Čisti destilovani fašizam

Onda stiže glavna tvrdnja iz srca cionizma: palestinsko polaganje prava na zemlju nema nikakve osnove i nije opravdano. Narod bez zemlje je stigao u zemlju bez naroda.

Gideon Levy / 23. Februar 2020

Palestina, Banksy

 

Volim da čitam članke Nave Dromi. U svojim stavovima ona je direktna, iskrena, radikalna. Nava Dromi ima sekularne stavove, kod nje nema vrdanja. Čisti destilovani fašizam, bez granica i bez maski. Koga briga za Hag. Vratićemo se u Guš Katif. Premijer Benjamin Netanijahu je poslednja odbrana pred pravosudnim sistemom. Palestinci moraju da se izvine – „a ako mene pitate, ne treba da im oprostimo“. Takva kakva je, ona je otvoreno fašistkinja, ultra nacionalistkinja koja veruje da Jevrejima pripada sve a Palestincima ništa, da su ljudska prava za slabiće, da je cela zemlja njena. Nava Dromi je direktna i iskrena, kod nje nema vrdanja kao kod pripadnika levog centra.

Čak i kada sam čitao njen članak objavljen sredu u Haaretzu, bio sam oduševljen njenom direktnošću. Ovog puta, kao učesnica „Projekta Izraelska pobeda“, Nava Dromi brani grozne postere („Imamo pravo da postavimo bilborde koji pokazuju Abasa i Hanija kao poražene teroriste“), koji prikazuju priželjkivanu izraelsku pobedu slikama svezanih vođa Palestinaca: oni kleče na kolenima, a iza njih je uništeni krajolik.

Taj članak sažima misaonu esenciju izraelskog fašizma. Daleko od toga da on predstavlja samo radikalnu desnicu – većina se nada i očekuje baš takvu pobedu Izraela, zajedno sa svezanim palestinskim predsednikom Mahmudom Abasom i Hamasovim šefom političkog biroa Ismailom Hanijom, sa povezima preko očiju, dok njihova zemlja gori u plamenu.

Nešto malo ulepšanim formulacijama, taj članak predstavlja opšteprihvaćene stavove izraelske glavne struje mišljenja. Izrael se mnogo više upravlja prema vrednostima Dromijeve, nego prema nekim drugim. Zato je dobro da ovo čedo nazovemo pravim imenom: fašizam. Činjenica da je gradonačelnik Tel Aviva Ron Huldai hrabro i odlučno naredio da se uklone posteri, ne znači da je poruka i obrisana. Ona je duboko utisnuta u naše društvo.

Dromi želi da raskrsti s idejom da Izrael mora nečega da se odrekne. Zašto bi se odricao? Izrael je ukrao zemlju, proterao jedan narod, prognao ga sa te zemlje, ukinuo mu slobodu, pogazio prava, ubio, ponizio, povredio, opljačkao. I sada još žele da Izrael čini ustupke.

Dosta s tim vrdanjem. Moramo promeniti paradigmu i od ustupaka preći na zahteve. Nismo dovoljno tražili. Nismo dovoljno uzimali. Nismo dovoljno krvi prolili. Nismo ponizili i ugnjetavali koliko je bilo potrebno. Moramo više da tražimo. Da pobedimo teror, da ih nateramo da kleče na sve četiri noge, zavezanih očiju, treba da prestanemo da u neprijatelju vidimo žrtve. Koja žrtva? Ko je žrtva? Oni su ubili sedmoricu boraca Palmaha u Beit Keshetu 1948. godine, neka se prvo izvine, kao što je Dromi tražila u jednom svom drugom članku.

Onda stiže glavna tvrdnja iz srca cionizma: palestinsko polaganje prava na zemlju nema nikakve osnove i nije opravdano. Narod bez zemlje je stigao u zemlju bez naroda. I šta sada sa ovim nomadima što su se tu zatekli, u našem slučaju i na našoj zemlji, celoj našoj i samo našoj. To nije stanovište manjine. Da je tako, naša država ne bi nastala na način na koji je nastala.

Otkud Palestincima uopšte neko pravo? Zato što su živeli ovde stotinama godina? Zato što su bili apsolutna većina pre nego što su Jevreji stigli u velikom broju, mnogi od njih bežeći od evropskog užasa i pretnje? Zato što čak i danas čine polovinu populacije na zemlji između reke i mora: to je polovina starosedelaca, sa ovdašnjim korenima, bez ikakvih imigranata. Ali oni nisu dobili obećanje od boga, u Bibliji se ništa ne kaže o njihovom pravu, stoga ono i ne postoji. Biblijske priče pružaju čvršći osnov za vlasništvo nad zemljom od otomanskog zakonika. Jednostavno, Palestinci nisu Jevreji i zato nemaju nikakva prava.

„Ovaj spor nam je nametnut“, lamentira dizajnerka slika palestinske predaje. Naš mali Šrulik,1 kome je sukob nametnut i koji tako želi mir. Kao Dromi. Mir baš kao na bolesnim slikama pobede u Tel Avivu. Godine 1967. smo pevali „Naser čeka Rabina“.2 I 2020. je isti natpis je na zidu. “Okupacija” je reč koja ne postoji u Drominom izraelskom rečniku. Palestinci odbijaju sva rešenja. Gde se to može čuti da narod odbija da se preda kao što se vidi predaja na ovim posterima pobede? Kada se desilo u istoriji da se narod silom bori za svoju slobodu? Protiv okupacije, za svoja nacionalna prava?

Dromi nije izuzetak s margine društva. Ostavimo po strani provokativne postere. Dromi verno predstavlja cionizam od njegovih početaka do danas. Tako su mislili oni koji su ustanovili zemlju, tako misle i današnji Izraelci. Čitajte Dromi i videćete Izrael, bez filtera političke korektnosti i osetljivosti.

Haaretz, 20.02.2020.

Prevela sa hebrejskog Alma Ferhat

Peščanik.net, 22.02.2020.

 

________________

  1. Šrulik je crtani lik mladog, lepog i naivnog čoveka koji je cionista i voli izraelsku zemlju. On je poljoprivrednik koji s vremena na vreme mora da obuče uniformu i brani domovinu. Nastao je u dnevnom listu Maariv i predstavlja simbol Izraela.
  2. Pesma „Naser čeka Rabina“ (Haim Hefer/ Arik Lavi) napisana je neposredno pre Šestodnevnog rada 1967. kako bi se narugala egipatskom predsedniku Naseru i podigla moral Izraelaca. Pesma je odgovor na Naserovu izjavu od 21. maja 1967. da je spreman i da čeka Jichaka Rabina, tadašnjeg načelnika izraelskih odbrambenih snaga, da pokuša da pobedi egipatsku armiju.

Buka preporuka

Kolumne

Najnovije

Posmatrajte događaje izbliza.

Prijavite se na naš Newsletter.