Boris Dežulović: Sirene tulijo

Osam dugih zima zavijale su sirene po varošima i kasabama širom one, kako se beše zvala, Jugoslavije, i kad su se konačno, nakon osam godina, 24. marta 1999. oglasile i u Beogradu, šokirala se zemlja Srbija, šokirali se novinari Politike

Boris Dežulović / 31. Mart 2019

tkad je sveta i veka, celi se jedan večni svet ceo jedan svetski vek pita: otkad je sveta i veka? I sve otkad je sveta i veka, lome se fizičari i filosofi da pronađu odgovor na pitanje otkad su zapravo svet i vek, spore se naučnici i sveštenici, svađaju se geolozi i teolozi otkad je sveta i veka. Naučnici tako kažu da je vek našeg sveta i kozmosa bezmalo četrnaest milijardi godina, koji vek više ili manje, počevši od Velikog praska, dok sveštenici po Bibliji računaju da mu je vek jedva šest hiljada godina, uključujući onaj ponedeljak kad je rečeno ‘neka bude svetlost’, kada bi svetlost i kada ‘bi veče, Dan prvi’.

Otkad je sveta i veka ne slažu se, eto, nauka i veronauka otkad je sveta i veka, ili je tako barem bilo do pre par dana, kad su se srpska nauka i veronauka složile i jednom za svagda ustanovile ne samo otkad je sveta i veka – celog sveta sa sve Srbijom, i celog veka sa sve srpskom istorijom – nego im utvrdile i tačan datum i čas, precizno do u minut. Da skratim, svet i vek su po novome od srede 24. marta 1999. godine naveče, tačno u devetnaest časova i četrdeset jedan minut.

‘Sirene za vazdušnu opasnost, prvi put u Evropi posle Drugog svetskog rata, oglasile su se u tadašnjoj SR Jugoslaviji 24. marta 1999. godine, tačno u 19:41 časova. Od tog trenutka, tokom narednih 78 dana, zavijanje sirena za uzbunu bila je svakodnevica.’

Ovim rečima dvadesetu je godišnjicu početka NATO-ova napada na Srbiju, Velikog praska u davnu sredu 24. marta 1999. – početka sveta i veka – pre neki dan obeležila beogradska Politika, istorijskom se nežnošću prisetivši kako su, ‘uprkos teškim iskušenjima pred kojima su se našli, građani bili vedrog duha, pa su sirenu za najavu opasnosti nazivali ‘šizela’, a onu jednoličnu, za prestanak opasnosti ‘smirela”. Tom teorijom konačno su pomirene nauka i veronauka: u početku beše Veliki prasak, onda beše rečeno ‘neka bude svetlost’, onda bi svetlost, i ‘bi veče, dan prvi’.

Onda beše sirena za vazdušnu opasnost.

Laici među naučnicima i veronaučnicima pitaće se, dabome, kako to da je istorija sveta i veka počela u sredu naveče. Nema mnogo laičke logike da su svet i vek od srede naveče. Sreda je, sama reč kaže, usred radne nedelje, ne počinje se sredom ni bezglutenska dijeta, a kamoli svet i vek. Ponedeljkom počinju i Komšije na RTS-u i turske serije na Pinku, čak i korizmeni post kod Srba počinje u Čisti ponedeljak, kako je oduvek bio red i ustavni poredak: nisu Srbi katolici da im korizma počinje u sredu. Kako onda, zapitaće se čovek laik, da su svet i vek započeli u sredu? Šta je bilo pre srede, šta je bilo pre Velikog praska, svetlosti i sirene za vazdušnu opasnost u devetnaest časova i četrdeset jedan minut? Šta je bilo u ponedeljak, šta je bilo u utorak, šta je bilo u sredu poslepodne? Šta je, recimo – pitate se vi laički – bilo u sredu 24. marta 1999. godine, u devetnaest časova i četrdeset minuta?

Eh, šta je bilo. Nije bilo ništa. ‘Zemlja beše bez obličja i pusta’, javila je beogradska Politika u prvom izdanju za tu sredu, ‘i beše tama nad bezdanom, i duh Božiji dizaše se nad zemljom’, čitao je mlađani voditelj Saša Barbuloviću večernjem Dnevniku 2 RTS-a u devetnaest časova i trideset minuta, najavljujući obraćanje predsednika SR Jugoslavije Slobodana Miloševića. ‘I reče Bog: Dragi građani, smatram da je Narodna skupština Srbije postupila veoma ispravno.’ Jedanaest minuta kasnije, nije Bog ni završio, iz čista mira i čiste tame nad bezdanom iznenada su se oglasile sirene za vazdušnu opasnost, prvi put otkad je sveta, veka i Evrope posle Drugog svetskog rata. Kako, zašto, otkud? Eh, kako, zašto, otkud.

Razumljivo je da vas te stvari muče, i nema ništa loše u tome: vi ste samo laici i robujete fizičkom konceptu sveta i linearnom konceptu veka. Da ste, međutim, Srbin, i da je u središtu vašeg sveta Srbija, središte vašeg veka označile bi sirene za vazdušnu opasnost 24. marta pre dvadeset godina, i ništa logičnije i fizički pravičnije ne bi bilo nego da su taj svet i njegov vek počeli u sredu.

Da nije tako, kao što tako jeste otkad je sveta i veka, opšti bi javašluk vladao i svetom i vekom, pa bi bilo mogućno – što da ne? – da je sličnih sirena za vazdušnu opasnost bilo čak i pre srede 24. marta 1999. godine. Sve bi u takvom eksrbocentričnoj Evropi bilo mogućno, pa i to da su se iste takve sirene za vazdušnu opasnost oglasile, recimo, lepih osam godina pre slavne beogradske ‘šizele’, i to – ajde da se zajebavamo kad je već sve mogućno – u dalekoj evropskoj, nimalo slavnoj i nimalo srpskoj Sloveniji: celu Deželu, naime, toga je junskog jutra 1991. razbudila jedna takva dugačka zavijajuća ‘šizela’, najavljujući s istoka Miloševićeve MiG-ove, avione dakle koji su svoje ciljeve i koordinate dobili – jebem te linearna istorijo u dupe golo – upravo u Beogradu.

I da: toga slovenskog 30. juna – kako je oduvek bio red i ustavni poredak – bila je nedelja, Dan nulti. ‘Danes ni sobota / danes ni poplave’, pevao je Lačni Franc dobre četiri godine ranije, istih onih dana kad je Milošević na Osmoj sednici CK SK Srbije započeo svoj uspon na vlast, ‘danes ni pogrebov / danes ni potresov’, pevao je Zoran Predin te jeseni 1987. u pesmi što se zvala – jebem te, rekoh, linearna istorijo – ‘Sirene tulijo’.

Ako bismo, eto, tako benevolentno pravolinijski tumačili istoriju sveta i veka – ako bismo dakle dozvolili mogućnost da, kako ono, ‘prvi put u Evropi posle Drugog svetskog rata’ sirene tulijo u Ljubljani 30. juna 1991. godine, tačno u 9:00 časova – onda, jebiga, može sve: onda je, strogo tehnički, pre beogradske ‘šizele’ 1999. bila i ona prva uzbuna u Vukovaru 24. avgusta 1991., onda su pre bile i prve sirene za vazdušnu opasnost u Zagrebu 15. septembra, i one što su sutradan šizele u Zadru i Šibeniku, i ona sirena za opštu opasnost što je 1. oktobra presekla građane Dubrovnika, pa čak i ona ‘šizela’ što je u Županji zatulela 29. aprila 1992., da bi završetak opasnosti i ‘smirelu’ dočekala tek tri i po godine kasnije, potrajavši celih hiljadu dvesta šezdeset jedan dan.

A ako ćemo tako, ako je sveta i veka zaista bilo pre 1999., onda niti je beg cicija, niti je istorija stipsa, pa udri brigu na veselje, a ‘teško iskušenje’ na ‘vedri duh’: pre istorijske prve beogradske sirene u tom je nesrećnom slučaju bila i ona sirena u Bijeljini 1. aprila 1992., i ona tri dana kasnije u Tuzli, i ona tri dana kasnije u Foči, i ona tri dana kasnije u Mostaru, i ona što je 2. maja tačno u 15 časova i 40 minuta presekla građane Sarajeva.

Štaviše, ‘šizela’ iz marta 1999. po toj laičkoj logici ne samo da nije bila ni prva srpska – pre nje se, setit ćete se možda, oglasila ona u Kninu, 4. avgusta 1995. u pet časova ujutro – nego nije bila ni prva koja je Srbima najavila NATO-ove bombardere: u noći 29. avgusta 1995., pune tri i po godine pre istorijske beogradske ‘šizele’, jedna takva sirena za vazdušnu opasnost probudila je, recimo, i stanovnike Pala, označivši početak NATO-ove operacije ‘Namerna sila’ i bombardovanje srpskih položaja oko Sarajeva i Goražda. ‘Od tog trenutka, tokom narednih dvadeset dana’, da se poslužim rečnikom Politike, ‘zavijanje sirena za uzbunu bila je svakodnevica’ Republike Srpske.

Sve u svemu, tom su laičkom logikom cele devedesete zavijale sirene po Balkanu, zavijale su i tulele širom one, kako se beše zvala, Jugoslavije, od Soče do Foče, ništa se drugo otamo u stvari nije ni čulo doli reskih ‘šizela’ i ‘smirela’ sa potmulim detonacijama između, tuljenje vazdušnih, opštih i kakvih već sve opasnosti na Balkanu u međuvremenu je postalo narodna muzika, nematerijalna kulturna baština, osam dugih zima zavijale su sirene po varošima i kasabama kao čopori gladnih vukova, i kad su se konačno, nakon osam godina, 24. marta 1999. oglasile i u Beogradu, šokirala se zemlja Srbija, šokirali se novinari Politike. ‘Sirene za vazdušnu opasnost’, mucali su u šoku i neverici, ‘prvi put u Evropi posle Drugog svetskog rata!’

Tako su, eto, te srede, u devetnaest časova i četrdeset jedan minut, usred večernjeg Dnevnika RTS-a počeli svet i vek.

‘Zdaj si še zadnjič oglejmo to modro nebo, prižgimo falote in si čestitajmo’, sve otada čuje se glas iz tame nad bezdanom, ‘poljubimo ženo, otroke in ljubico’, zavija svetom i vekom, ‘naj nam šampanjci zapojejo za slovo: sirene tulijo!’

 

Preuzeto sa Novosti


Buka preporuka

Kolumne

Najnovije

Posmatrajte događaje izbliza.

Prijavite se na naš Newsletter.