Da li je brak "početak kraja"?

Organizujemo žurke u ime ispraćanja i opraštanja sa svojom slobodom i svi mislimo da ćemo baš mi biti ti koji će dokazati celom svetu da ne mora biti tako; da ljubav može da traje, da draž neće nestati, a da mi nećemo postati samo još jedan par koji zavidi svojim slobodnim prijateljima dok oni tajno zavide nama. Da li poznajete puno ljudi koje deluju srećno u braku?

Danas.rs / 12. Decembar 2016

 Osvrnite se oko sebe i zapitajte se, šta bi mogli da uradimo da naš brak bude dobar. Da stvarno bude jedan od onih brakova kojima svi ostali zavide ali ne mogu ih čak ni imitirati jer ne znaju „tajni sastojak“. 

 

Kako nekome uspe to da uspostavi zadovoljavajući odnos sa drugima, a nekome ne uspe. Verovatno da nam nije svejedno o kojim se odnosima radi. Oko važnih odnosa (emotivnih, familijarnih ili profesionalnih) bi se više potrudili i više bi nam značilo njihovo poboljšanje. Jedan od najvažnijih odnosa u našem životu jeste baš taj partnerski odnos ovekovečen brakom. Realnost je takva da statistički podaci potvrđuju ono čega smo i sami donekle svesni, a to je da je broj razvoda u Srbiji (a slično je i u Evropi) poražavajuć. Sve više ljudi priznaje da im postaje nebitno da li su u braku ili da sumnja u ovaj odnos.

 

Zaljubljenost koja prolazi

 

U razgovoru sa prijateljima često čujemo kako je prvih meseci/godina bilo sve sjajno, ali kasnije počinje neki mučan period udaljavanja i preispitivanja koji dovodi do jako puno frustracija. Vreme zaljubljenosti završava kada počnu ova preispitivanja. 

 

Međutim, šta tačno preispitujemo u tom trenutku? Odgovor na ovo pitanje možemo dobiti ako se vratimo na to kako je u stvari bilo sve sjajno i bajno. Imali smo neku ideju, želju ili očekivanje kako naš brak treba da izgleda. Bili smo zaljubljeni, poneseni „leptirićima u stomaku“ i čvrsto verovali da je TO TA(J)! U početnoj fazi smo se držali te idealizacije, a sve nagoveštaje da to možda neće biti tako smo maskirali opravdanjima tipa: ali on(a) će se sigurno promeniti na bolje ako budem dovoljno strpljiv(a). Biće dobro ako nam je bilo suđeno da budemo zajedno itd. 

 

Ovo preispitivanje, kad započne, suštinski znači: stani! Da li je stvarno moguće da se on(a) promeni? Ako nije, da li to znači da ja moram da pustim tu želju i da je se odreknem? Da li želim da se odreknem svoje idealizacije? Da li želim da se ja menjam kako bi uspeli…? 

Vrlo često nismo spremni da pustimo tu maštovitu bajku i da se suočimo sa tim da partner ne može biti ono što mi želimo, već ono što stvarno jeste. Ali ako uspemo da zatvorimo vrata zaljubljenosti i da tolerišemo tu frustraciju, onda možemo nazreti da se za nas otvaraju vrata zrele ljubavi. Ako uspemo da se „odlepimo“ od te ideje, možemo imati novi početak i pred nama stoje neki novi, zreliji izazovi.

 

Ko je ko u braku

 

 

 

Kada zaljubljenost prođe, ljudi reaguju na nekoliko načina. Verovatno bi smo se svi prepoznali u nekoj od ovih grupica. Da vidimo ko je ko. 

 

Prvi bi mogli da se razvedu i da idu dalje. Time poručuju da nisu spremni da se odreknu svoje idealizacije i da su spremni da zbog nje idu dalje. To će trajati do trenutka dok ne upoznaju osobu koja im može ispuniti tu idealizaciju ili do trenutka dok ne sazreju i ne odluče da trebaju menjati svoja očekivanja i izraze spremnost da rade na sebi i na tom odnosu. Onda ih čeka sve ono što su možda mogli postići i u prvom braku da su bili spremni na te promene i na odricanje od svojih idealizacija. 

 

Ponekad ljudi odluče da ostanu u braku i pored toga što shvataju da taj odnos ne funkcioniše, ali se promene, postanu manje otvoreni, ne veruju u budućnost tog odnosa, ne rade na njemu, sabotiraju svaki pomak u odnosu na zbližavanje sa partneroom, nemaju strpljenja i razumevanja za „nesavršenosti“ partnera i time je svakako već srušen početni odnos koji je povezao to dvoje. Ali je ovo neko „rešenje“ koje nudi sigurnost (ne moram da prolazim kroz separaciju), a ne moram ni biti u odnosu. Faktički, to je prećutni razvod, da se tako izrazim. Da vas podsetim: toliko smo dugo zajedno da smo postali prijatelji i ne mogu zamisliti svoj život bez nje(ga). Ili: stvari već dugo ne funkcionišu ali gde ću naći boljeg. Ili: nisam zadovoljan/na, ali ko jeste, svi tako žive u braku. Čini mi se da veliki broj ljudi prihvata da je ovo „jedino normalno“ rešenje jer… znate deca, znate zajednički kredit, znate on(a) ne može sam… Problem je što ne shvatamo da je to izbor isto kao što je i razvod. Izabrali smo da ostanemo zaglavljeni u sigurnoj zoni koja nam donosi puno frustracija i nezadovoljstva, ali valjda je to normalno kada svi tako rade?! 

 

Treća grupa ljudi, nađe u sebi snagu da stiša svoj egocentrizam, da smanji svoja očekivanja, da se iskreno zainteresuje za partnera i sedne i dogovori sa svojim partnerom kako dalje. To ne znači da će na kraju sve ispasti bajno. Može i ovaj način da dovede do separacije, ali bi to bila zrela separacija u kojoj bi oba partnera razumeli da je u obostranu korist da se odvoje umesto da ostanu zajedno. Međutim, najčešće kad se na ovaj način pristupi problemu, to i ne bude tako. Krizni period će postojati pa će postojati ali ga ova grupa ljudi iskoristi u najboljem mogućem smeru. Iskoristimo svoje slabosti da porastemo ne samo kao individue, već i kao par. Da bi se to desilo, logično, jedini zahtev je da mora da postoji ova želja kod oba partnera. Ako je jednosmerno, onda sigurno neće dovesti do cilja. 

 

Kad ulazimo u brak nemamo baš pravu ideju koliko i šta će taj odnos od nas zahtevati, te tako i nikada ne možemo biti sigurni da li možemo da istrajemo u tom odnosu. Zato je pametno upoznati svog partnera u emocionalnom smislu. Nije važno koja mu/joj je omiljena boja ili broj cipela, važno je koliko se slažemo oko ideja koje su suštinski važne u životu (odgoj dece, ili imati/nemati dece) i njemu i vama. Važno je birati partnera koji neće imati problem da se menja, raste i razvija u odnosu. Izbegavati ljude koji apropo zauzimaju stav, ja sam takav uzmi ili ostavi, a tražiti partnera sa kojim imate osećaj da se sa njim može o svemu pričati. Potrudite se da vaš partner bude biće koje volite sa manama i vrlinama i sa kojem možete zajedno stvarati bajku, a ne vaša bajkovita slika osobe koji/a samo treba da se uklopi u unapred smišljenu bajku i da ispuni vaša očekivanja.

 

Zvuči lako, ali…

 

Znam da kad čitamo o tome to zvuči samo kao teorija nekog tamo psihologa kome je lako da „soli pamet“ drugima. Ali imajte na umu da i psiholozi podjednako imaju poteškoće u savladavanju sopstvenih prepreka do funkcionalnog odnosa bilo kog tipa. Ono što ovde pokušavamo jeste da povežemo već postojeće teorije i opažanja sa ličnim iskustvom i doživljajima kako bi bilo lakše da dođemo do željenog stanja. Za početak da razmislimo o onoj: Put do pakla popločen je dobrim namerama. Sličnu ideju imamo kad pristupamo svom partneru sa zahtevima šta bi trebao/la da promeni „za njegovo dobro“. Nesvesno pokušavamo da nametnemo svoju volju iz najboljih namera, jelte. Pa tako npr. tražimo da ne vraća konobaru piće čak i kad mu servira pogrešno, jer je to sramota. Poenta je razmišljati o tome čija je to sramota i da li je stvarno partner taj koji se oseća neprijatno, pa mu želite sve najbolje tako što pokušavate da ga promenite ili… ono drugo. Ako mi imamo iracionalno uverenje da će ljudi o nama misliti da smo manje vredni, cicijaši ili glupi ako vratimo piće, nemojmo to projektovati na našeg partnera, već se zapitajmo sami da li to suštinski možda nisu naša iracionalna uverenja. Povrh toga, pokušavamo da sprovedemo tu zabranu agresivno: “neću više izlaziti sa tobom na piće ako budeš radio to i to.” Naravno, najčešće nismo svesni da to radimo. Ovo je primer ucene, ali u svakodnevnom životu koristimo dosta drugih agresivnih oblika ponašanja za koja sebi damo racionalno opravdanje. Neka od njih su: kritikovanje, prebacivanje odgovornosti, izazivanje krivice, pretnje, kažnjavanje ili potkupljivanje. Dok to radimo, suštinski ne mislimo na partnera, mislimo na nas i samo na nas. Igramo igrice u kojima je neophono da pobedi jedan. Ali problem je u tome što je, ako jedan pobedi, drugi izgubio. Da li to stvarno deluje kao partnerski odnos?! U svim ovim situacijama gubi se odnos, što znači da su u gubitku oba partnera. Koliko god ponekad izgleda kao da se došlo do nekih rezultata, trajno rešenje nije postignuto.

 

Strpljenje

 

Malo smo pisali o tome šta nije dobro, hajde da razmotrimo koji su dobri saveti i kako da sebi pomognemo u odlučivanju oko ovog jako važnog životnog pitanja. Kao i za mnogo druge važne i velike stvari, prva tajna je strpljenje. Ali ne: “dajte mi strpljenje ali odmah! “, već: potrudiću se da tolerišem dok se oboje adaptiramo na novonastale situacije (u braku ih ima puno). 

 

O razlikama između zaljubljenosti i ljubavi smo već pisali detaljno, tako da ćemo ovde samo pomenuti da je dobro da ova komponenta postoji, ali zaljubljenost nije sama po sebi dovoljna. Da jeste onda bi svaki brak zasnivan na zaljubljenosti uspeo, a to statistika ne potvrđuje. 

 

Spomenuli smo i spremnost za promenu. Da se razumemo, nije u pitanju ideja: od kako se udala ne mogu je prepoznati. Već je ideja: ovo mi se nikad nije dopadalo ni ranije ali sada kad vidim da to povređuje i osobu koju volim, imam još veći motiv da to promenim. 

 

Dalje, pažljivo slušanje. Razmišljala sam kako trebaju postojati obuke za pažljivo slušanje za sve ljude ne samo za terapeute, jer je to jedna veština koja se vežba, savlađuje i donosi puno dobrobiti svakom ko je koristi i u svim odnosima. Zamislite dokle biste stigli da su vas, na primer, vaši roditelji pažljivo slušali. Pažljivo slušanje ne uključuje bezuslovno prihvatanje, već znači razumevanje i prostor za amortizaciju besa ili koju god emociju može da izazove trenutak kad čujete prvih nekoliko reči koje vas „izbace iz kontakta“. Ako saslušate do kraja, možda i dalje nećete prihvatiti predloženo, ali ćete bolje razumeti motive i razloge i sigurno nećete biti besni jer vas je bes već prošao. Znači čuvajte energiju za neke druge korisne stvari i zbližite se sa svojim partnerom preko aktivnog slušanja. 

 

Budite tu za njega/nju. Budite kao noge koje podupiru celo telo. Ako niste ujedinjeni i krenete u različitom smeru telo će izgubiti ravnotežu i verovatno neće krenuti nigde. Ako su obe noge usmerene na isti cilj, lako će pokrenuti telo u tom smeru. Nekada će se telo oslanjati više na levu, a nekada više na desnu nogu, ali ni jedna neće biti amputirana. Život je sam po sebi dovoljno izazovan da bi sebi dozvolili da ne prihvatite „pomoć“ koju bi vaš partner mogao da pruži ako ste u istom timu i branite iste boje. Podrška je jedna od najvažnijih karika u lancu. 

 

U ovom kontekstu smo malo spominjali i otvorenost za promenu. Ako vaš partner odluči da menja neke stvari kod sebe, budite tu za njega i podržite ga, ali ako mislite da Vi možete izazvati istu, budite unapred spremni na poraz. Nek ljubav bude pokretač i motiv za promene kod oba partnera, a ne nečiji zahtev. 

 

Sledeći savet bi se odnosio na poverenje. Pokušajte da zajedno gradite poverenje tako što ćete jedno drugom pokazivati kako isto to zaslužujete i koliko ste pouzdani. Vezano za to, pokušajte biti iskreni na način koji neće povrediti vašeg partnera.

Poštujte granice svog partnera, njegovu ličnost, njegove izbore i odluke. Podsećajte jedno drugog povremeno zašto se poštujete. 

 

Pokušajte da volite međusobne razlike. Nije lako. Smatrajte to obogaćivanjem svog života. Pregovarajte o njima. Pokušajte da ne pravite kompromise koji zahtevaju da se jedan odriče sada, jedan kasnije, jer onda niko nije zadovoljan. Pravite kompromise tako da oboje radite stvari koje volite u isto vreme (dok ti igraš igricu, ja ću čitati knjigu). Tako će svako imati vreme za sebe i niko neće biti isfrustriran. 

 

Ne zaboravite na lični osećaj slobode. Ljudi vole osećaj pripadnosti, ali do određene mere, preko toga postaje ograničenje slobode (kretanja, mišljenja, čak i osećanja). 

 

Svaki odnos koji je dugotrajan, obavezujuć i neizvestan, kao što je brak, zahteva puno od nas samih. Puno odricanja, promena i adaptacija našeg emotivnog unutrašnjeg prostora, ali istovremeno i puno, puno daje. Dobijamo ljubav, pažnju, podršku, uvažavanje, poštovanje, poverenje… život. Dobijamo osećaj da nešto gradimo. Nešto što je retko, unikatno i skupoceno. Nešto što je samo naše jer smo ga mi svojim emocionalnim snagama izgradili. I vi možete izgraditi dobar brak, ali je pitanje da li ste spremni da platite cenu. Srećno!

Danas


Buka preporuka

Tema

Najnovije

Posmatrajte događaje izbliza.

Prijavite se na naš Newsletter.