Černobilj na televiziji

HBO serija „Černobilj“ nam nudi romantizovanu verziju događaja. Serija je veoma gledana, pa izgleda da će na kraju ona, a ne knjige, popuniti prazninu o Černobilju. To nije dobro.

Masha Gessen / 07. Juni 2019

Foto: Ilustracija

 

Svetlana Aleksijevič, beloruska spisateljica na ruskom jeziku koja je za svoj rad na oralnoj istoriji dobila Nobelovu nagradu za književnost 2015, kaže da je najlakše pisala knjigu o Černobilju. (U zavisnosti od prevoda, englesko izdanje je naslovljeno kao „Glasovi iz Černobilja“ ili „Černobiljska molitva“). Razlog za to je činjenica da niko od njenih sagovornika, ljudi koji su živeli u području pogođenom nesrećom, nije znao kako o tome treba da se govori. U drugim knjigama Aleksijevič intervjuiše ljude o njihovom iskustvu u Drugom svetskom ratu, sovjetskom ratu u Avganistanu i raspadu Sovjetskog Saveza. Svi ti drugi događaji i periodi ruske istorije imaju svoje široko prihvaćene narative, govorne šablone koji su, kako je utvrdila Aleksijevič, zasenili istinske lične doživljaje i privatna sećanja. Preživeli iz Černobilja, međutim, pristupali su svojim sećanjima mnogo lakše, jer ta priča još nije bila ispričana. Sovjetski mediji su o nesreći objavili malo vesti. Nije bilo knjiga, filmova ni pesama. Događaj je ostao u vakuumu.

Knjiga Svetlane Aleksijevič o Černobilju objavljena je na ruskom 1997, više od deset godina nakon što je jedan od reaktora u černobiljskoj elektrani eksplodirao, u verovatno najtežem nuklearnom incidentu u istoriji. Narativna praznina o ovom događaju još uvek opstojava: njena knjiga je postala poznata, i u Rusiji i na zapadu, tek posle Nobelove nagrade. Po ruskim i svetskim medijima se sve više pričalo o tome, često na tragu uvrnute turističke industrije koja je nikla u zoni nesreće; BBC je snimio dokumentarac, a urađena je i jedna bizarna američko-ukrajinska produkcija. Tokom protekle godine, dve knjige su se okušale sa dokumentarnom pričom o nesreći: jednu je napisao istoričar, a drugu novinar. Konačno, HBO serija „Černobilj“ čija je 5. i poslednja epizoda emitovana prošlog ponedeljka, donosi romantizovanu verziju događaja. Budući da je reč o TV produkciji sa izuzetnom gledanošću izgleda da će serija, a ne knjige, na kraju popuniti prazninu o Černobilju. To nije dobro.

Pre nego što kažem šta je sve ova serija pogrešno prikazala, pohvaliću ono što je u njoj dobro. U „Černobilju“, autora i scenariste Krege Mejzine i reditelja Johana Renka, materijalna kultura Sovjetskog Saveza reprodukovana je sa preciznošću koja nikada dosad nije viđena u zapadnoj filmskoj i tv produkciji, pa ni u ruskoj. Odeća, predmeti i samo osvetljenje izgledaju kao da su preneti pravo iz Ukrajine, Belorusije i Moskve 1980-ih. (Ima sitnih grešaka, poput praznične uniforme koju đaci nose na dan koji nije praznik, ili tinejdžera sa školskim torbama iz prvog razreda osnovne, ali to su sitne zamerke). Amerikanci rođeni u Sovjetskom Savezu i sami ruski građani rođeni u to doba tvituju i bloguju zadivljeni neobičnom preciznošću s kojom je reprodukovano fizičko okruženje sovjetskog doba. Upadljiva greška u tom smislu tiče se očiglednog neznanja autora serije o ogromnom jazu između različitih socioekonomskih klasa u Sovjetskom Savezu: u seriji, član Akademije nauka Valerij Legasov (igra ga Džared Haris) živi u gotovo istoj jazbini kao vatrogasac iz ukrajinskog grada Pripjata. U stvarnosti, Legasov bi naravno živeo dosta luksuznije od vatrogasca.

Neuspeh serije u prikazivanju sovjetskih odnosa moći je njena najveća mana. Ima izuzetaka, blistavih trenutaka koji osvetljavaju bizarne puteve sovjetskih hijerarhija. U prvoj epizodi, na primer, tokom hitnog sastanka pripjatskog ispolkoma, izvršnog veća grada, stariji funkcioner Žarkov (Donald Sampter) drži jezivi govor poručujući svojim sugrađanima „da imaju vere“. „Zapečatićemo grad“, kaže Žarkov. „Niko ne može napolje. Prekinućemo telefonske veze. Zaustavićemo širenje lažnih informacija. Tako ćemo sprečiti narod da podriva plodove vlastitog rada“. Ovaj iskaz ima sve: birokratsku indirektnost sovjetskog govora, pridavanje većeg značaja „plodovima rada“ nego ljudima koji su ih stvorili i, naravno, krajnji nemar prema ljudskim životima.

Poslednja epizoda „Černobilja“ takođe sadrži scenu koja savršeno prikazuje sovjetski sistem. Tokom suđenja trojici muškaraca koji se smatraju odgovornima za nesreću, član Centralnog komiteta protivreči sudiji, koji se onda okreće tužiocu za uputstvo, koje će mu on i dati klimanjem glavom. Upravo tako su sovjetski sudovi radili: slušali su Centralni komitet, a tužioci su imali veću moć od sudija.

Ali izuzev ovih upečatljivih trenutaka, serija varira između karikature i budalaštine. U drugoj epizodi, na primer, član Centralnog komiteta Ščerbina (Stelan Skarsgard) preti da će streljati Legasova ako mu ne objasni kako radi nuklearni reaktor. Mnogi likovi u seriji kao da se plaše streljanja. To nije tačno: pogubljenja po kratkom postupku, pa čak i odloženo pogubljenje po naređenju nekog aparatčika, nisu bila karakteristična za sovjetski život posle 1930-ih. Sve u svemu, sovjetski narod je radio šta mu se kaže i bez pretnji oružjem ili nekom drugom kaznom.

Slične su i mnoge repetitivne, smešne scene u kojima se naučnici herojski suprotstavljaju tvrdokornim birokratima, otvoreno kritikujući sovjetski sistem odlučivanja. Na primer, u trećoj epizodi Legasov pita: „Oprostite, možda predugo boravim u laboratoriji ili sam glup. Da li stvari i inače ovako funkcionišu? Neinformisanu, arbitrarnu odluku koja će odneti ko zna koliko života donosi neki aparatčik, neki karijerni partijski čovek?“ Da, naravno da to tako funkcioniše i ne, on nije proveo previše vremena u laboratoriji da to ne bi znao. Da nije znao kako stvari fukcionišu ne bi ni imao laboratoriju.

Rezigniranost je bila osnovno stanje sovjetskog života. Ali rezignacija je depresivan i nimalo telegeničan spektakl. Zato su autori „Černobilja“ zamislili sukob tamo gde je on bio nezamisliv i prešli granicu između fikcije i laži. Beloruska naučnica Uljana Komjuk (Emili Votson) konfrontira se još više od Legasova. „Ja sam nuklearna fizičarka“, staviće do znanja jednom aparatčiku u drugoj epizodi. „Pre nego što ste postali zamenik sekretara vi ste radili u fabrici obuće“. Prvo, ona to nikada ne bi rekla. Drugo, aparatčik je možda radio u fabrici, ali ako je bio aparatčik nije bio obućar; napredovao je uz partijske lestvice, koje su možda stvarno kretale od fabrike, ali u kancelariji, ne na proizvodnoj liniji. Aparatčik ili, tačnije, karikatura aparatčika, sipa sebi čašu votke iz bokala koji stoji na njegovom stolu i odgovara, „Da, radio sam u fabrici obuće. A sad sam glavni“. On nazdravlja usred dana: „Za sve radnike sveta“. Ne. Nikakav bokal, nikakva votka na radnom mestu pred neprijateljski nastrojenom strankinjom i nikakvo hvalisanje da je on glavni.

Najveća izmišljotina u ovoj sceni, međutim, upravo je sama Komjuk. Za razliku od drugih likova, ona nije stvarno postojala. Kako se navodi u odjavnoj špici, Komjuk predstavlja desetine naučnika koji su pomogli Lagasovu da istraži uzrok nesreće, ali ona je u stvari plod holivudske fantazije. Ona zna istinu: prvi put kad se pojavi u priči, ona već zaključuje da je nešto gadno krenulo po zlu i to shvata vrlo brzo, za razliku od glupih muškaraca koji se nalaze na mestu nesreće, a kojima su potrebni sati da shvate šta se dešava. Ona takođe traga za istinom: razgovara sa desetinama ljudi (s nekima i dok umiru od izloženosti radijaciji), uspeva da iskopa naučni rad koji je cenzurisan i shvata šta se tačno desilo, iz minuta u minut. Takođe će biti uhapšena, a odmah potom dovedena na sastanak o nesreći koji vodi Gorbačov. Ništa od toga nije moguće i sve je kliše. Nije problem samo to što je Komjuk izmišljena; izmišljena je vrsta stručnog znanja koje ona predstavlja. Sovjetski sistem propagande i cenzure nije uspostavljen toliko zbog širenja konkretnih poruka, koliko zbog toga da učenje učini nemogućim, da zameni činjenice glupostima i bezličnoj državi osigura monopol nad definisanjem stvarnosti.

U odsustvu narativa o Černobilju, tvorci serije su koristili šablon filma o nesrećama. Tu je nekolicina užasnih ljudi koji izazivaju nesreću i nekoliko hrabrih i sveznajućih koji na kraju spasavaju Evropu od pustošenja i objavljuju istinu celom svetu. Tačno je da je Evropa preživela, ali nije tačno da je bilo ko došao do istine, niti je saopštio svetu.

Knjiga o Černobilju harvardskog istoričara Sergeja Plokija iz 2018. rekonstruiše sled događaja i imenuje krivca. U suštini, tvrdi Ploki, sovjetski sistem je taj koji je stvorio Černobilj, a eksploziju učinio neizbežnom. Odsjaji ovog razumevanja pojavljuju se i u HBO seriji. U poslednjoj epizodi, Lagasov u ulozi svedoka kaže pred sudom da se nesreća desila zato što su vrhovi kontrolnih šipki bili načinjeni od grafita koji ubrzava reakciju, dok je svrha kontrolnih šipki da je uspore. Kada ga tužilac pita zašto je reaktor tako projektovan, Lagasov citira isti razlog iz koga su druge sigurnosne mere ignorisane, a procedure zaobilažene: „Tako je bilo jeftinije“. To je uverljiva osuda celog sistema.

Međutim, češće nam se prikazuje da su za sve kriva tri muškarca izvedena pred sud, posebno jedan od njih, odbojan zlikovac Anatolij Djatlov (Pol Riter). Vidimo ga kako prisiljava mlađe, bolje od sebe na postupke koji će na kraju dovesti do katastrofe. Sve to radi zato što želi da napreduje. A zapravo, nije u pitanju bila šargarepa jednog ili niza unapređenja, i nije se radilo samo o jednom pakosnom i nasilnom šefu. Reč je o sistemu sačinjenom od poslušnih muškaraca i žena, koji je zaobilazio sopstvene procedure, ignorisao sopstvene mere bezbednosti i koji je na kraju uništio sopstveni nuklearni reaktor bez ikakvog razloga sem onog da su se stvari tada naprosto tako radile. Gledaocima se sugeriše da bi, da nije bilo Djatlova, bolji ljudi uspeli da urade nešto bolje, pa bi fatalna greška u reaktoru i samom sistemu bila izbegnuta. To nije tačno.

Teže je prikazati sistem koji sam sebi kopa raku, nego ambicioznog, zlog čoveka koji izaziva nesreću. Na isti način, teže je pratiti desetine naučnika koji traže dokaze, nego samo jednog izmišljenog koji ima sve dobre osobine potrebne za borbu protiv nesreće. To je istorijski narativ o velikim muškarcima (i jednoj ženi) za koji su važni samo oni koraci, one odluke koje donosi nekolicina bitnih junaka, umesto brljotina koje prave mnogi ljudi i zbog kojih onda stradaju.

Svetlanu Aleksijevič su najviše zanimali oni koji su najviše stradali. Serija zapravo koristi jednu od priča iz njene knjige: ispovest Ljudmile Ignjatenko (Džesi Bakli) koja je prekršila pravila i ostala sa svojim mužem vatrogascem u bolnici sve do njegove smrti, iako je bila trudna. (Slagala je da nije.) Njena beba je živela četiri sata posle rođenja; izgleda da je apsorbovala radijaciju i time spasila život majke. Majčin monolog u knjizi jedan je od najupečatljivijih tekstova koje sam ikada pročitala. (Jednom sam pitala Svetlanu Aleksijevič da li ljudi zaista tako govore; složila se da je kvalitet Ljudmilinog govora bio „šekspirovski“). U seriji, međutim, njena priča delom je prikazana, a delom je prepričava Komjuk. U verziji istorije sa velikim muškarcima samo moćni imaju uloge sa tekstom. Čak su i kućni ljubimci ostavljeni u „zoni“ posle evakuacije ljudi prikazani kroz vizuru muškaraca koji su tamo poslati da ih pobiju. Nismo videli te životinje očima njihovih vlasnika. Jedva da smo videli evakuisane ljude i dobili smo samo jednu naznaku da su neki ljudi odbili da odu: staricu koja na početku 4. epizode tvrdoglavo nastavlja da muze kravu iako joj je više puta naređeno da krene.

Tokom poslednje epizode Legasov kaže na sudu: „Svaka laž koju izgovorimo stvara dug istini, koji pre ili kasnije dolazi na naplatu. Tako je sovjetski model jezgra reaktora eksplodirao. Zbog laži“. Neko bi ovde pomislio da je prazninu stvorenu lažima moguće ispuniti istinom. Umesto toga, ona je ispunjena izmišljenim suđenjem na kome grupa naučnika saopštava preciznu procenu događaja u saosećajnom, sjajnom govoru kakav se u sovjetskim sudnicama nije mogao čuti.

Legasov ima poslednju reč. On govori o „černobiljskom poklonu“: „Dok sam se nekada plašio cene istine, sada samo pitam /ekran se zatamnjuje/ kolika je cena laži“. Moglo bi se reći da je cena laži još više laži. Možemo ih nazvati fantazijama, ulepšavanjima, prečicama, lošim prevodom. Štagod da su, nisu istina.

The New Yorker, 04.06.2019.

Prevela Milica Jovanović

Peščanik.net, 07.06.2019.


Buka preporuka

Kolumne

Najnovije

Posmatrajte događaje izbliza.

Prijavite se na naš Newsletter.