Dorte Nors: Poslije udarca

Jednom su je bili posavetovali da uvek sluša šta muškarac govori o sebi u trenutku kad primeti da žena pokazuje dublje zanimanje za njega.

Dorte Nors / 02. August 2019

Foto: Wiki

 

Zbog nepoznatih razloga većina muškaraca u tom trenutku otkriva suštinski važne informacije o svojoj naravi. To su joj rekli, a i ona je doživela da joj muškarci usred intimnog razgovora na sasvim drugu temu kažu nešto tipa:

‒ Treba da znaš da nije lako živeti sa mnom. Ili: ‒ Ponekad sam stvarno đubre.

Mahom je to smatrala samopotcenjivanjem ili ako ništa drugo, pukom ljubaznošću, i nije ih ozbiljno shvatala zato što nije razumela da ljudi mogu da imaju neprijatan uvid o sebi a da istovremeno ne žele da se menjaju. Zbog toga, i zato što je živela za ideju da sve ima dublji uzrok, nije verovala onome što su muškarci govorili o sebi. Bilo joj je teško da prizna da se zaista radilo o upozorenjima s njihove strane, te da ju je njena manjkava sposobnost da sluša skupo koštala, ali odlazila je toliko daleko da muškarcu da za pravo kada bi joj posle rekao:

‒ Ne možeš reći da nisi znala. Rekao sam ti kakav sam.

I stvarno su joj govorili, ali isti problem javljao se i s narednim, pa sa sledećim ponovo, i svaki put kada bi muškarac primetio da je ona na ivici da se ogoli pred njim, rekao bi nešto neprijatno o sebi. Anelise bi se onda osmehnula i rekla:

‒ Ma daj, batali.

Ali muškarci nisu bataljivali.

Kada je upoznala Karla Erika Jula, u izvesnom smislu ju je upravo dugi spisak njegovih loših karakternih osobina naveo da padne na njega. U njenom radu sa psihičkim problemima dece i teškoćama u učenju, sretala je toliko odraslih koji nisu hteli da priznaju svoje slabosti, da je iskrenost Karla Erika delovala iskupljujuće. Pozvala ga je na sastanak u školi zbog razgovora koje je vodila s njegovim sinom Kasperom iz 6.b, a Karl Erik je, skoro čim je stupio u njenu kancelariju, priznao da ima kratak fitilj, da je kukavica i loš otac. Anelise je malo odgurnula stolicu od stola kako bi ga bolje pogledala. Sedeo je pred njom. Okruglog lica, kose tanke i kovrdžave. Gledao je kroz prozor iza nje, s tako lepim osmehom da joj je srce skakalo od uzbuđenja.

Sada se pitala koga treba okriviti za povrede koje joj je donela veza s Karlom Erikom Julom. Okretala se pred ogledalom u spavaćoj sobi i podizala desnu ruku, gde se nalazila modrica. Bilo je to sasvim neprihvatljivo s njegove strane, ali sumnjivo je bilo i što ona nije slušala šta joj se govori. Nijednu od karakternih crta koje je onog dana u kancelariji sebi pripisao nije uspeo da ne pokaže u praksi.

Sela je pomalo nakrivo na ivicu bračnog kreveta i između obrva joj se pojavila bora. Moralo je biti razloga, a grešku pre svega treba potražiti u sebi. Detinjstvo joj je bilo sasvim dobro, mada jednom kada je Anelise sa deset godina pala s bicikla i završila u bolnici, otac nijednom nije došao da je poseti. Nije podnosio miris bolnice, pa je ostao kod kuće, i možda je jedno takvo učitavanje suštinske nevažnosti i potiskivanja sopstvenih potreba ostavilo traga. Ili je u pitanju odnos s bratom Arneom? Bio je dobar u sportu i nije hteo da se igra s njom ako ne može da mu oduzme loptu u fudbalu. I majka je oduvek bila veoma tiha, ali ništa joj to ne vredi, pomislila je Anelise i povukla jorgan do ramena. Sudeći po deci kojom se bavila, nije ih mnogo izbeglo batine ove ili one vrste. I nisu zbog toga sva završavala kao nasilnici, mazohisti i ubice. Sigurno je bilo bazičnijih psihičkih ‒ možda i polno-psihičkih ‒ odlika u osnovi njenog ponašanja. Pa i ponašanja Karla Erika. Njemu bi uvek malo falilo, a ona nije mogla da stvari učini dovoljno velikim, i to nije valjalo.

Anelise je s čuđenjem gledala svoju desnu šaku i pritom razmišljala kako je Karl Erik u početku voleo kad se ona napije u gradu. Rado je izlazio s njom i značilo mu je kad se ponašala pomalo seksi.

‒ Nema ovde nijednog kog ne bi mogla da povališ ‒ kazao bi i ponosno pogledao po kafani.

Ponekad bi izdvojio nekog jadnička, idealno blago hendikepiranog, ako je neko takav bio prisutan, i kada bi se Anelise vratila iz toaleta do bara, palo bi mu na pamet da je posadi na barsku stolicu pored izabranog i šapne joj:

‒ Gledaj sirotana, idi malo kod njega, usrećićeš ga.

Onda bi nekad plesala s tim drugim ili mu dozvolila da joj kupi pivo. Shvatala je to kao vrstu komplimenta od Karla Erika. Sada je smatrala da se sasvim očigledno radilo o nečemu drugom. Ima mnogo načina da se crveni tepih razvije ispred nesolventne radnje, pomislila je Anelise. Nuditi ženu hendikepiranima jedan je od njih.

Ali znala je mnogo takvih muškaraca. Mnogo muškaraca koji su poput varana iz zoološkog vrta mogli da povećaju lice raširivši veštačke kožaste lepeze na vratu, izdignu se na tanke nožne prste i zatrepere. Znala je da svaka žena na svetu pre ili kasnije naleti na takvog muškarca. To se mora prihvatiti. Ali ona nije bila sposobna da ih ne zavoli, iako nije bilo nikakve osnove za to.

Ponovo je pogledala u ogledalo i pustila da joj jorgan malo spadne s ramena. Videla je kako joj vise grudi i kosa. Videla je crvenilo ispod ključnjače, a problem je možda u suštini bio seksualne prirode. Možda nije razumela kako treba da se odnosi prema muškoj seksualnosti. U detinjstvu je njen brat sakrivao porno časopise ispod dušeka. Ponekad je podizala dušek i prelistavala ih kad on ode na fudbal. Dok je s leptirima u stomaku gledala slike na sjajnom glatkom papiru, pomišljala je da muškarca treba mnogo voleti da bi se ta stvar stavila u usta, i takođe je pomislila da muškarac treba mnogo da voli svoju stvar da bi smatrao da ga treba stavljati devojci u usta. A analno joj je bilo čudno. Bilo je nečeg anatomskog u tome što još nije razumela. Iz njenog ugla radilo se samo o instrumentalnoj sposobnosti muškog polnog organa. Pošto može da ulazi u otvore, treba i da ulazi u otvore. U njenom rodnom gradu jedan muškarac je išao naokolo i gurao ud u ograde i prtljažnike na biciklima. Instrumentalna sposobnost, pomislila je. Ne treba prevideti oduševljenje prema tehnici kao deo muške seksualnosti, ali nije stvar u tome da ona ne voli seks. Ona samo ne voli svaku vrstu seksa, a još je osećala seks Karla Erika u sebi.

Sada je ležao go ispod jorgana, a njih dvoje više nikada neće otići u krevet zajedno. Nikada, jer sada je sve boli, a ona nije mogla da vidi gde je pogrešila. Desilo se da je Karlu Eriku sin Kasper došao za vikend. Primetila je da poseta nije dobro prošla kada je Karl Erik pozvonio na njena vrata u vreme večere. Kasper mu je pomenuo nešto o razgovorima koje je Anelise vodila s njim, ali prvo su ona i Karl Erik jeli i popili flašu vina, pa su se jebali, pa popili još vina, pa otišli u kupatilo, i sve je bilo u redu dok nije htela da obriše leđa Karlu Eriku. Tada se on iznervirao zbog toga što ona mora sve da pipne i što ništa ne može da ostavi na miru, nego samo pretura i prekopava i najmanju stvar. Izgleda da misli da je najpametnija na svetu, povikao je, a poslednje čega se ona seća pre nego što ga je đavo obuzeo, bila je rečenica: Evo, na primer, ta sranja koja govoriš Kasperu. Ona je onda htela da se udube u ta sranja, i tako je i bilo, u hodniku, u dnevnoj sobi, kuhinji i spavaćoj sobi.

Bila je spremna da otvoreno prizna da je na mnogo načina izgubila poverenje u sopstvene izbore. A ostajala je pri starom mahom zbog toga što se plašila da napusti svoju potrebu da bude srećna i zadovolji se mirom i tišinom. Dok je tako sedela na ivici kreveta, razmišljala je da je sada sigurno proživela i sve najgore i sve najbolje. Bila je na sve četiri, na ivici nervnog sloma, gola i ruku stegnutih iza leđa i neuračunljiva u trenutku zločina.

Pažljivo se ponovo uvukla u krevet. Karl Erik je još ležao, neosetljiv na to što je ona još budna. Šaka mu je ležala kraj njenog lica, držala je krajičak jorgana. Sad je izgledala nežno. Malo pocrvenelih zglavaka, ali konturama ništa nije falilo, posebno kada bi Anelise malčice poremetila fokus očiju. Posmatrala je obrise i razmišljala o linijama; o onome što čovek hoće da vidi, a čega u stvarnosti nema. O onome što je trebalo da bude, a nikad nije bilo, i to je važno razumeti. Ne samo u njenom slučaju. To se može primeniti i na decu u školi. Seća se kako su i nju u detinjstvu silno očaravali crni crteži u bojankama. Toliko su bili dobri, i uvek bi dobila želju da ispuni prazna polja voštanim bojicama ili flomasterima. Iza te žarke želje da oboji crteže ležala je stvaralačka potreba da ih oživi, a posebno: da ih učini svojim. Tu je na izvestan način bilo reči o krađi unapred zadatih motiva. Ali nije mogla da unese život u crtež, pa je zato dolazila do tačke kada bi počela da boji i unutar i izvan linija.

Primetila je da deca mahom nikad ne pokazuju obojene crteže iz svojih bojanki roditeljima ili drugoj deci. Verovatno je tako zato što ti crteži ne svedoče o stvaralačkom talentu jednog deteta, već naprotiv, o najgorim odlikama njegove ličnosti: lenjosti i nedostatku hrabrosti da se zaista udubi u nešto.

Pogled joj je ponovo pao na Karla Erika. Neko kao on, muškarac dakle, deo je motiva zacrtanog ženi. A u tom motivu svako ljudsko biće koje sretnete samo je potencijal, kontura koju treba obojiti i dati joj punoću. Čitala je o tome u vezi s devojčicama koje previše uzimaju na sebe; o potrebi da se menja, kontroliše, produbljuje, ali pošto to nije moguće, na kraju uzmete najjači flomaster i bojite preko linija. Možda ju je i zato udarao? Možda su masnice samo način da se boji preko linija? Možda ju je okrenuo, pritisnuo uz dušek i jebao otpozadi dok je plakala osećajući da su joj noge teške, da bi je takvim žvrljanjem učinio istinitijom i življom, a viđeno iz tog ugla je i ono što je ona potom učinila, dok je spavao, isto to, prelazak preko linija, svih skupa, iako rezultat koji leži kraj nje u mešavini krvi i jorgana na prvi pogled deluje svakako samo ne živo.

A ipak, pomisli Anelise.
 
Priča “Posle udarca” iz istoimene zbirke Dorte Nors

Prevod: Radoš Kosović

Izvor: strik.rs


Buka preporuka

Kolumne

Najnovije

Posmatrajte događaje izbliza.

Prijavite se na naš Newsletter.