Marko Vidojković (Beograd, 1975) po obrazovanju je pravnik. Objavio je romane Ples sitnih demona (2001), Đavo je moj drug (2002), Pikavci na plaži (2003), Kandže (2004), Sve crvenkape su iste (2006), Hoću da mi se nešto lepo desi odmah (2009), Kandže 2: Diler i smrt (2012), Urednik (2014), E baš vam hvala (2017) i Đubre (2020), kao i zbirke priča Bog ti pomogo (2007) i Priče s dijagnozom (2015). Za roman Sve crvenkape su iste dobio je Vitalovu nagradu za najbolju knjigu objavljenu u 2006, a Kandže su osvojile nagrade Kočićevo pero i Zlatni bestseler. Prevođen je na nemački, engleski, bugarski, slovenački, makedonski, poljski, mađarski i češki, a objavljivan je i u Hrvatskoj.
S Miljenkom Jergovićem je 2010. bio protagonista dugometražnog dokumentarnog filma Dugo putovanje kroz istoriju, historiju i povijest, a iste godine je njegov prvi roman Ples sitnih demona bio adaptiran u pozorišnu predstavu, koja je s velikim uspehom igrana u beogradskom Dadovu. Vidojković je bio urednik u magazinima Maxim i Playboy. Bio je urednik i u beogradskoj kancelariji zagrebačkog izdavača knjiga Profil. Svirao je i pevao u bendovima The Goblins, Toxic Noise Team, On the Run, Snowdrop i Strap On. Trenutno je gitarista i prateći vokal u bendu Crveni vetar. Bio je voditelj TV emisije 390 stepeni na ATV Banja Luka, 400 stepeni na TV Naša, a od 2017. je, zajedno s Nenadom Kulačinom, voditelj političkog špageti isterna Dobar loš zao, najpre na RTV Šabac, a od oktobra, 2020, na portalu nova.rs i televiziji Nova S. Od decembra 2017. redovni je kolumnista banjalučkog portala Buka. Aktivista je i borac za ljudska prava.
Nedavno je izašla zbirka priča „Kovid 19“ u kojoj su sabrane kolumne koje je radio za portala BUKA. Sa Markom razgovaramo o pandemiji, posljedicama pandemije, novom normalnom i drugim temama.
Marko, u tvojoj novoj knjizi sabrane su kolumne koje smo mogli čitati na portalu BUKA tokom pandemije. Kako je došlo do ideje sabiranja kolumni na jednom mjestu?
Negde početkom aprila, 2021, pišući za BUKU ko zna koju po redu priču posvećenu pandemiji, zapitao sam se koliko ih se nakupilo. Prebrojao sam tridesetak. Pitao sam Saleta (urednika Buke, prim.aut.) šta misli o tome da ponudim Laguni zbirku KOVID priča, a on je rekao da je to super ideja. Onda sam svih tih tridesetak priča poslao Janji Stjepanović, mojoj urednici, ona je izbacila nekoliko „najslabijih“ i tada, u samom finišu, našao sam se u situaciji da nam je falilo nekoliko priča da bi zbirka bila potpuna. Srećom, imao sam i više od tri ideje za priče u glavi. Tako sam svega tri teksta za Buku pisao imajući u vidu da će biti deo zbirke, a priču „Dostavljač“ napisao sam ekskluzivno za ovu knjigu. Prvo sam hteo da budu poređane hronološki, ali Janja je bila u fazonu ovo je zbirka priča, a ne dnevnik, ja ću da predložim raspored. Predložila je, a ja nisam imao nijednu primedbu. Zbirka priča je kao muzički album, neophodno je napraviti dobar redosled da bi progutala čitaoca i Janja je takav redosled napravila. Kad sam, u martu, 2020, počeo da se nosim sa pandemijom pišući priče, nisam ni sanjao da će trajati toliko dugo, a kamoli da će trajati toliko da ćemo imati dovoljno priča za zbirku.
Ove priče daju nam presjek pandemijskog vremena u kojem živimo, društvene situacije koja je bila potpuno nova, šta je tebi bilo najgore u ovom periodu, a na šta si se prirodno navikao?
Najgore mi je bilo u julu, 2020, kada su nam dva člana najbliže porodice istovremeno bila na kiseoniku, u KOVID bolnicama. Srećom, izvukli su se. Odmah posle toga, stric iz Aleksinca (brat od strica mog pokojnog oca i rođenog strica), umro je od kovida, a početkom 2021, dalji ujak je umro od srčanog napada neposredno po izlasku iz KOVID bolnice. To su najteži trenuci, kada ti se neko blizak, rođak ili prijatelj, razboli, a ti, na osnovu iskustva, znaš da je sudbina te osobe dobrim delom igra na sreću. Brzo sam se navikao na to da smanjim društvene aktivnosti na minimum. Ja sam inače introvertna osoba, ne volim da izlazim, da blejim po kafanama i rođendanima, nemam potrebu da se okupljam na krkanju i alkoholisanju. Međutim, u tim okolnostima shvatiš koliko si zapravo često bio aktivan pre pandemije. Dok traje novi talas zaraze, lična higijena i odgovornost prema drugima je ne ponašati se rizično. Volim za sebe da mislim da sam racionalan, pa sam racionalno pristupio situaciji. Nalazimo se u jednoj vrsti rata. Prema nezavisnim računicama, taj rat je prošle godine u Srbiji odneo 20.000 života. Ma koliko zvučale strašno, bolje je hitro se prilagoditi činjenicama, nego ih negirati, pa se zaraziti ili, još gore, zaraziti nekog drugog.
Šta nas je, po tebi, ova pandemija naučila? Čini mi se da ljudi imaju sve manje strpljenja i da su na rubu živaca. Kako se boriti protiv toga, odnosno kako se nositi sa tim?
Pandemija nas je naučila da su društvene mreže nešto najgore što se desilo modernoj civilizaciji. Od zaglušujuće buke koju su dizali polupismeni preplašeni poluljudi, celo čovečanstvo je postalo gluplje. Najglasniji su postali teoretičari zavere, koji nude laka i ludačka rešenja, umesto teške i gorke istine. Naprosto, kovid ne postoji. Ili ako postoji, onda je reč o najobičnijoj prehladi. Ili nas zaprašuju njime iz vazduha i mi tu ništa ne možemo. Zašto kao budala da nosim masku u prodavnici, ona me guši. Vakcinu ni luda neću da primim, postaću sterilna. Eto, tek tako, ređaju se kretenske teorije jedna za drugom, bez dokaza, a sa puno pristalica. One se sa interneta preliju u stvaran život, ali u drugačijem obliku. Na primer, kad je reč o migrantima, toliko besmislenih teorija zavera ima u koje veruje besmisleno veliki broj ljudi, da postane savršeno jasno kako su neke nebulozne politike tokom dvadesetog veka mogle da progutaju čitave nacije, izazovu holokaust i svetske ratove. Zastrašujuće je kada vidiš kako su do juče normalni ljudi preko noći prsli. Takvi ljudi će tokom iduće noći prsnuti još više i onda u gomilama početi da rade neverovatno glupe i opasne stvari. Pandemija nas je naučila koliko je malo potrebno da celo čovečanstvo pomahnita, što na ruku ide jedino krvožednim populistima i fašističkim zlikovcima.
Sad je jasno da ne znamo kad će pandemija proći, ali i da je veliki problem sa kojim ćemo se morati suočiti pitanje mentalnog zdravlja o kojem se malo priča, kako ti gledaš na ovu situaciju, kako sačuvati zdrav razum?
Najpre treba shvatiti da se čovečanstvo našlo u vanrednom stanju, a virus koji ga je izazvao odneo je preko 4 miliona života. Dalje, treba pratiti brojke, ma koliko to delovalo naporno. U Srbiji smo imali problem sa štelovanjem broja novozaraženih i umrlih, pa sam pratio ono što ne može tek tako da se šteluje, broj hospitalizovanih. Po broju hospitalizovanih može dosta dobro da se proceni u kojoj je fazi pandemija. U julu 2020. bilo je oko pet hiljada hospitalizovanih i tada su beogradske bolnice bile pretesne da prime sve teške slučajeve. U decembru je bilo skoro deset hiljada hospitalizovanih i bio je to signal da se nalazimo u totalnom paklu. U jednom trenutku, pre nekoliko nedelja, imali smo jedva dve stotine hospitalizovanih, a sad je taj broj već skoro sedamsto. Znači, bez sumnje ulazimo u novi talas. Ono što je ključno je -prepoznati kada možeš da pustiš gard. Za mentalno zdravlje pogubno je neprekidno nositi masku na ulici, bez obzira na brojke. Ova zatišja treba iskoristiti da se podsetimo kako izgleda normalan život, da negde odemo, da se s nekim vidimo. Jer ako to ne učinimo, a krene novi talas, koji kosi i ubija nama bliske ljude, velika je opasnost da će oni koji se nisu opustili tokom zatišja doživeti nervni slom. Dakle, pošto država ne da ne štiti, već u Srbiji predano radi na izazivanju novih talasa zaraze, moraš da se uzdaš sam u sebe. Ko je pazio od početka, ko se u međuvremenu vakcinisao, ima određenu prednost u odnosu na one koji se sve vreme ponašaju kao da je reč o zaveri. Takvi će, prema logici i prirodnoj selekciji, najviše i najteže stradati u svakom narednom naletu.
Kakve su prve reakcije na tvoju novu knjigu?
Na neki način, ove priče su lekovite. Otud i slogan „Vakcina za dušu“. Samo četiri dana od izlaska, „vakcina“ je uletela pravo na treće mesto Lagunine top 40 liste, što se dešava samo najvećim bestselerima. Ipak, od brojki, možda o reakcijama na knjigu bolje govori slučaj čitoaca, koji mi se javio preko instagrama, a koji je u decembru ležao 17 dana u KOVID bolnici. Po izlasku iz bolnice, u roku od sedam dana ostao je bez majke i oca, takođe zbog KOVID-a. Kaže on, do pola knjige sam se smejao, a na polovini sam počeo da plačem. Mislim da je reč o priči PRAVA DRAMA, u kojoj Bog lično i najvažniji srpski sveci razmatraju ima li nade da Srbi nedesetkovani dočekaju Božič i pored bezumnog ponašanja. Ovom čitaocu roditelji nisu dočekali Božić. On je oduševljen knjigom.
Neću te pitati kako je pandnemija uticala na tvoj rad, imao si dvije knjige, pišeš redovno kolumne. Koliko su ova čudna vremena inspirativna za književnost?
Jedino što mi je išlo lako jeste pisanje ovih priča. Pisanje romana „Đubre“ bilo je pravi pakao. Naime, osim pandemije, imam specifičnu situaciju da sam neprekidno pod režimskim terorom i brutalnim kampanjama na internetu i u medijima, dakle, poput pravog Srbina, vodim dvostruki rat: protiv virusa i protiv režima. Možda je nekom piscu lako da se zaključa u svoja četiri zida i piše, ali ja nisam taj. Sve ovo vreme, svake nedelje snimao sam emisiju DLZ, pisao kolumne, pa kad počnem da gubim kontrolu nad situacijom, prve stradaju kolumne. I sami znate koliko puta smo gubili dan kojim izlaze, ali kada celu sedmicu provedeš po tužilaštvima, na sastancima sa advokatima i strancima koji štite novinare, teško je naći inspiraciju za pisanje kolumni istog dana u isto vreme. Sad smo se stabilizovali petkom, ne zato što su napadi na mene ređi, nego zato što je kolumna nedeljom manje primetna, pa sam sve sile uložio da je pomerimo na petak i prve četiri kolumne petkom su prošle daleko bolje. Srećom, Buka je sve ovo vreme imala razumevanja za situaciju u kojoj se nalazim, a ja ni po koju cenu neću ostaviti čitaoce bez kolumne, ma koliko bila situacija bila teška.
Pandemija je tebi donijela i prijetnje po život, kako se sve to završilo?
Nije se završilo, sve ih je više, sve su brutalnije i učestalije, trenutno se nalazim u četiri sudska procesa, a biće ih još. Najmanje toga vezano je za pandemiju. Ludake koji me karakterišu kao globalistu i plaćenika koji promoviše vakcine od kojih neće moći da se razmnožavaju, odmah blokiram, ali one koji bi da me prikolju jer sam nešto rekao o Srebrenici, ili Ratku Mladiću, ili zato što nam je Fadil Lepaja iz Prištine bio gost u DLZ, odmah krivično gonim, zajedno sa Nenadom Kulačinom, mojim kolegom, uz podršku Junajted medije, za koju radimo i NUNS-a čiji smo članovi. Podrška slobodnih medija ne izostaje, podrška stranaca ne izostaje, podrška mojih čitalaca i gledalaca ne izostaje, ipak, ono što izostaje je zaštita države, a to je jer opravdano sumnjam da pretnje dolaze upravo iz njihove kuhinje, kao i monstruozne višemesečne medijske i internet kampanje. Ovo je tokom 2021. postalo baš izraženo. Tri su razloga: pre svega panika u kojoj se našao državni vrh, koji je na korak od toga da bude i formalno povezan sa najkrvavijim narko klanom, još od „Zemunaca“ – oni divlje kidišu na svakoga ko im ne pruža otvorenu podršku, a nad nama, koji im se suprotstavljamo od samog početka, nemaju milosti; od oktobra 2020. DLZ ide na portalu nova.rs i TV Nova S, koje su u sastavu Junajted medije – samim tim, odnos prema DLZ nije kao kad smo bili na TV Šabac, sada smo za njih mnogo opasniji, jer nas vidi i čuje višestruko veći broj ljudi nego pre recimo godinu dana; i na koncu, verujem da roman Đubre ima određenu ulogu u teroru, to je knjiga u kojoj sam ih totalno upropastio, to je večni spomenik njima i njihovom vremenu, do sad je prodata u preko 21.000 primeraka, što je garancija da će nadživeti ne samo ovaj, već i buduće režime – niko nije reagovao na tu knjigu javno, ali sudeći po onome šta mi se dešava, zabolela ih je duboko i jako, što mi je i bio cilj. U odnosu na Đubre, bilo kakve režimske kampanje nemaju snagu, mojih čitalaca i gledalaca DLZ je sve više, režim je sve smešniji, ali ne i bezopasniji, naprotiv – što su svesniji da su smešniji, to su opasniji, ne bi li delovali manje smešno. Pošto su usput i neuravnoteženi, svašta možemo da očekujemo.
Živimo u vremenu poplave dezinformacija, teorija zavjera, antivaksera. Kako se ti nosiš sa poplavom ovakvih informacija u javnom prostoru?
Besomučno blokiram. Kad vidim da se neko „smeje“ na vest o broju mrtvih ili teško obolelih, ja sve te smejače blokiram, nije mi teško. I po sto i dvesta njih u jednom navratu. I to ispod vesti na portalima Danas ili Nova.rs. Ne želim da takvom ljudskom smeću uopšte budem na radaru. Moje mreže su počišćene, jer ionako neprekidno visim na telefonu. Kako neko zatalasa, ja ga blokiram. Imam nultu toleranciju. Stranice koje propagiradju dezinformacije i teorije zavera prijavljujem fejsbuku, naravno bezuspešno, jer mi fejsbuk uvek odgovori isto: iako ova stranica nije prekršila nijednu našu smernicu, shvatamo da vam ide na živce, slobodno je blokirajte. Nije to ništa čudno, kad znamo koliku i kakvu ulogu je upravo Fejsbuk imao targetovanim širenjem dezinformacija u Trampovoj ili kampanji za Bregzit.
Odavno nisi imao promociju u Banjaluci, da li je nešto tako u planu?
Odavno nigde nisam imao promociju. Pre svega, jer sam na crnoj listi, pa biblioteke i kulturni centri u Srbiji nemaju nameru da odvoje i mrvicu budžeta za moje gostovanje. Onda pandemija – ne želim da budem indirektno odgovoran za širenje zaraze. Na kraju, ja volim da mi na promocijama bude lepo, a Bosna i Hercegovina se trenutno nalazi u veoma ružnoj situaciji. Gomila pretnji koje su mi stigle, stigle su iz Republike Srpske i dok se situacija ne smiri, nemam nameru da sebe izlažem neprijatnostima. Pred vama je komplikovan period, ugrožen je fizički opstanak srpskog naroda u BiH. Jasno je da je američka edministracija čvrsto rešena da od BiH napravi nešto što najbliže odgovara državi, a to je nemoguće kada je čitav jedan narod manipulacijama i lažima marginalizovan i isključen iz odlučivanja. Navodno jedinstvo političara Republike Srpske ne sme da se doživi kao jedinstvo srpskog naroda, jer je zasnovano na lažnoj premisi da smo zbog genocida svi krivi i da je zbog genocida RS genocidna tvorevina. Ne, za genocid su krivi oni koji su ga počinili, a RS nije genocidna tvorevina, već je sastavni deo BiH. Ne treba potcenjivati visokog međunarodnog predstavnika, a još manje treba potcenjivati njegovo pravo da zatraži pomoć od NATO, ukoliko se situacija u BiH otrgne kontroli. U ovakvoj Bosni i Hercegovini, u ovakvoj Crnoj Gori, a naročito u ovakvoj Srbiji, ne želim da gostujem i pravim promocije, sve da virusa i nema oko nas. Podele su ogromne, glave su usijane, moje poruke retko ko razume i ne želim da bilo koga provociram svojim dolaskom. Na primeru romana „Đubre“ videli smo da promocije, kojih ova knjiga nije imala uopšte, imaju najmanje učešća u tome da li će neka knjiga biti hit.
