Aktivistkinja Aida Ćorović danima je u centru regionalne javnosti . Ona je zajedno sa Jelenom Jaćimović jajima gađala mural presuđenom ratnom zločincu Ratku Mladiću u centru Beograda. Suprostavile su im se desničarske grupe, ali i policajci u civilu koje optužuju za prekomjernu upotrebu sile.
Zašto građani Srbije slave ratne zločince, zašto to pdoržava država, koliko je Srbija daleko od katarze, samo su neka od pitanja na koja ova aktivistkinja odgovara u intervjuu za BUKU.
BUKA: Dobili ste prijetnje nakon Vašeg poteza. Kazali ste da se ne bojite, te da se više oni boje Vas. Zašto treba da Vas se boje, čega da se boje?
Ovaj komentar sam preuzela od generala Blagoja Grahovca, a on je čovek koji se razume u strategije borbe. Takođe, on je autentični i posvećeni antifašist i kao takav blizak mom habitusu. Dakle, ovde se ne radi o tome da ja mogu nešto loše da uradim nekom od tih mladih desničara ili vlasti, već u ovoj konfrontaciji možemo da vidimo onaj bazični, iskonski narativ o borbi dobra i zla. Ja sam odgajana na bajkama, gutala sam ih kao dete i uvek su se u tim pričama vodile borbe između manje brojčanih, u svakom smislu slabijih, ali onih koji su prigrlili i dobro i bez zadrške verovali u najviše humane vrednosti, s jedne strane i s druge, sa hordama zla, koje su silne, strašne, naoružane i naizgled nepobedive. No, mi koji smo klasično obrazovani i koji smo čitali Geteovog Fausta, znamo da je zlo tek instrumet da ljudi, svako od nas po naosob, pokažemo svoju suštinsku prirodu. Podsećam: „Deo sam snage koja vazda želi da tvori zlo, a uvek dobro sazda“. U mom slučaju, sva ova silna bulumenta koja se digla na dve žene s par jaja u rukama su ta zla sila, njihov pogon je zlo i zlo će ih razoriti iznutra. Jelena i ja, pak, stojimo okružene prijateljima i prijateljicama, saborcima i saborkinjama i čašću branimo tekovine antifašizma. Naše uporiše se nalazi u sveopštem dobru za svakog od nas, otuda naša snaga koja je neiscrpna, mi se ne otimamo za moć, sinekure ili bilo kakav profit i zato ćemo mi pobediti. I vlast i njeni sateliti su toga svesni! Možda to odbijaju da prihvate i da jasno artikulišu, ali, na duboko nesvesnom nivou, oni znaju da su na pogrešnoj strani da su gubitnici. Samo onaj ko bez kalkulisanja stoji na strani istine i dobrote će uvek, ma kako bitke bile teške, izaći kao pobednik.
BUKA: Htjeli ste, kako kažete, poslati poruku da se ne mirite s muralom, mislite li da sada ima više ljudi koje misle kao Vi?
Najpre, ne radi se ovde samo o muralu, suština je da se ja ne mirim sa onim što taj mural predstavlja, koga predstavlja. Ratko Mladić je osuđeni ratni zločinac, osuđen je za najteže delo počinjeno u ratu- za genocid i kao takav on ne sme biti slavljen kao heroj. On je paradigma za sve strašno što nam se svima desilo 90-ih, nažalost u Srbiji su trenutno (evo već celih 10 godina) na vlasti isti oni koji su te ratove kreirali, finansirali i vodili i bilo je očekivano da će uraditi sve da svoje “izvođače radova” zaštite makar u javnom prostoru. Što se tiče dela Vašeg pitanja da li će nakon ovog mog i Jeleninog gesta biti više ljudi koji će misliti kaon as dve, nisam sugurna šta je tačan odgovor. Volela bih da verujem da nas sada ima više, ali, nisam baš sigurna koliko bi to bilo tačno. Sve dok su mediji kidnapovani od strane vlasti u Beogradu, dok se građankama i građanima Srbije (ali i regiona, mislim pre svega na Republiku Srpsku i Crnu Goru) bukvalno ispiraju mozgovi, sumnjam da će biti ozbiljnih pomaka na ovu temu.
BUKA: Zbog čega imamo grupe koje slave Mladića, je li to nedostatak znanja, i čija je odgovornost za takvo stanje dijela društva?
Delimično sam na ovo pitanje odgovorila u prethodnom odgovoru. Mladića slavi vlast, pre svih, isti oni koji su podstrekivali zločine i koji su mu i dozvoljavali da nesmetano ubija, obećavši mu svu zaštitu. Mladić za njih predstavlja heroja, on je paradigma svega onoga što oni u suštini jesu - mrzitelji svega drugog i drugačijeg, ubice, plJačkaši i zločinci, suštinsko zlo koje je razorilo našu zajedničku domovinu i uništilo stotine hiljada života. Osim Slobodana Miloševića, svi ostali su opet na čelu države, a tu su došli zahvaljući nacionalizmu, šovinizmu i svim raspoloživim mehanizmima sile i zla. Oni su jedino sposobni za destrukciju, konstrukt nečega dobrog im je stran. I oni sada koriste svaki način da rehabilituju svoje zločince, da izvrše inverziju i da od „loših momaka“ dođu do situacije da o njima mislimo da su bili na dobroj strani istorije. Oni se svesrdno trude da nas kolektivno anesteziraju i hipnotišu, da većina prigrli zlo kao svoj modus vivendi i u tome su prilično uspeli. U Srbiji se sada ne radi o nekim grupama koji podržavaju ratne zločine i ratne zločince, to postaje mainstream i stav koji je sve dominantniji u javnom mnenju.
BUKA: Predsjednik Srbije Aleksandar Vučić je kazao da policija ne štiti mural, ali kako ste Vi to lično doživeli?
Aleksandar Vučić (ja ga više ne oslovljam sa „predsednik“, jer moj predsednik nije) je pre nekoliko dana na jednoj od svojih gnojavih televizija izjavio kako je policija mene štitila od desničarskih hordi, a ja sam mu javno poručilA ono što ću i Vama ovde reći: otac je ženskog deteta, sigurna sam da brine za njenu bezbednost. Da je kao otac na televiziji video onakvu „odbranu“ svoje ćerke, pitam ga javno kako bi se osećao. Sumnjam da bi to shvatio kao odbranu svog deteta, ali, kako kaže naš narod, po tuđim leđima ni sto batina ne boli. Doduše, od Aleksandra Vučića nisam ni očekivala odgovor koji dolikuje ozbiljnom političaru, iz svake njegove reči vrišti mali huligan sa stadiona Beograda, odakle je i regrutovan kao Šešeljev potrčko.
Što se mog doživljaja tiče, najbolje govori lekarska opservacija koja ukazuje da sam imala telesne povrede i psihičke traume. Moj advokat će podneti tužbu protiv lica za koje se ne zna da li su pripadnici parapolicije ili policije, jer niko od njih nije pokazao bila kakav dokument ili značku, a na snimcima se nedvosmisleno vidi pretrana upotreba sile.
BUKA: Ako država ne štiti i ne veliča zločince, kao što se nekada pokušavaju opravdati, zašto onda širom Srbije imamo murale ratnih zločinaca?
Već sam rekla da država najdirektnije stoji iza murala, iza svih desničarskih i paramilitarnih grupa, država kontroliše navijačke grupe, kao i sve kriminalne grupe koje „operišu“ u zemlji, država stoji iza svega destruktivnog i nakaznog u našem društvu. Vrlo sličnu analogiju vidimo u pokušajima da demokratska vlast organizje parade ponosa i svedočili smo da ti huligani nisu dozvoljavali da se bez straha organizuje Prajd. Kada je SNS došao na vlast, odjednom je sve bilo moguće, huligani se nisu samoorganizovali i demolirali grad.
BUKA: Igra li vlast duple igre i u odnosu prema ratnim zločincima, kao što to radi kada je u pitanju imunizacija: s jedne strane pozivaju na imunizaciju, a u medijima koje kontrolišu, daju prostor antivakserima?
Sve to dolazi iz iste kuhinje, sve je dirigovano s jednog mesta. Kontroverze oko imunizacije su, isključivom odgovornost Aleksandra Vučića, na taj način on dodatno sluđuje građanke i građane Srbije, deli ih na nepomirljive grupe i stvara, uz pomoć svojih spin doktora, smutnju u kojoj niko nikome ne veruje. Kako je moguće da članovi Kriznog štaba u jednom danu imaju oprečne i nedosledne stavove, a da se na medijima sa nacionalnom pokrivenošću forsiraju lekari koji sa svakom novom izjavom dodatno sluđuju ljude koji su na ivici nerava. Sve to što vidimo oko imunizacije je pravi rat koji se protiv građana vodi medijskim sredstvima i pogubnom propagandom.
BUKA: Da ne budemo licemjerni, i u BiH imamo murale Mladiću, u Sarajevu i Mostaru imamo ulice koje nose nazive fašista. Jesmo li na putu rehabilitacije fašizma kao režima, ili da budem blaži, kao ideologije?
Ključno je da ne izgubimo iz vida da su u gotovo svim postjugoslovenskim državama na vlasti iste one političke elite koje su nam rat i donele. Isti ljudi koji su nas trovali nacionalizmom i šovinizmom, koji su naoružavali obične građane i huškali nas jedni prema drugima, su i dalje na vlasti. Treba biti jako politički naivan da bi se poverovalo da su ti ljudi spremni da se odreknu svoje ratnohuškačke prošlosti. Nisu oni prošli ni blizu procesa katarze, da bi se pokajali za ono što su nam svima uradili. Pored toga, valja ukazati na jedan od ključnih momenta- nisu oni samo nacionalistički fanatici, naprotiv, oni su, pre i posle svega, pljačkaši, srebroljupci i kriminaci koji su se enormno obogatili tokom ratnih godina i sada samo nastoje da sačuvaju ono što su tada oteli. Naravno, pljačka se nastavlja i dalje, ali, ovde se, pre svega, radi ne samo o održavanju na vlasti, već održavanju u biološkom postojanju. Onog trenutka kada većina građana bude shvatila šta su nam te „elite“ uradile, neće postojati način da neko od njih bude zaštićen i da nečemo ni dočekati da im bude suđeno na sudovima. Moja procena je da će Srbija doživeti upravo taj scenario i da će oni koji sada najviše slave Vućića, biti njegovi egzekutori. Ne mi koji se poslednjih decenijama zalažemo za pravdu, jer mi želimo da ih vidimo u zatvorima, njima će suditi preki sudovi njihovih trenutnih apologeta i sledbenika.
BUKA: Koliko je Srbija daleko od katarze i suočavanja s prošlošću?
Bojim se da Srbija u ovom času najdalje od procesa kartaze, još od početka raspada Jugoslavije. Ali, za mene je to dobra vest, neki prirodni, dijalektički procesi na kojima počivaju i priroda, ali i ljudsko društvo, imaju svoj tok, neki krugovi se moraju zatvoriti, a zlo doći tamo odakle je krenulo, te doći da naplati račun. Sigurna sam da neće proći dugo da vidimo razrešenje situacije, svi ćemo uživo gledati krah onoga što je posejano 90-ih, ali što je postojalo decenijama u ovom narodu, ta mržnja koja svako malo diže glavu i počini mnoga zla, doći će glave upravo onima koji su je izvukli ispod desetina godina debelih naslaga. Pitanje je samo šta ćemo uraditi dan posle i imamo li dovoljno kvalitetnih ljudskih kapaciteta da društvo očistimo od toksičnih žila bezebednosnih službi koje nam decenijama rade o glavi.
BUKA: Šta su Vaši dalji planovi?
Nema stajanja, to je jedino što je nama, antifašistima jasno. U skorašnjem razgovoru sa generalom Blagojem Grahovcem smo se složili da je pred nama antifašistički ustanak naroda, a ako on kao izuzetan vojni strateg to tvrdi, ja nemam razloga da mu ne verujem. Sigurna sam da je pred ovim regionom novi, izazovni period i da ćemo imati dovoljno snage da, konačno, izađemo iz trulog, anahronog i nacionalističkog perioda koji je bolesna mešavina feudalizma, nacional-socijalizma i otvorenog kriminalnog organizovanja pljačkaških bandi koje nam se izdaju za političare. Naše je da iskazujemo solidarnost na svakom koraku, da se povezujemo regionalno i da pružamo otpor svemu čime nas naši politički lideri zatrpavaju. Period pred nama je arhetipski, književni ili religijski, hiljadama puta opisan kao simbolička borba dobra i zla. Mi sada treba da odživom našeg Gospodara prstenova, gde tri malena hobita, samo svojom srčanošću i verom u dobro, pobeđuju ogromnu vojsku i vojskovođu koji je paradigma zla.
