPIRITUALIZAM
Kada su u devetnaestom veku nemački intelektualci, ozlojeđeni dominacijom anglosaksonske i francuske kulture, postavili temelje anti-zapadne ideološke matrice to je bilo iz straha od promena koje su donosile industrijska i socijalna revolucija. Iz istog se tog straha nemački anti-zapadni idealizam proširio na Rusiju i Japan gde je usvojen kao ’narodna’ tradicija, a potom na Bliski Istok gde je prilagođen, takođe u vidu povratka tradiciji, pan-arapskom nacionalizmu i pan-islamskom fundamentalizmu. Da li ovi tradicionalisti žude za carevima i boljarima, samurajima, kalifama ili prorocima, sasvim je svejedno; ono šta ih ujedinjuje je strah da će razum nadvladati mit, da će feudalni odnosi, tradicionalni identiteti i klasne privilegije ustuknuti pred idealima demokratije i pluralizma.
Odjeci tog diskursa i danas definišu etničke identitete na Balkanu. Ta ideološka matrica, nazvana ’slavofilstvo’ u svojoj ruskoj inkarnaciji, širila se u službi ruskog ekspanzionizma u pravoslavne sredine. Najjače uporište našla je među srpskim sveštenicima 1930-tih godina koji su, pod ruskom instrukcijom, spojili religiju i folklor u političku doktrinu koju su nazvali ’Svetosavlje’. Kao verovatno jedina etnička ideologija nastala u okrilju crkve, Svetosavlje jeste fenomen, ali njegovi postulati nisu nimalo originalni; poreklo mu je u istom onom banalnom obliku nemačkog idealizma iz kojeg je izrastao pan-germanski nacionalizam. Ova ideološka matrica, po uzoru na svog mnogo poznatijeg prethodnika, zamenjuje hrišćanstvo i postavlja se kao rasna ontologija zasnovana na ideji etničke supremacije. Njeni skromni intelektualni dometi, međutim, ne izlaze iz okvira tradicionalnog folklorizma koji zamišlja patrijarhalnu zajednicu izgrađenu na rodbinskim vezama i klanovskim privilegijama; zajednicu koja je izgrađena na idealima ’duhovnosti’ umesto ’zapadnog’ racionalizma i materijalizma. Šta ta duhovnost zapravo znači, može se naslutiti iz ideala kojem su težili začetnici te ideje, oni ruski sledbenici nemačkog idealizma koji su maštali o povratku feudalnih odnosa, sužanjstva i religijskog misticizma. Najveće i jedino dostignuće Svetosavlja bilo je sakrivanje evropskih temelja srpske kulture i pomeranje srpskog identiteta prema orijentalnom misticizmu.
Ideja nacije nastala je iz Prosvetiteljstva kao izraz verovanja u jednakost svih ljudi. Kada etnički nacionalizam u vidu nekakve duhovnosti promoviše srednjovekovni misticizam kao alternativu humanizmu, on se izruguje temeljnim vrednostima evropske civilizacije – prirodnom pravu čoveka i neprikosnovenosti individualnih sloboda, a kada umesto ljudskih prava nudi doktrinu božanskog prava, on otvoreno prezire i samog čoveka. Vođeni takvim prezirom prema čovečanstvu, metafizički sistemi (religijski ili ideološki) žrtvuju pojedinca nekakvim duhovnim ili večitim vrednostima – bilo da je reč o večnom Bogu, ili večnoj Naciji, ili nekom drugom transcendentalnom entitetu.
BOŽJI ZAKONI
Biblija nam kaže da je prodavanje ćerke u roblje dopustivo, pa ipak većina ljudi danas ne prodaju ćerke, niti poseduju robove. Biblija nam kaže da muškarci ne smeju da potkresuju brade, ali mnogi muškarci redovno potkresuju brade. Biblija nam još kaže da ne jedemo kamile i insekte, i većina ljudi zaista ne jede kamile i insekte – ali zato jedu zečeve i svinje i morske plodove, uprkos tome što i njih Biblija zabranjuje.
Svi mi, pa i oni najpobožniji, kršimo Božje zapovesti jer ljudskim životom upravljaju ljudske potrebe. Tako su i ove biblijski zakoni stvoreni za potrebe bliskoistočnih ruralnih zajednica pre nekoliko hiljada godina. Mi kršimo te Božje zakone jer oni ni na koji način ne odražavaju naše potrebe, običaje i moralna načela. Ti zakoni su svakako bili racionalni u vremenu u kojem su propisani; oni su tada predstavljali moralne i socijalne smernice koje su odražavale lokalne običaje i verovanja, a u skladu sa socijalnim i ekonomskim potrebama zajednice. Ako bi, međutim, te iste zakone primenili danas, to ne bi bio racionalan čin jer ne bi odgovarao niti jednom razumnom cilju ili potrebi. Istina, sama primena tih zakona ne bi imala tragične posledice – industrija hrane bi pretrpela gubitke, neke nacionalne kuhinje bi se izmenile, muškarci bi imali manje uredne brade, a tržište belog roblja bi procvetalo. Mnogo bi ozbiljnija posledica bila uspostavljanje jednog iracionalnog sistema vrednosti u kojem bi se socijalna realnost filtrirala kroz metafizičku. U takvom jednom metafizičkom sistemu univerzalne i večne istine stajale bi iznad humanizma a nekritičko verovanje iznad razuma. Drugim rečima, bilo bi to društvo rukovođeno duhovnošću - jer Božji zakoni su duhovni, makar bili besmisleni. Ali kao neosporive istine, oni zahtevaju poslušnost umesto kreativne misli. Takvo ograničavanje ljudskog potencijala, kao što je pokazala teokratska država u Avganistanu, eliminiše socijalnu dinamiku i čini zajednicu statičnom i disfunkcionalnom.
Etnički nacionalizam postavljen je unutar istih metafizičkih okvira kao teokratija. On zamišlja etničku zajednicu kao entitet koji, poput Boga, samostalno egzistira u nekakvom vanvremenskom i nepokretnom svetu izvan dinamike socijalne promene ili ljudskog dejstva; svetu u kome nevidljive spone ujedinjuju ljude bez obzira na lične afinitete, interese ili potrebe. Etnički nacionalizam je stoga iracionalan jer su njegove premise zasnovane na neobjašnjivom i zato što realnost potčinjava apstrakcijama koje zahtevaju bezuslovnu veru. Iracionalan je i zato što deluje u pravcu ostvarenja ciljeva koji su neostvarivi i na taj način dovodi do ekonomske stagnacije, socijalnog raslojavanja i permanentnog nasilja.
AVRAMOVA ŽRTVA
Pre dva veka, Chateaubriand je rekao da ljudi ne ginu za svoje interese već samo za svoje strasti. Zaista, nacionalizam je - poput religije i ideologije - strast, a strasti su iracionalne. Vera nacionalizma umanjuje sposobnost za racionalno rasuđivanje i pobuđuje strasti koje njene vernike mogu navesti na ubistvo ili gurnuti u smrt.
Sa religioznim se zanosom se metafizički fundamentalizmi podaju iracionalnom. Vernici koji veruju u besklasno društvo, carstvo nebesko ili etnički nacionalitet, veruju sa podjednakom strašću i sa podjednakim žarom slede svoje proroke u potrazi za snovima o apsolutnom, univerzalnom i večnom. U večnom, međutim, pogled vernika usmeren je ka duhovnom; tu nema mesta za nešto tako zemaljsko ili prolazno kao što je čovek. Kao što danas u Iraku bombaši-samoubice u ime islama ubijaju uglavnom samo muslimane, tako su nekada, u vreme ’lova na veštice’, u ime hrišćanstva ubijani skoro isključivo pobožni hrišćani a u doba staljinizma, u ime komunizma prvenstveno iskreni komunisti.
Čovečnost ima malu vrednost u sistemima gde se realnost filtrira kroz metafiziku: poput religije i komunizma i etnički nacionalizam postavlja veru iznad čoveka. Tako je najpoznatiji prorok etničkog nacionalizma, Adolf Hitler, bio inspirisan nemačkim narodom, ali njegov san nije obuhvatao Nemce. U vreme poslednjih svojih dana, dok je razmišljao o samoubistvu zbog neostvarenih snova, razmatrao je (a izgleda da je i pokušao) fizičko uništenje svih Nemaca. Drugim rečima, hteo je da žrtvuje sve Nemce u ime germanstva.
Metafizički sistemi zahtevaju žrtvu u krvi. Avram je bio spreman da žrtvuje čak i sina da bi dokazao svoju veru. Da li, međutim, takve ekstremne strasti, kako Chateaubriand sugeriše, podstiču ljude da nesebično daju život? Ili, da li bi Avram bio tako spreman da žrtvuje sebe da je Bog od njega to tražio? Nema nikakve sumnje da metafizički sistemi ne uvažavaju ljudski život i da podstiču strasti koje mogu dovesti do ubistva, ali ne navode ipso facto na takav prezir prema sopstvenom životu. Nacionalizam na primer pobuđuje slične strasti kao religija i podjednako je iracionalan, ali je malo verovatno da bi čak i najveći vernici nacionalizma svojevoljno dali život za naciju. Oni mogu da se bore, mogu da ubijaju i da budu ubijeni; mogu čak da izvrše samoubistvo da bi izbegli zarobljavanje ili torturu, ali neće izvršiti samoubistvo za naciju, odnosno za ljude koje ne poznaju i koje najverovatnije nikada neće sresti.
Nije izvesno ni da za religiju ljudi nesebično daju život. Uzmimo na primer bombaše-samoubice u Iraku ili Palestini. Oni su motivisani da izvrše političko samoubistvo u veri da na taj način doprinose zajedničkom cilju – u to ne možemo sumnjati. Ali, da li bi oni tako voljno žurili u smrt i bez obećanja da će dobiti posebno, mučeničko, mesto u raju? Još je manje verovatno da bi hrišćani ubrzali svoj ulazak u carstvo nebesko. Zašto bi? Za razliku od čulnih zadovoljstava u muslimanskom raju (kao što su famozne crnooke device), nejasno je iz čega se sastoji njihova krajnja nagrada. Zaista, šta je to što nas očekuje u hrišćanskom raju? Osim nekakve maglovite duhovne egzistencije, odnosno večnosti suzdržanog blaženstva, nikakav se konkretan dobitak ne obećava. Istina, dok strah od prokletstva može biti prilično ubedljiv, svi mi imamo tendenciju da neprijatne stvari (a pakao zaista zvuči kao jedno prilično neprijatno mesto) potiskujemo sve do poslednjeg trenutka.
Smrt je centralni motiv svih religija; ona je katalizator straha koji navodi prema iracionalnom. Nada u večni život nije ništa drugo nego izraz ljudske nemoći da se suoči sa strahovima od fizičkog nestajanja – podjednako kod kaluđera, koji se odriču zemaljskih zadovoljstava radi očekivane kompenzacije u nekom drugom svetu i kod nacionalista, koji postižu besmrtnost integracijom u ’besmrtnu’ naciju (srodno instinktu za produženjem vrste kroz potomstvo).
EGOIZAM
Znači li onda to da je egoizam najjača ljudska motivacija?
Podsticaji koje nudi hrišćanska vera jednostavno ne mogu da se uporede sa prepuštanjem zemaljskim željama i strastima kakvim obiluje islamski raj. S druge strane, hinduizam, sikizam, budizam, kao i neke grane sufizma, ne nude samo večno blagostanje kao hrišćanstvo, već sasvim jasnu perspektivu dodatnog života. Reinkarnacija je zaista veoma jak podsticaj koji, transponovan u nacionalističke pokrete, može imati snagu da podstakne na najveću žrtvu – kao u slučaju Tamilskih tigrova u Šri Lanki – a posebno onda kada postoji snažna kulturna osnova, kao u Japanu gde je samoubistvo iz časti (sepuku) moralna obaveza samuraja. Kada je takav stav vekovima uvrežen u kulturnoj matrici, nije bilo teško kanalisati ga prema rasističkom nacionalizmu kao u slučaju pilota-kamikaza i pisca Jukia Mišime, a u slučaju Japanske crvene armije, čak i prema anarho-komunizmu.
Hrišćanstvo dakle nudi večnu dosadu dok nacionalizam nudi genetičku prokreaciju; ova poslednja, međutim, rangira dosta nisko na skali ljudskih želja i ne može da se takmiči sa izgledom za dodatnim životom, a posebno ne sa onim najatraktivnijim: fizičkim zadovoljstvom u večnosti. Komunizam, s druge strane, nije mogao da opstane jer nije nudio ništa sem radničkog raja. Niko u stvari nije želeo tamo da ide: kada je početno ushićenje splasnulo, ispostavilo se da i proleteri žele da budu kapitalisti.
Da, egoizam jeste najjača ljudska motivacija. Upravo zbog toga je konzumerizam najveća pretnja metafizičkim sistemima jer ne obećava već ispunjava; nudi instant zadovoljenje. Religiju je zato teško prodati u potrošačkim društvima ako nije kompetitivna na tržištu želja. Hrišćanstvo ne poseduje marketinšku strategiju da se suprotstavi konkurenciji, a posebno New Age religijama koje nude i više i bolje. Ni pravoslavlje, koje poput islama tako žestoko odbacuje materijalizam, ne uspeva da motiviše pojedince na krajnje nesebično delo - čak ni u sprezi sa etničkim nacionalizmom: poput proletera, sledbenici duhovnosti i nacije prepustili su se konzumerizmu. Jer da nisu, oni simboli religije koji su postali obeležje (post-komunističkih) etničkih društava ne bi kvalitet duhovnosti merili veličinom krsta oko vrata. Za razliku od istinske pobožnosti, koja je intimna, ti simboli nisu ništa drugo nego objekti potrošačkog fetišizma. A potrošački fetišizam je namenjen isključivo javnom prikazivanju.
METAFIZIKA
Potpuno i bezuslovno usvajanje metafizičkih iracionalnih sistema ne podrazumeva nesebično odricanje, jer instrumentalna logika vlada i u domenu iracionalnog. Ljudi ne umiru svojevoljno za ono u čemu ne mogu da uživaju – u ovozemaljskom ili onostranom životu. Gde su sada oni heroji iz jugoslovenskih ratova? Oni proroci nacije koji su pozivali na žrtvovanje za etničku zajednicu i religiju? Pozive na nesebičnu žrtvu ignorišu a na pritiske ne reaguju. Ne motivišu ih ni ohrabrenja ni obećanja. Nikakvi podsticaji ne mogu da odagnaju njihov strah; jer strah je ljudska osobina - poput egoizma i nagona za opstankom.
Iako je etnički nacionalizam ograničen individualnim egoizmom, a što je u krajnjoj instanci racionalno, on je zarobljen unutar iracionalnog mitološkog okvira. U toj svojevrsnoj sprezi racionalnog i iracionalnog i postupci vođeni instrumentalnom logikom mogu biti u službi iracionalnog ako krajnji cilj nije racionalan. Takva je na primer omiljena balkanska aktivnost koja podrazumeva plansko i sistematično čišćenje teritorije od ’drugih’ radi uspostavljanja mono-etničkih zajednica. Malo je verovatno, međutim, da bi čak i najveći vernici nacionalizma mogli racionalno da objasne prednost takvih zajednica.
To ne znači, međutim, da je etnički nacionalizam oduvek bio balkanska specifičnost. U sredini u kojoj je nastao u devetnaestom veku, među nemačkim romantičarima, ovaj oblik nacionalizma je opstajao u raznim vidovima da bi napokon, pod nacional-socijalističkim režimom, mutirao u neobično opasnu formu. Krajnji cilj nemačkog etničkog nacionalizma, ujedinjenje svih Nemaca u jednoj državi, propao je isto onako neslavno kao što su propali svi takvi pokušaji. Posle strahovitih poraza u dva rata ova ideologija je sasvim napuštena; u Nemačkoj danas, kao i u većini evropskih zemalja, ona više ne postoji. San o ujedinjenju Nemačke i Austrije (i ostalih ’nemačkih zemalja’) snivaju samo još marginalne desničarske i neonacističke grupe. Na Balkanu, međutim, uprkos katastrofalnim socijalnim i ekonomskim rezultatima, etnički nacionalizam opstaje ne samo kao osnova političke ideologije već i kao suvereni generator identiteta.
Istorija Srbije je istorija izgubljenih mogućnosti. Oni famoznih pet vekova u Otomanskoj imperiji nisu ništa u poređenju sa jednim vekom koji je upravo protekao: od zakasnele i polovično sprovedene industrijske i socijalne revolucije do nikada započetih procesa postindustrijskog informacionog restruktuisanja. Čitav jedan vek potrošen je na prizivanje mitova a hiljade života je kolektivno žrtvovano u ratovima koji su donosili samo poraze. To nisu bili vojni porazi. Najrazorniji porazi bili su upravo oni koji su dolazili sa vojnim pobedama i teritorijalnom ekspanzijom; to su porazi koji su donosili ekonomsku stagnaciju, izolaciju i moralno propadanje.
Društva zasnovana na etničkom umesto na nacionalnom principu nisu društva slobodnog izbora: umesto širokog konsensuza oko zajedničkih ideala, interesa i vrednosti, što je osnova svake funkcionalne zajednice, etnička društva održava verovanje u zajedničko poreklo. Kada jedno društvo nije shvaćeno kao proizvod ljudskog delovanja onda ne postoji ni lična motivacija. U stvari, tamo gde se ljudsko stanje smatra za predodređeno i nepromenljivo može postojati samo pasivno prihvatanje ili bekstvo od stvarnosti.
Kako može pojedinac da doprinosi zajednici u kojoj se najintimnija lična osećanja, poput savesti ili pobožnosti, kolektivno ritualizuju i u kojoj su kolektivne apstrakcije iznad ljudskog života – u kojoj je srpstvo iznad Srba a religija iznad Boga?
Takvo rasipanje ljudskog potencijala akumulira i postaje nepovratno. Lišena socijalne i intelektualne dinamike, takva statična društva se postepeno iscrpljuju u neracionalnim težnjama i beskonačnim konfliktima. Zarobljena u kontinuumu iracionalnog ona su osuđena da večno rešavaju nerešiva pitanja.
BUKA ARHIVA, 2010.
