Ne toliko što demokratije liče jedna na drugu, jer i one se međusobno veoma razlikuju, ali svi su fašizmi zaista različiti. I to ne samo dijahrono nego i sinhrono. Odnosno, neofašizmi i postfašizmi se naravno razlikuju od svojih istorijskih uzora, ali su i ti uzori bili međusobno veoma različiti i to često u suštinskim pitanjima. Francuski, italijanski, nemački, španski, britanski… soj, rečeno pandemijskim rečnikom. Neki su bili bliski crkvi, drugi su pravili svoje sekularne religije. Neki su bili monarhistički, drugi tvrdi republikanski pokreti. Neki su žene vraćali u kuću, drugi ih uzdizali kao stub industrijske proizvodnje. Neki čak nisu imali rasizam kao svoju komponentu, dok je drugima to bila ključna odrednica…
Ipak, ako ništa drugo, radi potreba definisanja pojmova, iz naučnih razloga, potrebno je donekle generalizovati i naći zajedničke imenioce da bismo jednu istorijsku pojavu razlikovali od druge. Zbog toga je najkorisnije obratiti se za pomoć Wikipediji, tom alatu koji će svaki elektronski pismen građanin prvo otvoriti da se obavesti o nekoj pojavi. Jer to je to minimalno i „najbrže“ znanje koje zadovoljava potrebe društva treće industrijske revolucije. Ali i Wikipedia je na muci kad dođe do definisanja fašizma, nudi i minimalističke i maksimalističke definicije, pokušava da uhvati suštinu. Ipak, kad sve saberemo i oduzmemo dođemo do toga da bi fašizmi i postfašizmi, bez obzira na sve razlike, morali imati ove komponente: fašizam mora imati nedodirljivog vođu, jednopartijski sistem, pozitivan odnos prema nasilju i ratu, nacionalizam i velikodržavne projekte, autoritarnu ili diktatorsku vladavinu. Mora verovati u superiornost sopstvene nacije, veličati sopstvenu istoriju, kulturu i jezik kao jedinstvene, kao „poseban put“. Zato su svi „drugi“ i „drugačiji“ – neprijatelji, a naročito neki. Fašizam mora biti protiv! Protiv liberalne demokratije, socijalizma, komunizma… On razvija sopstvenu estetiku da bi ukazao na to da je u oštrom diskontinuitetu u odnosu na sve prethodne kreativne izraze. Fašizam mora biti populistički, govoriti „u ime naroda“, ulagivati mu se, izazvati masovnu mobilizaciju. I mora proizvoditi nove-stare mitove o sopstvenoj veličini.
Poznato? Vrlo. I to već skoro 35 godina, bar što se tiče Srbije (s kraćim prekidom od 2000. do 2012. godine). Da li sam prestroga? Da li samo lepim etikete? Procenite sami. Uporedite spisak iz Wikipedije sa svojom stvarnošću. Rekla sam na početku da je svaki fašizam poseban i drugačiji. Ali rekla sam i da nam je potrebno da uopštimo i da pravimo modele. Rekla sam da je to iz naučnih razloga. Al sada kažem – potrebno je pravljenje modela i da bismo znali sa čim imamo posla i kako da odgovorimo. Kako da se suprotstavimo pre nego što dođe do toga da moramo po šumama i gorama.
Tekst je nastao u okviru javne debate na temu „Postajemo li fašističko društvo?“ koju organizuje Magazin BUKA.
Ostale tekstove iz javne debate možete pročitati OVDJE.
