„Znate li definiciju genocida? Istrebljenje naroda s određene teritorije. Je li bila namera u tom smislu da svi budu proterani? Srebrenica je deo BiH. Govorimo o nameri da jedan narod bude istrebljen s te teritorije, o nameri da se deca ubijaju. Takve namere nije bilo. Rekao sam, bio je veliki zločin, meni je žao zbog svake žrtve. Ali što je problem? Problem je što je to pitanje politizovano. Što hoće da kada se kaže ta čuvena reč, ja je neću ni ponoviti, onda da se kaže da je čitav narod takav. Mi Srbi nismo takav narod“, rekao je Stanivuković.
Kako ove reči kvazistručnjaka za pravo, odnosno neosetljivca na ljudske patnje zvuče žrtvama srebreničkog genocida i svima onima koji raspolažu činjenicama o tom masakru, saosećajući sa žrtvama, dok ih naziva idiotima, koji ne žele bolju budućnost i mrze srpski narod?
Verovatno vrlo slično kao i onog čijeg je kandidata Stanivuković srušio sa banjalučkog prestola, Milorada Dodika: „Od Srebrenice se sve vreme pokušavalo napraviti loše mjesto za Srbe tvrdnjom da je ovde počinjen genocid. Ja tvrdim da nije počinjen genocid! Nije bilo genocida! Postojao je plan prema kojem su nam određeni stranci i bošnjački političari hteli nametnuti krivicu i odgovornost za nešto što nismo učinili.“
Kolike su razmere bolesti jednog društva, njegovih najteže izmanipulisanih članova, koji preuzimaju odgovornost nekolicine političkih zlikovaca, ratnih profitera na smrti, gladi i siromaštvu sopstvenog i drugih naroda, poistovećujući se sa njima, dok su u stanju da su ih brane naspram najsurovije pobijenih nevinih ljudi druge nacionalnosti i vere…
Umesto da im neprijatelji budu oni koji su ih survali u provaliju najdubljeg moralnog posrnuća, brutalnom propagandom učinili da postanu podržavatelji najmračnijih i najgadnijih zlodela koje ljudski um može da smisli, većina građana Srbije kao i bosanskohercegovačkog entiteta – Republike Srpske, za svoje neprijatelje izabrala je žrtve genocidne, ratno zločinačke i politike etničkog čišćenja od strane srpskih snaga, tokom ratova devedesetih.
Iz takvog društvenog miljea dolazi i novoizabrani gradonačelnik Banjaluke, koji istom žestinom ponavlja reči lidera svog prethodnika, kao i predstavnika vlasti Aleksandra Vučića u Srbiji.
Na pitanje priznaje li presude Haškog suda u slučaju Radovana Karadžića i Ratka Mladića, Stanivuković je poručio Bošnjacima, svojim sugrađanima u državi Bosni i Hercegovini, čijeg je jednog velikog grada gradonačelnik – da ne priznaje „ništa od tog suda“.
„Taj sud je naneo veliku političku štetu mom narodu i to je za mene čiča miča, završena priča“, zaključio je Stanivuković.
Za to vreme, u glavnom gradu Vojvodine, Novom Sadu, novinaru Dinku Gruhonjiću ispisani su na ulazu u zgradu u kojoj živi poruke sledeće sadržine: „Pizdo ustaška, ovo nije tvoj grad ni zemlja“ i „Smrade konjušarski“, uz koje je bio nacrtan „keltski krst“ i „svastika“, što su nacistički simboli, a uz to je bilo napisano i „Ratko Mladić srpski heroj“.
Taj vandalski čin usledio je nakon VOICE-ovog teksta pod naslovom „Novi Sad – nacionalšovinistička palanka koja slavi genocid?“, u kojem je analiziran problematičan sadržaj grafita koji se pojavljuju u Novom Sadu, a tiče se podržavanja ljudi koji su komandovali srebreničkim genocidom i ratnim zločinima koji su počinjeni od strane srpskih snaga tokom ratova devedesetih.
Ta nova lica srpske politike, sa ove i one strane Drine, uglavnom ćute na ovakve skaradnosti i opasnosti po bezbednost ljudi koji ne osuđuju njih, već njihove prethodnike, aktivne ratne huškače i podstrekače na zločine u ratovima, koji i dan-danas zauzimaju pozicije vlasti.
Zašto brane njih naspram žrtava i onih koji se bore za skidanje te ljage sa celog naroda, nije teško odgovoriti.
Nasilnici koji su bili spremni da odvedu u rat i pobiju ne samo ljude druge nacionalnosti i vere, već i sopstvene, razume se da raspolažu moćima kojima dovode i drže u zabludi i sve one koji ruke nisu okrvavili.
Dok se ne osudi njihovo zločinstvo, teško da će ta nova lica biti u stanju da se izbore sa korupcijom na osnovu koje su odneli pobedu nad starim političkim kadrovima.
Novac koji ovi poseduju i način na koji su ga stekli a posle umnožavali, svoje korene vuče upravo iz ratnog profiterstva.
A nauka kaže da je poslednja faza genocida: poricanje!
Danas.rs
