Igranje vrelom krvlju

Nasilje u srpskom društvu postaje svakodnevica, nešto kao usputna metafora naših života. Dok huligani divljaju na utakmicama, narko-dileri prete zabrinutim roditeljima, ekstremisti ispisuju svoja pravila, a građani prete komšijama Romima – država po ko zna koji put najavljuje obračun sa nasilnicima. Da li će ovog puta zaista biti reakcije?

NIN / 15. Novembar 2013

Sve je više dokaza da živimo u političkom i socijalnom ambijentu prožetom nasiljem. Prezasićenost ekstremnim ponašanjima učinila je da ih prihvatamo sa sve manjom količinom nepristajanja, kao običnu metaforu našeg života. A iz dana u dan menja se slika srpskog društva. Podatak da građani poseduju 944.000 ilegalnih cevi dovoljno govori.





Tu pred našim očima desničarski ekstremisti vraćaju ideologiju krvi i tla, navijački huligani postrojavaju fudbalere, građani se samoorganizuju da bi se spasili od najezde narko-dilera. Tužioci ćute, a političari uspostavljaju agendu hapšenja, vrhovi policije se međusobno obračunavaju u medijima, ubistva su postala uobičajeni dekor našeg svakodnevlja. Prema istraživanjima, četvrtina stanovništva podržava nasilje prema homoseksualcima, a petina prema Romima.





Država je nekoliko puta priznala da postoje ekstremisti koji  mogu da iscrtaju granicu pred kojom će ona da ustukne, ili to samo tako izgleda jer su na istom zadatku. Nasilnici ne strahuju od kazni, zastarevaju sudski postupci i uspostavlja se potpuna relativnost pravde.


Igranje vrelom krvlju, setimo se, više puta je kroz istoriju završavalo tragično. Pogotovo u uslovima ekstremnog siromaštva, ogromne nezaposlenosti i osećanja besperspektivnosti.


Može li sve ovo stati u najavljenu političku kampanju obračuna sa ekstremistima. Srpsko društvo je već tragično zapušteno. Slike našeg života, surove su slike nasilja.




Roditelji protiv dilera

 

Lazarevac – lica sa ožiljkom

 

Ne tako idealna pozicija za šverc, ali pasivnost policije Lazarevac je pretvorila u provinciju u kojoj se narkotici prodaju gotovo slobodno kao na trafici. Dok svi strahuju od grupe narko-dilera, ogromna sumnja u njihove jake veze u lokalnoj policiji i pravosuđu raste

 

Jednog dana udruženi u organizaciju “Sveti Sava” građani su rešili da pravdu uzmu u sopstvene ruke i započnu obračun sa dilerima. Preduzeli su akciju koja ni policiju više nije mogla da ostavi ravnodušnom. Pre no što su na fejsbuk-stranicama svog udruženja objavili imena sedam ključnih narko-dilera, jednog jutra Lazarevac su preplavili plakati sa fotografijama i imenima onih koji preprodaju narkotike njihovoj deci. Predsednik udruženja, skrivenog imena, kako bi se zaštitio od osvete dilera, kaže da su sve informacije koje ova organizacija poseduje višestruko proverene, bez mogućnosti da se neko od nevinih nađe na tom spisku.

Lazarevačka policija saopštava da ova saznanja uveliko pomažu u razotkrivanju dilera, ali da istovremeno otežavaju istragu. Ironično, zar ne? Bez objašnjenja zašto su dileri tako dugo na slobodi, i koliko bi njihov radni vek još trajao da je izostalo samoorganizovanje građana, član grupe za suzbijanje trgovine narkoticima Saša Milunović rekao je za jedne dnevne novine da, od kada su imena javno objavljena, dileri uz dodatni oprez menjaju svoj način rada. Treba li veće priznanje lazarevačke policije od ovog koje nesumnjivo ukazuje da su dileri gotovo neometano obavljali prljav posao tu odmah iza leđa policije.

Izostao je, međutim, odgovor na pitanje šta je policija preduzimala do trenutka kada su građani pre dva meseca na fejsbuk-stranicama objavili crnu knjigu, spisak svih dilera droge u njihovom mestu, uz njihove fotografije, mesto stanovanja i način ilegalne prodaje, registarske tablice vozila kojima se kreću…

Sumnjajući i u policiju, građani Lazarevca pozivaju stanovništvo čitave Srbije da sledi njihov primer i učini isto, jer se vrlo dobro zna ko, na koji način i uz čiju pomoć prodaje narkotike. Ovo je, kažu, jedini način da primoraju policiju da radi svoj posao. To što su neki dileri sa spiska ovog udruženja sada iza rešetaka, samo je dodatna potvrda da se u malim gradovima sve zna i dokaz više da su narko-dileri uživali imunitet policije, a da ih je samo situacija u koju su ih građani stavili ostavila bez mogućnosti za dalja opravdanja.

 

Istovremeno, na odgovor čeka i pitanje zašto je policija u ovoj situaciji građane ostavila na milost dilerima koji prete osvetom i najavljuju odmazdu.

„Počeli smo da strahujemo za život. Saznali smo da je jedan od vođa dilera Đorđe Jakovljević, zvani Đole Slinavi, unajmio čoveka da nas prebije ili ubije. Ne smemo da prijavimo policiji svakodnevne pretnje, plašimo se da dileri imaju čoveka u policiji koji će nas odati“, objavili su na Fejsbuku građani iz udruženja „Sveti Sava“. Tu je negde možda i odgovor. Saučesnik je policija

 




Napadi na Rome

 

Ko je ovde stvarno šugav?

Srbi vole Rome, pogotovo u Kusturičinim filmovima. Kada Romi siđu sa ekrana u stvaran život, taj odnos izgleda nešto drugačije.
„U Zemun Polju se okupila grupa od oko dvesta građana, i uzvikivala antiromske parole poput ’nećemo Cigane, nećemo šugu’, ’ubij, zakolji, ca Cigan ne postoji’, i sličnih. Jednoj Romkinji su pokušali nasilno da uđu u stan, privremeno se odselila, a neki Romi su nakon toga prestali da šalju decu u školu i povukli se u kuće. Sledećem protestu prisustvovalo je više od petsto meštana, i nije bilo masovnih antiromskih povika, ali su okupljeni zahtevali da se zaustavi doseljevanje ljudi iz neformalnih naselja. Neće da kažu da misle na Rome, znaju da to nije politički korektno, ali jasno je na koga se zahtev odnosi. Potpisuju i peticiju, a najavili su da će, ako peticija ne uspe, možda blokirati auto-put ili prugu“, priča Marko Vasiljević iz Regionalnog centra za manjine.

Šta se zbilo? U Kamendinu, delu Zemun Polja, izgrađeni su socijalni stanovi. U neke su useljene porodice iz improvizovanih naselja. U nekoliko takvih porodica pojavila se šuga, bolest od koje je, inače, u Srbiji prošle godine patilo najmanje 5.000 ljudi, više nego ranije, što je i red u društvu koje se ekonomski raspada. Obolelo je i troje dece koja pohađaju lokalnu osnovnu školu. I moglo je da počne već viđeno.

„Romi nemaju poverenja prema institucijama, pa napade ne prijavljuju uvek policiji. Na Vidikovcu su im upali u naselje, palili baklje i vređali ih. U Resniku takođe. U Jabučkom ritu ispisane su parole ’smrt Ciganima’, u Glogonjskom ritu se lokalno stanovništvo protivilo doseljavanju Roma…“ 
Sve to su samo beogradski primeri. Vasiljević ne spori da su neki doseljenici u Kamendin krali i bili nasilni, ali optužiti celu etničku grupu da krade i maltretira, to je… Pa, već viđeno. Kao što su i geta.

„Ako raseljavate veliki broj ljudi i smeštate ih na jedno mesto, dobijate segregirana naselja. A ako ti ljudi nemaju mogućnosti da se zaposle, biće im teško da se uklope u novu sredinu. Romi su dobili prostor za život, ali on nije dovoljan za opstanak.“

 

Jednu vrstu romskog geta zamenili smo, dakle, drugom. Jeste da „ima žicu“, ali je barem na periferiji, pa većinski možemo da se pretvaramo da ne postoji, sve dok ne pukne tikva, to jest dok nekome ne pukne „tikva“

 




Pokret 138

 

Patriotske teretane

Osuđen na godinu uslovno za širenje diskriminacije, pre svega prema pripadnicima LGBT populacije, kao i za nedozvoljeno držanje oružja, Miša Vacić predvodi Pokret 1389 na svim protestima koji se vrlo često pretvaraju u izliv gneva i besa protiv svih koji misle drugačije. „Nasilje nikada nije moja opcija, već nužna odbrana”, kaže Vacić za NIN. Njegovi najveći protivnici su novi svetski poredak, MMF, NATO, Evropska unija, kao ekonomski, vojni i politički instrument. I iznad svega nezavisnost Kosova.

Dok u Srbiji traje rasprava pred Ustavnim sudom o zabrani za Tužilaštvo najopasnije ultradesničarske organizacije, njeni pripadnici otvorili su ove nedelje treću teretanu na otvorenom u srpskoj prestonici, pod sloganom „Doslednost, sport, zdravlje, nacionalizam”. „To je deo promocije sportskog života a ne ekstremistički štand. Zašto teretana i nacionalizam? Zato što promivišemo ljubav prema svom narodu, svojoj zemlji, što ne podrazumeva isključivost prema drugome. To je zdrav duh. A zdrav duh treba da sledi zdravo telo”, kaže za NIN Vacić.

Zbratimljen s ruskim patriotskim udruženjima, 1389 sarađuje sa organizacijom Putinova omladina, ali Vacić negira da instrukcije dobija s moskovske adrese. Odbacuje i pretpostavke da su stvoreni u kancelariji srpske državne bezbednosti kao instrument države. „U sukobu smo sa domaćim službama od svog postanka. Iza nas ne stoji ni ruska, ni kineska obaveštajna služba. Iza nas je duh službe svetih Nemanjića”, kaže.

Vacić je samo jedan od pripadnika ovog pokreta koji često odlaze u Rusiju, uglavnom kao polaznik političkih kurseva u Moskvi, a jednom je boravio i u poljskom kampu na teritoriji moskovske oblasti gde predavanja drže geostratezi, ruski sveštenici, a vojnu obuku ruski specijalci. Povezani su i sa poljskim, grčkim, češkim i slovačkim nacionalistima.

Među pripadnicima 1389 su mladi preduzetnici, studenti i besposličari. Vacić je završio višu ekonomsku školu u Nemačkoj gde su mu živeli roditelji, otac dimplomirani građevinski inženjer, majka ekonomista. Apsolvent je Pravnog fakulteta, kao i mnogi pripadnici pokreta koji predvodi, usko povezani sa organizacijama sličnog tipa na fakultetu. Kanididati su na lokalnim izborima beogradske opštine Voždovac. Da jednog dana postanu vlast i uđu u parlament, ne bi dozvolili održavanje Parade ponosa. Da li bi proterali sve Albance iz Srbije? „Svi lojalni državi, sve dok poštuju Ustav Srbije, bez obzira na versku, nacionalnu, etničku pripadnost dobrodošli su i ravnopravni”, kaže Vacić.

Tokom prethodnih godina lokalne vlasti ustupile su im na raspolaganje dve kuće u Zvečanu, u blizini Kosovske Mitrovice. Tridesetak pripadnika pokreta boravilo je „na terenu” , spremni za odbranu Kosova „svim sredstvima“.Tada su govorili da to ne podrazumeva nasilje, već otvoreni rat protiv neprijatelja. Vacić tvrdi da i sada na Kosovu ima njihovih pripadnika, ali da su to oni koji inače tamo žive, i negira njihovo učešće na demoliranju biračkih mesta tokom nedavno održanih lokalnih izbora

 




Obračun sa huliganima

Država protiv svojih

 

Fudbal je na 145. derbiju bio skandaloznog kvaliteta, pa bi bilo prikladno da je i na tribinama bilo skandala. Ali nije. Mereno običajima prethodnih četvrt veka, navijački incidenti 2. novembra bili su osrednji, što je poznato svakome ko je gledao makar 144. derbi. No poslužili su da država razvije ratnu zastavu i obeća konačni obračun sa kriminalnim slojem navijačkog sveta, što bi bio i red, uzimajući u obzir to da su zasluge države Srbije za metastaziranje tog sloja ogromne, od Miloševića naovamo.

Ako društvo želi da se bori protiv ozbiljnog zla koje se može naći na navijačkim tribinama, a ne protiv tinejdžera koji pale baklje, i da incidente ultrasa – huligan nije prava reč – svede u razumne mere, mora da prihvati paradoks. Pitanje „zašto to rade“ je nebitno; pitanje „kako to rade“ je pravo. Isti odgovor na pitanje „zašto“ daju i srpski i poljski i holandski ultrasi, i taj se može sumirati odlomkom iz popularnog italijanskog manifesta ultrasa. 

„Ultras napada ako je napadnut, pomaže kad je to potrebno… Iskusni ultras daje primer mlađem, mlađi ima respekt prema starijem. Mladi ultras je ponosan dok stoji pored iskusnijeg, uči od kritika starijeg i pocrveni kad mu ovaj pruži ruku. Kad obični ljudi gledaju ultrasa, oni ga ne razumeju, a on ne želi biti razumljiv, ne želi objašnjavati svoje ideale. Ultrasi su različiti, ali ih spaja… upornost u ostajanju 90 minuta na nogama po kiši ili na hladnoći, spaja ih toplota koja ih greje dok pevaju iz sveg glasa, spaja ih povorka kroz centar grada na gostovanju, spaja ih jedna podeljena cigareta…“

Naravno, štošta od ovoga je čista fantazija – pogotovo je maltretiranje mlađih nešto što se na tribini podrazumeva koliko i u vojsci – ali daje odgovor na pitanje „zašto“, koji je globalan. Reč je o jednoj od bezbrojnih manifestacija želje mladih za razlikovanjem, ali i za pripadnošću, za time da se bude opasan, ali i zaštićen. I ratno nasleđe, „raspad društvenih vrednosti“, lopovska tranzicija i slično imaju veoma malo veze sa samim postojanjem fenomena ultrasa.

Odgovor na pitanje „kako to rade“ drugačiji je. „To“ mogu da rade prilično javno jer ih značajne društvene sile u Srbiji smatraju potrebnim. Dovoljno je citirati sveže razočaranog potpredsednika FK Partizan Babića: „Mi kupimo zastavice da njima mašu, a oni naprave požar“. Nema tajne – uprava FK Partizan „brine o potrebama“ južne tribine, a vođe „juga“ je godinama čuvaju od masovnog gneva partizanovaca“ odbijajući da povedu proteste protiv nje.

Zato je apsurdno juriti mlađariju koja pali baklje. Biće je uvek, kao i one koja se bije. A ne mora da bude onog mnogo goreg: tankog ali već decenijama prisutnog sloja pravih kriminalaca na tribinama – država u međuvremenu valjda nije zaboravila kako se sa kriminalcima postupa – klupskih uprava koje sa ultrasima sarađuju i političara koji nakon navijačkih skandala kažu da su „navijači položili ispit“.



Tanja Nikolić Đaković, Marko Lovrić

 

NIN online

 


Buka preporuka

Region

Najnovije

Posmatrajte događaje izbliza.

Prijavite se na naš Newsletter.