Danilo Kiš – Poslednje pribježište zdravog razuma

Ja sam pisac bastard, dospeo ni od kud.

Danilo Kiš / 14. Novembar 2019

Ja sam pisac bastard, dospeo ni od kud. Nisam jevrejski pisac kao majstor Singer. Jevreji su u mojim knjigama samo literarnost, oneobičavanje u značenju ruskih formalista (ostranenije). Pošto je svet Jevreja iz Centralne Evrope jedan potonuli svet, bivši svet, i kao takav smešten u prostor stvarnog-nestvarnog. Dakle u prostor literature. Ja nisam ni pisac – disident. Možda pisac Srednje Evrope, ako to išta znači. Da nije bilo magle mojeg porekla, pitam se koje bih razloge imao da se bavim književnošću.

Najviše prezirem književnost koja se izdaje za manjinsku, književnost bilo koje manjine. Političke, etničke, seksualne. Književnost je jedna i nedeljiva. Dobra ili loša. Možete biti homoseksualac a ne biti Prust; biti Jevrejin a ne biti Singer. Manjinska ili ne, to me ne zanima. Siže mojih knjiga, da citiram Nabokova, jeste stil. Ili obratno: stil mojih knjiga jeste njihov siže.

Pišem na svom maternjem jeziku, srpskohrvatskom, to je instrument koji ne bih promenio ni za šta na svetu. Mada se francuskim služim gotovo besprekorno. Hajte, predložite Menjuhinu da promeni svog Stradivarijusa za klavir Besendorfer na kojem svira osrednje i bez radosti.

Ko sam ja? Ja posmatram, ne bilo mi zamereno. Posmatram ono što se može videti golim okom, a što ljudi ne vide najbolje. Posmatram dakle to osipanje, posmatram ga sa svoje opservatorije u desetom kvartu (sprat drugi)… I vidim ne malo stvari, katkad sa čuđenjem. Vidim, primera radi, kako čitava jedna nacija pisaca biva teško nasamarena… Kako su nadrealisti, u svoje vreme, vrlo realistički opevali Staljina, oni koji su istraživali nesvesno, snove! I gledam kako je onaj koji je optužio klerike za izdaju i sam izdao.

Koliko je ljudi sledilo tu intelektualnu stranputicu, bez i jedne reči, poput svetog Sartra, svete Simone i kompanije. Bez intelektualnog opreza. A kako onima koji su bili u pravu – Kami – nije dato za pravo niti odato priznanje, jer su oni znali i rekli stvari u času kad se to nije radilo. To odsustvo predostrožnosti, ta naivnost, to me, priznajem, prevazilazi.

No totalitarizam se ne može shvatiti s tolikom dozom ozbiljnosti. Hoću reći istim jezikom. Za to je potreban Rable. Potreban je drugi jezik, drugi govor. Pišu se traktati ili se piše literatura. Literatura jeste, ili bi trebalo da bude, poslednje pribežište zdravog razuma. Treba spasti jezik od poplave tih borbenih klišea. Jedan ljubavni sonet – lep ljubavni sonet – to je kamen u baruštini novogovora. Majušno ostrvo na koje se može stati nogom.

Svega je bilo kod Rablea: jezika, igre, ironije, erotike, pa čak i čuvenog angažmana. Šta ćete više od toga? Na žalost, ta čvrsta linija, ta glavna struja francuske književnosti koja započinje s Vijonom, prosto je nestala. Posle toga, sve se rasulo. Ovde igra, tamo angažman, ovde stil, tamo erotika. Vaza se raspala na hiljadu delova. No kud sam zabasao? Pa ovde je reč o meni, ovo je biografija.

Ja sam homme des lettres, kako se veli u Francuskoj. Što znači da je ceo moj život literatura. Naravno da sam svestan te dvojnosti. To je jedno dugo iskustvo, dilema na način Lafkadijevog dnevnika. S jedne strane Orvel, s druge majstor Nabokov. Prvi: “Tamo gde mi je nedostajalo političkih pobuda napisao sam mrtva slova na papiru i izgubio sam se u preterano kićenim i vulgarnim odlomcima…”

A sad Nabokov: “Oduvek me gnjavilo blaženo uverenje svih onih koji smatraju da jedan drhtaj strujnog udara savesti, zdrave opscenosti i malčice komunizma, sve to izmešano u bilo kakvoj staroj noćnoj posudi, moraju automatski i alhemijski da proizvedu neku ultramodernu literaturu; a ja ću tvrditi, po cenu da budem streljan, da se umetnost, čim stupi u dodir s politikom, neminovno spušta na nivo najobičnijeg ideološkog bofla.” Evo nas u srcu problema. Ova sam dva citata stavio kao moto jedne od svojih knjiga eseja i članaka.

Sve što pišem, romane i pripovetke, drame ili eseje, sve to oscilira između ova dva pola.

Ali nikada nisam napisao roman s tezom. Literatura je nešto odveć sveto za tu vrstu rabote. Pišem retko. Literatura je uznošenje, ne inspiracija, molim vas. Uznošenje. Džojsovska epifanija. To je tren u kojem imate utisak da u svim trivijalnostima, u taštini čoveka i života, postoji nekoliko povlašćenih trenutaka koje treba iskoristiti. To je dar Boga ili Đavola, svejedno, ali najveći dar. Osciliram između tih dveju paradoksalnih tačaka, koje se odbijaju, poput dvaju istovetnih magnetskih polova; kao što osciliram između trenutaka praznine i gađenja prema literaturi, i retkih trenutaka kada nema tog gađenja.

Kad ne pišem, prevodim, uglavnom pesnike: ruske, mađarske, francuske, pa i engleske. To vas oslobađa sopstvenog lirizma koji uvek predstavlja opasnost za prozu. To je i sjajna stilska vežba za pisca. Preveo sam Kenoa na srpski. Iz tog se može izvući recept. Mnogo zèleni života, dobar komad presnog mesa stvarnosti (sa slomljenom koskom), na vrh noža soli, zeru šećera od trske (nikako saharina!), dobru dozu začina zvanog ironija (koja može da zameni lovor!). “I sve to izmešano u bilo kakvoj noćnoj posudi.” Kuvati na tihoj vatri, mesecima, godinama ako treba. Služiti sveže ili pustiti da odstoji. I povući se u tišini.

Danilo Kiš

(Februar, 1983)


 

 


Buka preporuka

Tema

Najnovije

Posmatrajte događaje izbliza.

Prijavite se na naš Newsletter.