Gost današnjeg BUKA audio podcasta je Radoslav Milenković glumac i reditelj, ali i hroničar besmisla i apsurda. “U zemlji natopljenoj krvlju naših predaka” je parafrazirana rečenica koju smo slušali i u vrijeme Obrenovića, ali čujemo je i danas.
Milenković je u okviru nedavno održanog festivala Sloboda narodu u Sarajevu po 1971. put izveo monodramu “Naši dani”. Prvi put je to učinio 1984., 12 godina prije mog rođenja. Nastala je iz tekstova Radoja Domanovića i Vladislava Petkovića Disa. No, aktuelna je i danas.
U predstavi se pojavljuje 35 likova, sve likove igra Milenković koji je ujedno i adaptirao tekst i režirao predstavu.
BUKA: Je li naporno biti i glumac i reditelj istovremeno, naročito onda kada ste jedini glumac u predstavi?
Nije teško jer ne moram da uvažim nijednu primedbu ili ideju van mene bez obzira je li ona, zanatski gledano, rediteljska ili glumačka. To neko oko koje bi gledalo, pratilo glumački postupak, u ovom slučaju, je izostavljeno budući da sam to radio sam. Same okolnosti nastanka predstave su bile specifične jer sam to radio u vojsci, neću reći tajno, ali skrivajući se od ljudi koji nemaju ni razumevanja ni znanja šta glumac radi, nego si uvek osuđen da ih zabaviš i osuđen si na neuspeh da zabaviš svoje saborce u JNA. Ja sam to radio u parku u jednom ružičnjaku doma JNA u Derventi. Mrmljajući sebi u bradu, baveći se strukturom i žanrovskim mogućnostima toga da sam odigram sve te likove, rediteljski sam se više time bavio. Glumački je to uvek pitanje igre, zaigranosti. Trebalo mi je u tom trenutku služenja vojnog roka unutrašnje slobode.
BUKA: U kojoj mjeri ste adaptirali tekst? Ima li velike potrebe za tim?
Više radi svoje zabave i više iz svog odnosa „zloupotrebljavam“ scenu da mogu lično da opalim šljagu ili da udarim nogom u dupe nekog od aktuelnih političara. Veličina Domanovića nije u aktuelnosti nego u savremenosti. To je bitna nijansa. Dnevnopolitičke aktuelnosti prolaze, promeniće se ministar, šta onda, ali ostaje ta univerzalnost, duboki uvid u ljudsku prirodu i užas jednog društva. Ništa ja tu nisam dodavao, menjao, preinačavao. Ne mora se ništa preinačiti, ono što je bila propast i devastiranost društva s kraja 19. veka i početka 20. veka u kome Domanović piše je u istom neljudskom planu nitkovluka, loše vlasti, razorenog društva. To je isto danas, verovatno će biti i za 100 godina. Tužno je, ali verovatno ne možemo van te močvare. Zanimljivo je kako se s vremena na vreme poklope moji glumački izbori i prilagođenja sa onim što pristigne u stvarnosti. Ja sam 1984. napravio ministra finansija koji je patuljak, od 50cm. Međutim, danas kad se naš ministar finansija preziva Mali, ljudima je to zanimljivo i oni misle da sam to sada adaptirao zbog njegovog prezimena, a nije. Od premijere ministar finansija ima 50cm jer je meni bilo zanimljivo da igram dijalošku situaciju u kojoj ja igram obojicu odjednom - jednog koji je jako malen. Sada se desilo sretno da se Siniša Mali upisao u Domanovića, valjda neće ništa plagirati.
BUKA: Pominjete i tetku iz Kanade. Volite i da provocirate. Jesu li Vam u publiku došli političari koji se mogu pronaći u Vašim likovima?
Nisu došli. Ne idu oni u pozorište.
BUKA: Bar da zalutaju?
Nisu ni zalutali. Verovatno su poslali nekoga, ali ja to ne znam. Mislim da njih pozorište ne uznemirava. Oni ne znaju ništa o pozorištu. Ne znaju ništa ni o moći pozorišta. Pozorište je za njih nebitno, ali mnogo je veća moć pozorišta nego što oni misle. Ne da ih skine s vlasti, već je svrha igranja da se osvestimo, da se suočimo sa samima sobom. Ta faza nama sada nedostaje. Mi smo izloženim strašnom vulgarnom, brutalnom, bolesnom, nastranom pritisku vlasti na narod, jednoj bezdušnosti koja očigledno nije samo naša nego je verovatno trenutak celog sveta samo su načini na koji se to kod nas manifestuje prostački. Suočavanje s tim je uloga pozorišta. Mislim da su svetlosnim godinama daleko od tog nivoa svesti, savesti, odgovornosti pa im onda nije zanimljivo.
Do sada je samo jedan čovek bio uvređen i zamerio mi je što ja naše političare, kako on kaže, blatim. Taj čovek je gledao predstavu u Americi. Posle predstave u Vašingtonu mi je prišao, otišao je uvređen, nisam ni stigao da ga pitam kako se zove, rekao je: „sram te bilo, tako ti o svojoj zemlji pričaš.“ Moja je radost neizmerna što to igram, a muke su neznatne u odnosu na muke Domanovića i nekog stvarnog čoveka koji je stvarno imao nevolje. Ne prizivam nevolje, ne trebaju mi. Uverenost hulja koje vladaju u nebitnost pozorišta je zaštitni omotač za predstavu.
BUKA: Ima li slobode u Srbiji? Vidjeli smo šta se desi Seki Sablić kada kaže da dom nije tamo gdje su sarme, vidjeli smo satanizaciju Cece Bojković kada stane u odbranu prirode.
Toliko su glupi da je zanemarivo. Ne mislim da su nevolje manje, ali je to tako. To su toliko beznačajni ljudi, to su tako nerečiti ljudi, makar oni sebe potpisivali kao doktori i profesori, ali oni su tako neuki ljudi, vokabular i jezik im je groteska. Nisu to nikakvi poslanici, delegati nikoga. Oni predstavljaju sebe. Ta prozivka glumaca u stvari nije prozivka glumaca zbog toga što se oni u svojim predstavama ili filmovima subverzivno izražavaju, nego prozivka na ličnu ugroženost zbog medija koji je objavio nešto što je gluamc rekao ili Seka Sablić ili Ceca Bojković. Niko Cecu ne proziva što je ona glumila nešto nego što je stala ispred kamiona, jedna gospođa – gospođetina Svetlana Bojković. Volim te Ceco, da joj kažem ponovo. Gospođa je stala ispred kamiona. Ta prozivka je glupa. Verujem da to ljudima pravi nevolje i to prozivanje Bjelogrlića, Cece, Seke je toliko nebitno, to su neki umišljeni likovi, skoro nadrealni, neke budaletine. Ne znam bolju reč, ne bih da ih uvredim.
*Ovo su pisani i parcijalni dijelovi intervju, cijeli intervju poslušajte u BUKA audio podcastu.
