Dejan Atanacković: Handkeova upotreba Srbije

Kad čujem reč „prosrpski“ odmah pomislim na neku štetu. Gledam oko sebe i čekam da mi nešto padne na glavu. Ne znam postoji li reč koja uspešnije sažima nedaće koje su zadesile ovu zemlju

Dejan Atanacković / 02. Januar 2020

Nije Srbija istinsko poprište konflikta Petera Handkea sa prezrenim Zapadom - u Handkeovoj intelektualnoj gimnastici Srbija jeste i ostaje daleka periferija, jednoumni, samodovoljni kolektiv, s kojim pisac uspostavlja svoj izvanmoralni pakt o zajedničkom stvaranju besmisla


Kad čujem reč „prosrpski“ odmah pomislim na neku štetu. Gledam oko sebe i čekam da mi nešto padne na glavu. Ne znam postoji li reč koja uspešnije sažima nedaće koje su zadesile ovu zemlju, a koja, pretpostavljam, većini njenih stanovnika i dan danas zvuči afirmativno. Ovih dana, kao i pre nešto više od 20 godina, ta je reč (što pohvalno što pogrdno) često išla uz ime Petera Handkea, pisca koji iza sebe ima toliko izuzetnog rada da ga malo šta, uključujući i njega samog, može istinski devalvirati.

Ipak, Srbija kao Handkeov književni eksperiment elegantno je prozno uobličena, a politički dvodimenzionalna do granica banalnosti. U potrazi za suštinom srpskog bića, pisac ne dolazi ni do jednog zaključka do kog prethodno već nije došao; neguje u sebi sve svoje (pozitivne) predrasude i iznad svega, ne uspeva, niti se posebno trudi, da izbegne zamku pretencioznosti koja se neminovno otvara pred posmatračima „egzotičnih“ svetova.

A Srbija devedesetih, temeljno periferna, idealno je egzotičan svet, ponajpre zgodan za piščev sukob sa beskrvnim, proračunatim Zapadom. Divi se autentičnim gestovima žitelja, njihovom naročitom hodu i ravnomernom načinu govora. Primetno su jedni drugima nalik. Njihova lica, kaže, odišu svesnošću, dostojanstvenom kolektivnom osamom. Ljudi i postupci uobličavaju se u nešto nalik kolektivnom biću. Jedan se naginje nad gradskom česmom da pije vodu iz ruke. Grupa koju pisac osmatra, još iz aviona dok sleće na beogradski aerodrom, peče prase tako blizu piste da ih ovaj sasvim lepo može osmotriti.

Ali, egzotičnost „Handkeovih Srba“ pre svega karakteriše odsustvo ma kakve zrele političke svesti, a kamoli disidentizma i sukobljenih mišljenja. Povremeni sagovornici kao da njemu samom ostaju bizarni i nedokučivi, a pisac će ostati zaprepašćen, pa i razočaran, susretom s neimenovanim, gotovo neurotičnim pojedincem, jedinim koji će tokom (nemuštog) razgovora o uzrocima rata baciti krivicu na „svoje“.

Ne čudi, dakle, što je pisac, daleko više nego ličnosti koje sreće, naklonjen rekama. Reke ne utiču na politička predubeđenja. Ističu vanvremenski karakter egzotičnog mesta. I dok se vrzma po gradovima, pisca prati metafora izdubljenog debla, plutanja i plovidbe, neizbežna potraga za iskonskim, prvobitnim (idejama koje bi se piscu makar za tren morale učiniti sumnjivim).

Istinu, smatra Handke, zapadnom posmatraču čini nečujnom zvrndanje osa dok lista novine; nevidljivom - odraz koji mediji stavljaju pred njegov lik, te ovaj u tom svojevrsnom moralističkom ogledalu vidi samo sebe samog. Kao lek, i književni i politički, Handke bira metaforu prolaska kroz ogledalo, pri čemu kao da je opskrbljen raznim optičkim instrumentima za uvećavanje slika, makar i sopstvenim dlanovima, kadrira i zumira detalje, strateški isključuje svaku mogućnost širokog plana. Izvan kadrova ostaje kaljuga „dostojanstvenih“ devedesetih, i premda će se piscu kasnije pripisati mnoge reči koje nije izgovorio, on će rado ostavljati prostor i poklonicima i protivnicima za dopisivanje njegovih neodgovorno nedorečenih iskaza, a ta njegova strategija daće povod mnogim ništarijama da se osećaju dobro u svojoj ništavnosti, zbunjenima da se osećaju komotno u svojoj zbunjenosti, lažovima da poveruju u sopstvene laži.

Godinama kasnije, u jednom od svojih putovanja kroz svet iza ogledala, pisac će posetiti uhapšenog Dragoljuba Milanovića, po Handkeovom neshvatljivo proizvoljnom mišljenju nevino osuđenog za učešće u krvoločnom žrtvovanju šesnaest radnika RTS, čija su tela, u času dok pisac stoji pred ruševinama u Abardarevoj, kao pred kakvim romantičarskim pejzažom i fascinirano osmatra video-trake koje se vijore na vetru, još uvek zatrpana ostacima srušenog zdanja. Pritom, Handkeova kritička svest o manipulativnosti zapadnih medija koji parcijalno i tendenciozno opisuju jugoslovenske ratove, ni na koji način u piscu ne budi ma kakvu paralelu, niti ga navodi da razmisli o funkciji srpskih medija u održavanju vlasti, ratne politike i besomučne pljačke građana od strane Miloševićevog režima. Naprotiv, kao odgovor na neobjektivnost medijskog „ogledala“ i privide koji iz neobjektivnosti proističu, pisac se odlučuje na stvaranje ličnog, drugačijeg privida, za koji je pritom siguran da je sasvim neuverljiv, te upravo zahvaljujući svojoj neuverljivosti, koja nije drugo do umetnička strategija, ostavlja pisca ukleto samog, u svojim lutanjima i romantičnom osećanju da je uvek na pogrešnom mestu.

Naravno, nije Srbija istinsko poprište konflikta Petera Handkea sa prezrenim Zapadom, kao što bi mnogi, pa i on sam, hteli da većina veruje. U Handkeovoj intelektualnoj gimnastici, Srbija jeste i ostaje daleka periferija, jednoumni, samodovoljni kolektiv, s kojim pisac uspostavlja svoj izvanmoralni pakt o zajedničkom stvaranju besmisla. A periferiji kojom iznova vlada vlastodržački podmladak devedesetih, periferiji zaglavljenoj u samodopadljivoj automistifikaciji, lepo ukrašenoj fiskulturnoj sali oblepljenoj fototapetama koje prikazuju vijugave reke i šumovite predele, odgovaraju pojednostavljenja, svojevoljna svođenja na domorodačku zajednicu u kojoj se pojedinac i odgovornost pojedinca gube i nestaju u nimalo autentičnoj kulturološkoj baruštini.

Jedino poprište Handkeovog konflikta je privilegovani prostor njegove književnosti, prostor koji pisac gradi i koji pripada njemu i nikom drugom, suštinski bezbedan i komotan, sred tog istog groznog Zapada koji je jedina adresa i kulturna matrica njegovog buntovnog identiteta.

A kada umetnost, s namerom ili ne, makar i za tren zaliči na alibi jednog kriminalnog režima, umetniku preostaje samo konflikt sa sopstvenom sujetom.

Autor je dobitnik Ninove nagrade 

Tekst preuzet sa Nin-a


Buka preporuka

Kolumne

Najnovije

Posmatrajte događaje izbliza.

Prijavite se na naš Newsletter.