8. maj 1955.
Od
prvog dana padale su tople i crvene kiše. One su punile plitke erozije
iskustva i dvadeset pet godina su padale kao dobre crvene, i nešto gore
zelene i još ledenije plave i najzad kao mrtve devičanske bele kiše. Bio
sam napunjen morem i nisam znao, kad već nisam bio.
To more na
izgled, kao i svako drugo, bilo je nešto svetlije od drugih mora, jer je
u njemu bez pompe bila sahranjena svetlost. I malo tamnije od noći koje
su kao olupine konkvistadorske flote, plovile po njemu, po tom moru o
kome pričam i koje govori o meni suvim peščanim slovima. Kroz more vidim
svoje dno i kroz sebe njegovo dno.
Ta dva dna su kopno
potopljenog ostrva čija je jedina slava i jedina smrt bila u njegovom
vulkanu. Ja sam njegova razuđena obala i moji talasi se hrane sočnom
zemljom po ugledu na Anteja. Sa zracima zaraslim u alge i sanjivim
ribama i školjkama koje sam otvarao, kada osim sebe nisam imao više
ništa da jedem.
Da, ja sam se hranio svojim morem, kao što se
dečica hrane svojim roditeljima. Ali sam mrzeo slan ukus mog mora.
Ličilo je na džinovsku suzu obešenu iznad moje postelje. Naizmenično ja
ga prožimah i ono strujaše, talas za talasom, kroz mene kao krv. Šumljah
kao more i rastoh kao more, i bejah oseka svog mora i njegova plima
kroz uska creva istine.
I sipa u crnim oblacima, i ljigavi sunđer
iz mora, i morska svinja, i ajkula mog mora. Ja sam što i moje more,
jedan talas podignut na ramenima mora i „osedlana senka mora“ u stepi.
Što je najsmešnije, i kitolovac sa električnim harpunom, iako priznajem u
mom moru nema kitova, nego samo prizračna sardela u venčanim jatima.
Na
tonu tonu svi talasi, kao na upijaćoj hartiji. Jednom, sedeći na pesku,
dok je moj najlepši talas odlazio između nogu, nasuka se na moja kolena
njeno naduveno telo.
Gle, rekoh, moje pošteno more! Ono se
nasukalo na mene. Gle, ponovih, moje pažljivo i nežno more. Tada sam
saznao zašto po njemu umesto leptira mile ugojeni i lascivni crvi, koji
me posećuju noću u čunovima mojih papuča i mi slatko ćaskamo.
Humanističko
shvaćanje, tačnije, tumačenje politike može imati trenutnih draži čak i
za jednog rezonera sub specie eternitatis. Nama nije dano da budemo
slobodni od „altruističkog egoizma“ tog najsramnijeg oblika
pretpostavljanja svoje ličnosti.
Demokratski državnici imaju
sklonosti da budu u položaju onih slugu, čija dugogodišnja verna služba
im daje za pravo gospodstva nas gospodarima. Oni polaze od poređenja
mase sa sujetnom ženom, te smatraju da je udvaranje, bez obaveze na
brak, najefikasniji način da se postigne uspeh.
Ako se jedna
idealno aristokratska doktrina ne obazire na narod, jedna isto tako
idealna, demokratska, računa sa njegovim manama. Njena humanitarnost je
nadasve uvredljiva, jer svesno utvrđuje slabosti koje je održavaju.
Demokratija ne može usavršavati čovečanstvo, jer bi to značilo da sama
sebi odriše trajnost.
Savršen čovek bira savršen oblik vladavine.
Što je čovek manje savršen, oblik vladavine kojim se nad njim vlada je
gori. Međutim osnovna pogreška svih političkih doktrina humanističkog
karaktera jeste nasilje nad harmonijom.
Svaka od njih uzima
državu kao nešto izdvojeno, otkinuto od opšte harmonije, što ima da
služi jedino interesima čoveka. Homocentričnost ovih teorija je glavni
uzrok kataklizama koje svakih dvadeset godina iznova uništavaju svet.
Nacionalna i lična, ideološka i socijalna homocentričnost, proglasila je
banalnu sreću stomaka i „sačuvane kože“ osnovnim geslom modernih
ustava.
Status quo je krilatica savremene civilizacije. „Meni je
danas bolje nego što će mi sutra biti“ to je krilatica ne malograđanina,
nego maločoveka. „Meni će sutra biti bolje“ je takođe pod-čovečanska
ideja (ovde mislim na čovečansku u budućem smislu), jer je diktirana
standardom od koga je naročito socijalna demokratija napravila glavni
razlog svog životinjskog postojanja.
Nemoguće je sporiti da je
hrišćanska askeza, rimski stoicizam ili bramanska nirvana, svaka na svom
planu izrazila jednu od dominantnih težnji duha koji čak i u ovim
individualno povlašćenim oblicima biološke organizacije, oseća svoju
apsolutnu budućnost. Doktrina koja joj ne pogoduje nema izgleda na
trajnost
Ona može zavesti, ali ne može osvojiti. Bez saznanja
poslednje istine, uzaludne su sve koje zamišljamo da joj slede. Pre nego
što se odgovori na pitanje kakva je uloga države u opstanku
čovečanstva, treba raščistiti sa pitanjem kakvu ulogu ima čovečanstvo sa
stajališta večnosti.
Svaki drugi put bio bi jalov. Priroda, a
pod njom podrazumevam nagon energije za samosaznanjem u integralnom
vidu, ne trpi nesaglasnosti, pa makar ona poticala od onog njenog dela
koji je u svom domenu dostigao to samosaznanje. (Mehaničko samosaznanje.
Čisto je moguće samo kroz neki apsolutan medij, a nikako u fiziološkim
ljušturama.)
Individualno
saznanje o stavu „cogito ergo sum“ pretpostavlja definitivnu
nezavisnost svesti od svog fiziološkog korelata. „Mislim, prema tome
postojim“ je radikalna premisa koja se izričito protivi trializmu
čovečije egzistencije. (Namesto subjektivnog, uprošćenog i sasvim
neodređenog dualizma materije i duha.)
Ona se može upotrebiti
jedino metodološki, da izrazi jednu uslovnu nužnost između postojanja i
mišljenja, u kojoj iz drugog po sebi proističe prvo. No i tada se pada u
kontradikciju, jer ako mišljenje zahteva organizaciju
životno-materijalnih korelata, koju u nužnom vidu ne srećemo kod
izvesnih umobolnika, onda ne-mišljenje znači i nepostojanje, pa bi takvi
filosofi u potvrdu svoje teze morali zahtevati likvidaciju dobrog broja
ljudi na zemlji.
Mislim, to znači da imam svesti, a moje
postojanje je nezavisno od svesti o njemu, te je implicirano u somatskom
samoosećanju, pa je idealno uzevši nezavisno od njega – jer imamo u
banalnim nesvesticama prividnog nepostojanja - i zavisno od samog elana
kroz triangularnu formu penetriranog u nama kao individualnim celinama.
Ono
što garantuje naše postojanje nije dakle u krajnjoj liniji ni svest o
njemu ni osećajnjega, ni njegova materijalna neporicljivost, nego
transcedentalno biće. Nije egzistencija naša, nego esencija energije.
Ovo prožimanje nije neka penetracio pacifik, nego fatalnaI kolizija
egzistencijalnih obrazaca između sebe.
Na prvi pogled ne čini se
da ima razrešenja u totalnom porazu jedne egzistencije, jer smo isuviše
naviknuti nanjihovo trojstvo, pa nam se život čini nemogućan bez
materije i duh bez života, premda su stare teološke škole dozvoljavale
ovu poslednju mogućnost.
Ova iluzija je u korenu navika
mišljenja. Ona svetu pridaje svoju ograničenost, umesto da teži da
preuzme njegove neograničenosti. Evo jednog prostog pitanja: zar su
materija, život i svet jedine potencijalne mogućnosti koje je energija u
svom objektivnom samorazviću aktuelizirala?
Zar se u tom
trojstvu iscrpljuje sva njena težnja i sva njena tvoračka moć? Ljudski
um čini sve da u ovom domenu nije u stanju predvideti nešto što nije
dano. Zato su naši sistemi statični čak i onda kada se svim
dijalektičkim sredstvima upinju da svet objasne pokretima. To je zato
što ga svode na krug postojećeg. To je zato što mu odriču budućnost.
9. maj 1955.
Kukavice su nesrećne više puta u životu, hrabar čovek jednom zauvek.
„(...) Jedina mi je radost bila (...) što niko nije mogao da otkrije koliko sam bio nesrećan. (...)“
(„Brevijer“ – Kjerkegor)
Ja
nisam bio pošteđen ni tog lišavanja. U toj teskobi nije bilo radosti
tajne. Nisam uživao čak ni u tome što su ljudi svoje nesreće pripisivali
meni, ni moje uzimali na sebe. Nisam mogao da budem gord u mukama na
koje sam stavljen, jer nisam bio sam na njima.Nisam mogao da se radujem,
jer mi radost nisu otimali osvajači, nego krali podlaci.
Nisam
mogao da verujem svojim mislima, rugao sam se svojim nadama, prezirao
ideale, pa ipak ono malo mira što sam ga ponekad duboko i očajnički
smelo osećao, dolazilo je od toga što sam svoju volju stavljao u službu
nepoverenja i prezira. Vršenje me je pravilo.
Izbor je bio moja
svetlost, koju sam osećao kako se leluja u krvotoku, dok je svet spavao
oko mene prikupljajući snagu da se protiv mene bori. Nikad nisam bio
nesrećan što su me mrzeli, nikad uplašen kad su podizali hajke na mene,
nikad nespreman za dan gnjeva. Pa ipak duboko, na dnu mene, sahranjenim
naseobinama, pokrene se ponekad nemo i gorko pitanje: čemu?
Tada
bih mogao plakati da imam čime. U jednoj sekundi postajem svesta svega
se odričem, i u toj sekundi ne znam u ime kakvog cilja to činim. Da već
postoji Bog, tada bih mu se molio. U tim trenucima najnižeg pada ja
zavidim ljudima koji nisu imali prilike da izaberu sebe.
Hteo bih
da volim ljudski i mlako kao oni, hteo bih da mislim ljudski i korisno
kao oni, hteo bih da uživam ljudski i pojedinačno kao oni. Hteo bih da
me osećanja ne ubijaju nego osvežavaju, da uvek jedan svoj deo držim u
rezervi, i da živim kao izlišna biljka. Sunca i nežnosti sada.
Ali
kada bi se sunce rađalo, ja bih se sklanjao u pomrčinu, jer mi se
činilo lažnim, običnom bengalskom vatrom koja je upaljena na nebu da me
zagreje, umekša i istopi. I kada bih mogao dobiti nežnost, ja sam od nje
bežao kao od kuge, jer nisam bio siguran da je neću izabrati jednom za
svagda.
Ja znam sve ću pobediti ako hoću i svemu se opreti ako ustreba, samo u jedno nisam siguran da li ću ikad pobedeti sebe.
Postoji
samo jedan izvoran strah: strah od sebe. I postoji samo jedno rešenje
od dva: pobediti se ili umreti. Ili je to samo jedno rešenje: pobediti
se smrću.
Šta bi se dogodilo kada bih otkovao svoja osećanja? Nikad više ne bih mogao pre nego što zaspim reći: danas si opet bio čovek!
Nema nežne topline udaljenog sunca. Nema mlakog letnjeg dana. Samo usijano srce zemlje i vulkani u kome pulsira.
Šta
je to imati dušu? Šta je to imati prostranu dušu? Da li se ona meri
količinom ili veličinom stvari koje može da primi? Imam li ja dušu, kada
je u njoj ceo kosmos, ali nijedan njegov oblik pojedinačno? Bedna dušo u
čije prostranstvo može da stane ceo svet, ali nema mesta za jednu ženu.
Iz neobjavljenih dnevnika, 1955; izbor Ljiljane Pekić, www.borislavpekic.com
