Dejan Tiago Stanković: Кoja je korist od ujedinjenja Srbije i Republike Srpske

Кoju bi korist građani Republike Srpske imali kada bi se ujedinili sa Srbijom?

Dejan Tiago Stanković / 26. April 2021

 

U povodu novog zamešateljstva oko prekrajanja granica na Balkanu čiji su autori Janez Janša, Viktor Orban i ko zna ko još, na Tviteru sam, iz razloga koji ću vam docnije obrazložiti, napravio malu anketu od samo dva pitanja. „Кoju bi tačno vajdu Srbija i njeni građani imali od hipotetičkog ujedinjenja sa Republikom Srpskom? Кoju bi korist građani Republike Srpske imali kada bi se ujedinili sa Srbijom?“

Još sam naglasio da me zanima kako ljudi razmišljaju, a ne šta osećaju, da o osećanjima već znam, te da pokušaju da ponude racionalan odgovor, rezultat mišljenja hladnom glavom. Badava sam molio za objektivnost, dobio sam referendum za i protiv, uz bujicu osećanja pretočenu u nekoliko stotina komentara.

Dobar deo se svodi na sablažnjavanje što se neko uopšte usudio da dotakne tabu. „Treba li uopšte i postavljati ovako glupo pitanje?!!“ „Кada su iznad svega osećanja u pitanju, onda se pita za osećanja!“ „Čovek kome ne smeta ujedinjenje Srbije i Republike Srpske ne bi pitao nešto ovako.“

Dobar deo se svodi na lične napade, rasističke svinjarije, vređanje i prostakluke koje nema smisla citirati. Tu su i izlivi mržnje: „Bedni plaćenici. Namnožilo vas se.“ „Dobili bismo pomor autošovinista, komunjara, građana. Meni dosta.“ „Procentualna zastupljenost drugosrbijanštine bi pala na minimum.“ Među njima mi je posebno slatko bilo retoričko pitanje izvesnog gospodina koji piše ćirilicom ijekavski, takvi su najljući: „Кoju tačno vajdu imaju svjetska i srpska književnost od kupusara Dejana Tiago-Stankovića je mnogo bolje pitanje.“ 😊

U iracionalnim odgovorima „za ujedinjenje“ mnogo se barata pridevom nacionalni: nacionalni interesi, nacionalni identitet, nacionalni ponos, nacionalno oslobođenje od okupatorskih komunističkih granica. Vrlo malo se bavi onim od čega se živi.

Bilo je i razumnih odgovora „za“, koji su uglavnom navodili očigledne benefite ujedinjenja: „25,053 km2 teritorije više, 1,2 miliona poreskih obveznika više, prirodna i rudna bogatstva. Pogled na Dubrovnik i Herceg Novi, gratis… šume“, što je, nažalost, promašena tema, jer to su prednosti koje već imamo sa BiH po ugovorima o slobodnoj trgovini i slobodi kretanja. Dakle, to je rešeno i bez prekrajanja mapa. Protivnika je bilo na obe strane. Neki Bosanci su reagovali emotivno: „Кo kaže da mi želimo sa vama! Mi smo se borili za Republiku Srpsku, ni za kakve državne zajednice i ujedinjenja.“ Neki su i obrazložili: „Republika Srpska bi ostala uglavnom zapostavljeni dio zemlje, nešto kao jug Srbije.“ „Da li bi stepen autonomije koju danas imaju u Bosni dobili u Srbiji?!?“ Neki Srbijanci se plaše radikalizacije nacionalističkih snaga u slučaju ujedinjenja: „Beogradu treba još 300.000 da se dosele i glasaju za četništvo i fašizam.“

Odgovora koje bih ja smatrao suvislim bilo je svega nekoliko: „Jedna jedina korist za koju ja znam je što bi lečenje studenata iz Republike Srpske bilo pokriveno zdravstvenim osiguranjem. Sada to nije slučaj jer takav sporazum između Srbije i Srpske ne postoji. Nacionalizam ne voli da odreši kesu za nešto što nije neki oblik fašizma.“

„Nikakvu.... Samo neka se talasa što više!“

„Ne znam koliko će nas koštati taj Vučićev spin. Vajda će biti njihova, kao i ’90-ih..!“

I moj omiljeni: „Anketa zrači pragmatizmom koji je prosečnom Srbinu nejasan. Nije ni čudo što likovi kao što su Sloba i Vučić već 35 godina prodaju šarenu lažu narodu.“

Ali zašto sam uopšte pravio anketu?

U stvari samo sam hteo da proverim teoriju jedne stare beogradske Jevrejke, velike srbofilke, koja je uvek govorila da su Srbi dobri i da im treba pomoći, jer ne znaju šta je dobro za njih same i imaju pogrešne prioritete i to stalno skupo plaćaju. I istina: osim jednog jedinog komentara koji se pozabavio ključnim problemima koji nas svakodnevno muče i koji kaže: „uvek smo više polagali nadu u promene spoljnih teritorijalnih odnosa nego unutrašnjih sistemskih“, baš niko se nije pozabavio onim što i Srbiji i RS nedostaje, a to je dobra vlast, borba protiv korupcije, vladavina prava, demokratija, tolerancija, mir, čist vazduh i voda…

Dakle, mislim da je stara Jevrejka srbofilka u pravu i da je među Srbima, ali i šire na Balkanu, nešto sistemski pogrešno, i čini mi se da koren zla leži u obrazovnom sistemu, jer obrazovanje bez kritičkog razmišljanja nije ništa drugo nego indoktrinacija.

Preuzeto iz NIN-a

 

 


Buka preporuka

Kolumne

Najnovije

Posmatrajte događaje izbliza.

Prijavite se na naš Newsletter.