Branislav Nušić: Moja kandidacija

Ja, dakle, ma koji od tih programa primam za svoj, ali kazaću vam nešto iskreno. Ti programi, koje kandidati razvijaju pred biračima uoči izbora, meni jako liče na ono što provodadžika govori i jednoj i drugoj strani uoči proševine.

Branislav Nušić / 08. Oktobar 2015

Juče mi dođe jedna deputacija iz naroda. Primio sam je vrlo ljubazno.

Deputacija mi reče: došla je da me pozove da se primim kandidacije za narodnog poslanika. Tim povodom razvio se između mene i deputacije ovakav razgovor.

Deputacija: Narod bi želeo da vas vidi kao svoga predstavnika na poslaničkoj klupi…

Ja: Molim, da vas prekinem. Rad sam da vam obratim pažnju na tu sitnu okolnost da bih i ja želeo sebe da vidim na poslaničkoj klupi. Obratite pažnju, molim vas, na tu čudnovatu slučajnost, da se već u jednoj od najvažnijih narodnih želja – ja i narod slažemo.

Deputacija: Narod bi želeo da na poslaničkoj klupi vidi jednom onoga koji će hteti iskreno braniti ga i zalagati se istinski za njegove interese i, upravo, posvetiti se, ceo i kroz ceo život, odbrani narodnih interesa.

Ja: Što se toga tiče, ja sa svoje strane sasvim pristajem i na ceo život. Zašto ne bih, molim vas, kad je i to jedno zanimanje kao i svako drugo. Eto, na primer, pop se posveti tome da služi bogu kroz ceo život; ili oficir, na primer, obuče uniformu zato da služi odbrani otadžbine kroz ceo život; zašto se, dakle, ja ne bih posvetio tome da branim i zastupam narod kroz ceo život. I, što je glavno, ne bih ja bio prvi u Srbiji kome je to postalo zanimanje da brani narod kroz ceo život.

Deputacija: Narod će vas nagraditi svojim poverenjem i…

Ja: Dozvolite mi da vam prekinem reč. Što se tiče nagrade, ja bih želeo i tu da olakšam narodu, koliko je god moguće. Stoga ću se ja, što se tiče nagrade, pogađati sa državom.

Deputacija: Ne mislimo mi tu na dijurnu.

Ja: Eto, vidite, tu se takođe slažemo. I ja ne mislim tu na dijurnu. Dijurna, to je jedna sasvim zasebna stvar, koja meni sleduje kao poslaniku, pa zastupao ja narod ili ga ne zastupao. Vama su, gospodo, poznati slučajevi da i opozicioni poslanici primaju dijurne. Dakle, nije reč o dijurni, nego o nagradi za moj trud, koji će morati država da mi da, s obzirom na želje i potrebe naroda.

Deputacija: Mi vas ne razumemo.

Ja: Meni bi vrlo žao bilo ako se ja ne bih već na prvom koraku razumeo sa mojim biračima. Docnije, kad ja već budem imao mandat u rukama, to ne bi bilo nikakvo čudo. Ja ne bih bio prvi poslanik koji ne razume svoje birače, niti bi vi bili prvi birači koji ne razumete svoga poslanika. Ali sad, sad je još vrlo potrebno da se razumemo. Dakle, ja vam svečano ovde dajem reč, i ovlašćujem vas da o tome izvestite i sve ostale birače, da ću uvek, tražeći sebi od države nagradu, voditi računa o potrebama kraja koji zastupam. Ako se moje želje, recimo, budu svele na to da dobijem pravo na goroseču, ja ću je tražiti u vašem kraju. Zašto bih ja ogolio i opustio gore u drugim krajevima otadžbine koji me nisu ni izabrali.

Deputacija (razdragana i radosno uzbuđena, kane joj jedna krupna suza na oko. Ona digne ruku i rukavom ubriše suzu).

Ja: Molim vas, nemojte brisati tu suzu. Ja sam upravo njome prijatno uzbuđen i želeo bih da znam samo smem li tu suzu smatrati kao narodnu suzu, tj. plačete li vi samo u ime svoje, ili plačete u ime svih mojih birača?

Deputacija: U ime svih vaših birača. Znate, mi smo se, u ovoj dugoj političkoj borbi, beć navikli na to da plačemo u ime svih birača.

Ja: E, to je već druga stvar. Onda izvol’te ubrišite je u ime svih birača. Ali, kako meni nije poznat taj narodni običaj, molio bih vas da mi objasnite: kad vi plačete u ime svih birača, prilikom kandidacije i izbora poslanika, ili posle?

Deputacija: Obično posle.

Ja: E, onda, ostanite pri tome narodnom običaju. Ja sam veliki pristalica održavanja narodnih običaja. Sačuvajte tu narodnu suzu za posle, kad ja već budem u Skupštini. A sad, ako imate još kakvu želju, ja bih vas molio da mi je kažete?

Deputacija: Pa, mi bismo želeli da nam kažete vaš program?

Ja: Program?… Mogu vam reći da me tim zahtevom niste nimalo iznenadili. Iako sam ja protivnik programa, ja sam ipak očekivao da ćete ga vi od mene tražiti. Ja ću vam uistinu reći da nisam nikakav program ni spremao. Zašto bih se ja mučio da spremam program, kad tih programa već ima gotovih i izrađenih. U toj našoj tridesetogodišnjoj političkoj borbi, ako ništa drugo nije postignuto, a ono to je izvesno: poslanički programi su skroz izrađeni. I, što je glavno, bez obzira na partije, svi su ti programi vanredno izrađeni. Ja, dakle, ma koji od tih programa primam za svoj, ali kazaću vam nešto iskreno. Ti programi, koje kandidati razvijaju pred biračima uoči izbora, meni jako liče na ono što provodadžika govori i jednoj i drugoj strani uoči proševine.

Deputacija: Ali narod je već navikao na to.

Ja: Molim vas, ja sam već kazao da sam veliki poštovalac narodnih običaja. Kad je to već postao običaj, ja ću ga poštovati. Naši narodni običaji naša su odlika, i valja ih održati. Vi ne znate kako mene potrese, na primer, onaj narodni običaj, kad na Badnji dan domaćin uzme breme slame u ruke, pa on pođe napred i viče: ko, ko, ko, ko, a deca za njim, držeći se kao slepci jedno za drugo i vičući: pi, pi, pi, pi… Eto, tako bih ja želeo, po primeru toga običaja, neka se narod pohvata za mene, kao što se slepci hvataju jedno za drugo, i neka viče samo: pi, pi, pi, pi, pi,… i, razume se, svako takvo pile neka snese i po jednu kuglicu, a ja ću napred, i sa slamom u ruci, ući u Narodnu skupštinu.

Deputacija: Ovaj…?

Ja: Da, znam šta hoćete da kažete. Ne sa slamom, nego sa programom u ruci, ući ću u Narodnu skupštinu.

U velikom uzbuđenju i patosu, zaboravio sam da slamu zamenim programom. Dobro, dakle, ja ću vam spremiti breme programa, i doći u narod da ga objasnim.

Deputacija (razdragano i uzbuđeno): Živeo!

Ja: A molim vas još nešto. Izvinite što ću vam sad na kraju postaviti jedno pitanje što sam trebao odmah u početku.

Deputacija: Izvol’te.

Ja: U čije ime vi dolazite da me kandidujete za poslanika.

Deputacija: Pa u ime narodno.

Ja: E, to mi je onda žao, onda se ne mogu primiti.

Deputacija: Zašto?

Ja: Zato što neću biti izabran.

Deputacija: Ali ceo je narod za vas. Svi će glasati kao jedan.

Ja: Pa ipak neću biti izabran.

Deputacija: Mi ne razumemo.

Ja: Zato što me nije kandidovao nikakav glavni odbor. Jer vi valja da znate da se sloboda izbora narodnog ne sastoji u tome da on sam sebi izbere kandidate, nego da slobodno glasa za onoga koga mu kaže odozgo glavni odbor. Pošto su sad slobodni izbori, narod nema prava i to da zahteva da sam sebi nađe kandidata. Inače, kakva bi to sloboda bila. Idite vi i sporazumite se sa glavnim odborom, a dotle ću ja spremiti program!…

 
(1906)

 


Buka preporuka

Kolumne

Najnovije

Posmatrajte događaje izbliza.

Prijavite se na naš Newsletter.