"Bilo jednom u Holivudu", novi film Kventina Tarantina, još je u najavi proglašavan filmskim hitom godine... Jer je Tarantino, iskusno, na čelu glumačke ekipe spojio dvojicu najvećih holivudskih šmekera, Breda Pita i Leonarda Dikaprija. Jer je angažovao prelepu Margo Robi za ulogu nesrećne Šeron Tejt. Jer je film smestio u hipi doba, i to baš u godini kad se obeležava pola veka od Vudstoka. Jer je film smestio u zlatni Holivud, i to baš u trenutku kad mu je sjaj ukaljan. Da, mnogo toga je ambiciozni Tarantino upleo u ovo ostvarenje, mnogo se tu stvari desilo zbog kojih bi verovatno trebalo bar još koji put pogledati film, ali niko nije očekivao da će suština cele priče zapravo ostati u onome čega NEMA u filmu.
Ali, idemo redom...
Kao što i naslov filma nagoveštava, "Bilo jednom u Holivudu" je bajka.
Sad, činjenica da je Tarantino potpisuje i kao scenarista i kao reditelj, u startu je čini drugačijom, da ne kažemo bizarnijom, od svih drugih bajki. Imamo prelepu princezu u opasnosti, par umornih prinčeva, aždaju kojoj je teško uhvatiti lik, ali imamo i nekoliko žestokih pucačina i razbijenih glava, hipike, narkotike, mutne njuške iz filmske produkcije i mnoštvo naizgled besmislenih dijaloga... Doduše, imamo i izmaštani "happy end".
Da se razumemo, Tarantino je verovatno i izabrao bajku samo da bi on bio Bog koji je rešio da prekroji istoriju onako kako bi se njemu više dopala, a usput i da se iskezi svetu filma i njegovim klišeima što nevaljalije može.
Priča je smeštena u Holivud, 1969. godine. Prati nekoliko paralelnih tokova, prepliće ih tako da se gubi ideja o tome šta je stvarno, iščupano iz istorije, a šta je plod mašte.
Na primer, glavni junaci, zvezda vesterna Rik Dalton (Leonardo Dikaprio) i njegov kaskader Klif But (Bred Pit) su izmišljeni, ali lako se može zamisliti da jedan takav tandem i danas tetura kroz Holivud. S druge strane, tu su Roman Polanski i Šeron Tejt koji luduju po Plejboj žurkama, hvalisavi Brus Li, kao i Čarls Menson i njegove šarmantne sledbenice koje po kontejnerima skupljaju hranu pevajući o ljubavi...
Da, potrebno je tu malo predznanja da bi sve to imalo smisla - opšta kultura, pop kultura, poznavanje istorije i istorije filma. Navodno je i sam Tarantino preporučio određene filmove da se gledaju kao uvertira za njegovo novo ostvarenje.
"Bilo jednom u Holivudu" je kao neki novi nivo umetnosti filma u kojem se Tarantino poigrao i sa svojim likovima i sa svojim glumcima. Terao je Leonarda Dikaprija da plače kao kiša suočivši ga s ulogom glumca čija je karijera na zalasku. Blamirao je "Brusa Lija" pustivši da ga Bred Pit prebije. Ućutkao je Margo Robi i sveo Šeron Tejt na lepo lice, osmeh i šarm.
Da, Tarantino se sigurno ludo provodio igrajući se Boga, i neko vreme je možda bilo zanimljivo povezivati paralele, prepoznavati i upoznavati likove, ali posle dva i po sata nekako, poenta i dalje izmiče. Do kraja nije jasno zašto je zapravo okupio celu tu neobičnu ekipu i šta pokušava da uradi s njom...
A onda, u samo nekoliko minuta, Tarantino je odradio takav "happy end" koji sve slaže na svoje mesto i verovatno će ući u istoriju filma kao jedan od najupečatljivijih i najboljih filmskih završnica. Ne zbog toga što se desilo. Prvenstveno zbog toga što se nije desilo u filmu.
Da ne spojlujemo dalje, razumećete kad pogledate "Bilo jednom u Holivudu". I poklonićete se ludilu i genijalnosti Kventina Tarantina, jer je samo on mogao da izvede tako nešto.
