Mada se već neko vreme ne pojavljuje u javnosti, izbegava intervjue, pa čak se čini i uloge, glumac Bogdan Diklić izašao je da primi nagradu koju Leskovački internacionalni festival filmske režije – LIFFE dodeljuje za afirmaciju regionalne filmske umetnosti u svetu. Diklićevo prisustvo na filmu, televiziji i u pozorištu traje 44 godine, a ovom prilikom se kratko osvrnuo na svoju karijeru.
"Ne bih to nazvao karijerom - znate kako zvuči kad se za nekog kaže da je „karijerista“. Rekao bih - moje prisustvo, trajanje u poslu. Ja taj posao živim. Ja se njime ne bavim, i ne obavljam ga. Živim ga još od studentskih dana. Ne prođe dan da neke stvari ne procesuiram u sebi. Opažam na ulici. Ako gledam neki dobar film, sve to procesuiram, razmišljam, gledam, pa se divim kolegi kako je to uradio. To je znak da se moj entuzijazam nije ugasio."
S druge strane...
"...U poslednjih 15-ak godina postao sam zahtevniji prema onom što prihvatam da radim. Ne mogu da radim scenarija i tekstove koje ne osetim, koji me se ne tiču ili su površni. Posle te 44 godine i od sebe očekujem više, ali ne u smislu bolesne ambicije i karijerizma. Istovremeno, sve doživljavam jednostavnije. Mnogo brže se opredeljujem u razmišljanjima. Moram da osetim to što treba da radim. Da imam emotivni impuls, nešto što se prvo svidi mojoj duši, nakon čega to i racionalno artikulišem. Sve je to trajanje entuzijazma, koji se malo promenio. Rekao bih, na bolje. Taj entuzijazam je - u lepom smislu te reči – izbirljiviji i čestitiji", objasnio je Diklić.
Kaže da mu je kod reditelja najbitnije "uzajamno poverenje i sloboda u radu".
"Koju naravno, nikad ne treba zloupotrebiti. Ne volim isključivost ni u poslu ni u životu. Kada sam u nešto siguran onda to svojski branim, ne rečima nego činjenjem, radom ispred kamere, ili na pozornici. Ne volim da teoretišem. Važno je kako funkcioniše taj uzajamni odnos. Od predloga, do mogućih grešaka i popravljanja tih grešaka, pogrešnih i dobrih razmišljanja. To je najkreativniji deo našeg posla... Pre snimanja, kad pripremam određenu scenu, često unesem neke izmene. Nešto izbacim, nešto čak i dodam, i onda to pokažem reditelju ili ga pre snimanja pozovem telefonom, da pitam za mišljenje. Ali na snimanju – ni u filmu ili u pozorištu - ne umem da improvizujem."
Bogdana Diklića uskoro ćemo imati prilike da gledamo u seriji "Južni vetar" i drugoj sezoni serije 'Senke nad Balkanom". Priznaje da je "jako radosno odlazio na ta snimanja, jer se tu poklopilo sve što je bitno – fleksibilnost, sloboda, uzajamne dileme, sigurnosti".
Što se tiče prošlih uloga, kaže da mu u sećanju ostaju samo "filmovi i pozorišne predstave koje smo radili lepo, tiho, mirno, dogovorno, i sa radošću".
"Nikad mi se nije desilo da film, koji je pravljen u gotovo idiličnoj atmosferi, nije uspeo i da nije bio dobar. A dešavalo se da je svima nama, u nekim neurotičnim procesima, dosta toga izmicalo kontroli. Onda su i krajnji rezultati bili dosta površni. Ne pamtim uloge i ne mislim o tome. Ponekad, dok vrtim kanale na televiziji, slučajno naiđem na scene iz filmova u kojima sam igrao, pa se prisetim, ali to je samo blic sećanje. Kad bih se intenzivno sećao i prisećao onog što sam radio, mislim da bi me to opterećivalo. Lepo je kad vam neko kaže da je gledao vaš film, i da mu se sviđa vaša uloga. Ali nemam tu vrstu opterećenja, da se i dalje bavim time. To je prošlo. Sve je bilo značajno – i ono dobro, i ono loše. Ne treba se vraćati i okretati za onim što je bilo."
Ipak, smatra svojom dužnošću da pomogne mladim kolegama.
"Sve te njihove dečije bolesti sam i ja preležao. Možda je bolje da kažemo da su to predrasude i zablude. Mislim da je pošteno, i da je dužnost nas iskusnijih sa velikom kilometražom, ne da namećemo tim mladim ljudima stavove i mišljenja, nego da sa njima pričamo i da ih dovedemo do strpljenja. Ono je jako važna stvar, uz analitičnost u ovom poslu i rad na sebi. Uostalom, Stanislavski je dve svoje knjige nazvao 'Rad glumca na sebi'. Bez toga nema zadovoljstva i radosti u poslu. To nije dužnost, to mora da im bude želja. Tu ima i nekih zanatskih i tehničkih stvari, jer je rad na filmu brz i nema previše vremena za mlade ljude, da ih neko uputi u sve to na odgovarajući način. To je moja želja i ja to rado činim, kad me neko pozove."
"Da me je Žika Pavlović zvao da igram nogu od stola, i to bih igrao"
Zanimljivo je da je Diklić imao priliku i da sarađuje sa Žikom Pavlovićem i to na njegovom poslednjem filmu "Država mrtvih".
"Živojin Žika Pavlović je istorija kinematografije, i to ne samo ovih prostora. Meni je bila čast da radim s njim. On me je tada lično pozvao telefonom, predstavio se i rekao: 'Ovde Žika Pavlović, ja bih voleo da igrate kod mene u filmu, jednu malu ulogu. Voleo bih da se najzad sretnemo, vi i ja'. Naravno, da me je zvao da igram nogu od stola, i to bih igrao. Gleda probu kadra onako mirno, zamišljeno, dirka one svoje brkove. Kad smo sve precizirali i ustanovili, dakle pred samo snimanje, on je otišao tamo negde, i gledao u reku. Uopšte nije gledao snimanje. Onda je samo pitao Aleksandra Petkovića – direktora fotografije – „Je l’ to sve u redu?“ Petko mu je rekao da jeste, i onda smo išli dalje. Posle sam razmišljao o tome – Žika je imao apsolutno poverenje u sve svoje saradnike. On je došao, video probu, doterao je do onog što je hteo, i onda otišao. I tako za svaku scenu. To mi se prvi i poslednji put desilo, da neko ima takav pristup i poverenje u ljude s kojima radi. Bilo mi je žao što nisam radio bar još jedan dan sa Žikom", priča Diklić.
