Jedan život u dva školska časa

<p>Ja se ne sjećam rata, jedva malo. Imao sam dvije godine kad je počeo. No, sjećam se kako se s mamom posvađao oko keksa. Dobili smo neki paket i mama je sakrila keks za mene, a on ga je pojeo i napao je što sakriva hranu od njega. Mama je dugo plakala. Ja sam bio gladan i plakao sam s njom. On je zalupio vratima i otišao. Vratio se tek za dva dana. Mama je onda, u ljutnji, zovnula vojnu policiju. Tu noć su ga odvezli. Vikao je, psovao i prijetio. Mama je opet plakala. Tata se s linije vratio za desetak dana. Smirio se. Nije joj uradio ništa. Bio je bez desne šake</p>

Lamija Begagić / 13. August 2010



U islamu je Issa što i Isus u kršćanstvu. Moje ime je baš tako: Issa. Sa dva s i bez k na kraju. Ne želim pomisliti kroz šta bih sve morao proći da se zovem Isus. I sa Issom jedva izlazim na kraj. U školi me svi zovu Sisa. Ime mi je dao tata. Kad su ga pitali zašto rekao je da je htio dati mi ime kakvo nema niko, a ne neko na koje će se odazivati pola dječaka u razredu. Ne neko poput Mirza, Dino ili Emir. On se zove Emir. U mom razredu stvarno imaju dva Emira. To zna bit nezgodno, kad se neko zove kao ti, ali je još nezgodnije kad te neko zovne Sisa.

Moja mama zove se Mirna. U mojoj porodici i dan-danas se prepričava kako sam, kad sam bio mali, svoju mamu teti u prodavnici predstavio kao ženu svoga tate. Samo godinu potom žena moga tate prestala mu je biti žena. Meni se trudila biti mama još par vikenda, a onda je i od toga odustala.

U avgustu ću napuniti četrnaest godina. U septembru ću krenuti u srednju školu.
Ovo je moj završni rad za višu ocjenu, na temu: Moj život.
Od ostalih ljudi iz svog života spomenut ću još dedu Smaju, majku Ajšu i Lanu.

Deda i majka roditelji su mog starog. Oni su me odgojili. Zasad dosta o njima. Lana mi je prijateljica. Ima negdje oko 25 godina: ni djevojka, ni žena. Kad sam bio manji, dolazila bi po mene i vodila me u šetnju. Pomagala je dedi i majki oko mene. Živi u Sarajevu. S njom često pričam. Niko me pored nje ne shvata ozbiljno. Kažem joj što ne bih nikom. A i ona meni. Samo je meni priznala za tog svog Bojana. Nikom više. Neću o Bojanu, on je njen život, ne moj.

* * *

Moj kvart zove se Jalija. Nisam tu rođen, tu sam doselio kad su se starci razveli. Tu žive deda i majka. Kad sam bio manji, živio sam na Kanalu. Tako se zove jedan od najružnijih kvartova mog grada. Vjerovatno i cijele moje domovine. U školi sam učio da se domovina mora voljeti. Ja mogu voljeti Jaliju, Bosnu koja protiče ispod moje zgrade i u kojoj se Eldin i ja kupamo svako ljeto, mogu voljet Lanino Sarajevo, al da me ubiju ne mogu voljet Kanal. Ni u snu. Nikad nisam ni sanjao da volim Kanal. Ko god je vidio kako je tamo, razumije me. Ko nije, bolje nek nikad ni ne vidi i ni ne sazna.

Išao sam u vrtić, vrlo kratko. Ne na Kanal, jer tamo nema vrtića. Tamo nema ništa. Ima okretište autobusa i tamo staje dupljak. Otamo kreće svako jutro u pola šest. Prvi. I tamo dođe u pola deset navečer. Zadnji. Između pola šest i pola deset, dupljak na našu stanicu na Kanalu svrati ravno 31 put. Za kanalsku djecu, dolazak dupljaka je jedina atrakcija. Kad sam išao u vrtić, jednom nas je vaspitačica pitala o mjestima gdje ljetujemo. Damir je rekao da on ide na neki otok gdje najviše voli da gleda kako dolazi brod i sa njega silaze putnici. Ja sam rekao da za to ne mora ići na more, a vaspitačica je pitala: Pa, kako, ne može to gledati u Zenici? Ja sam rekao da može na Kanalu. Djeca su mi se smijala. Svi su znali da na Kanal ne dolaze brodovi. Otad su me Damir i Sead zvali: Kanalac.

Koliko god se trudio da se sjetim šta smo još radili na Kanalu, ne mogu. Samo smo čekali dupljak i gledali ko će sići. Jedno smo vrijeme skupljali autobuske karte i molili šofera da nam da sve cjepnute karte koje ima. Igrali smo pola-cijelo s njima, jer nismo kupovali sličice fudbalera. Nismo jer je prva trafika bila preko mosta, i to u sklopu Željezare. I nije bilo sličica na njoj, samo cigare za radnike.

* * *

Jalija je druga priča. Lana je nekad živjela na Jaliji, a onda se preselila u Sarajevo da studira. Ja bih volio tako. Otići studirat van. I dolazit kući samo za vikende. Volio bih da živim sam. Ko Lana. Da imam nekog kome dolazim na kafu, pa ostanem i noćit, a nikom se ne moram javit da ću ostat. Sad moram. Kad poželim spavati kod Eldina, moja majka uvijek digne frku. Onda se stari umiješa, pa me pusti. Da živim samo sa majkom, nigdje ne bih smio. Samo škola – kuća. Sreća pa su tu deda i stari. Mislim da bi i mama bila takva, da je sa mnom. Sjećam se da sam, kad sam bio mali, smio gledat crtiće samo dva sata dnevno i ni minutu duže, i da sam smio piti samo dvije čaše soka dnevno, pojesti samo jednu čokoladu i svaki dan uz neko meso jesti i neko povrće. Moja mama sve je to zapisivala. Kad bi saznala da su me tata, deda ili Lana vodili na sladoled koji ona nije predvidjela u svojim spisima, vrištala bi od muke. Govorila bi tad tati da je nesposoban za sve. On bi njoj rekao da misli da je popila svu pamet svijeta ako studira. Moja mama studirala je cijelo vrijeme dok je živjela sa nama. Mene je rodila u četvrtom gimnazije. Ostavila me na četvrtoj godini fakulteta. Diplomirala je samo mjesec dana nakon razvoda. Kad je ljut, tata kaže da nas je mama ostavila kad je od njega dobila šta je trebala. A to nešto je lova za fakultet. Tata je radio, mama je studirala. Kad ja počnem studirat, ni od koga neću tražit lovu. Radit ću ko konobar.

* * *

Moj deda Smajo je cicija. Zbog njega sam u petom razredu dobio peticu koja me izvukla na polugodištu. Tema je bila: Opis nekog člana porodice. Ja sam opisao dedu. Onaj dio gdje navodim da ima bijele zube kakve nema niko u mojoj porodici, nije bitan. Zbog njega sigurno nisam dobio pet. Pet sam dobio kad sam opisivao škrtost svoga dede. Moj deda, kad kupuje meni sveske za školu, u dnu svake stranice napiše broj: od jedan do šezdeset, koliko listova sveska obično ima. Kad ga majka pita zašto, on kaže: Da ne bi slučajno mali trgo listove i davo drugima! Neću mu ja kupovat sveske svaki dan! Svaki put kad se vratim iz škole, on pregleda sve moje sveske i gleda da li fali neka strana. Jednom sam namjerno istrgnuo čak šest dvolisnica i došao kući. Deda je tada rekao da od njega više nikad ništa neću dobit. I nisam. Nikad ništa. To je bilo davno. I dan-danas kad u nekoj radnji vidi nešto što misli da bi mi se svidjelo, on kaže: Da znaš cijenit zarađeno, ja bih ti kupio. Al ti ne znaš!

* * *

Mama je studirala, diplomirala i zaposlila se. Radi u školi. Deda još malo radi, pa će u penziju. Majka je daktilograf. Kuca trideset slova u sekundi, a ni ne spusti pogleda u tastaturu! Moja majka radi godinama, naporno i za sitne pare. I godinama trpi ciciju u stanu koji joj prigovara za svaki krompir viška. Moja majka je heroj. Njen sin, njen jedinac – nije. Iako mi je otac, smijem reći, i nadati se da ovo nikad do njeg neće doći, on je jedna obična kukavica. Nekad pomislim da mamu uopšte ne treba kriviti što ga je ostavila. Ja se ne sjećam rata, jedva malo. Imao sam dvije godine kad je počeo. No, sjećam se kako se s mamom posvađao oko keksa. Dobili smo neki paket i mama je sakrila keks za mene, a on ga je pojeo i napao je što sakriva hranu od njega. Mama je dugo plakala. Ja sam bio gladan i plakao sam s njom. On je zalupio vratima i otišao. Vratio se tek za dva dana. Mama je onda, u ljutnji, zovnula vojnu policiju. Tu noć su ga odvezli. Vikao je, psovao i prijetio. Mama je opet plakala. Tata se s linije vratio za desetak dana. Smirio se. Nije joj uradio ništa. Bio je bez desne šake.

Cijeli život, kad popije ili se naljuti, moj će stari govorit da je moja mama kriva što on nema desne šake.
Moj tata je ratni invalid. Zbog njega ja u školi primam neku pomoć. Ja i Adisa. Adisin tata nema obje noge. Moj je invalid 70%, a njen 100%. Čudno kako je razlika između šake i obje noge samo 30%.
Postotke sam naučio čudeći se tome. I ponešto o nepravdi sam naučio zahvaljujući tatinoj šaci. Al neću sad o tome. Možda poslije, ako bude vremena.

* * *

Kad me ne zovu Sisa, zovu me Prco. Tako me prozvao Danko. On ima petnaest godina, dvaput je ponavljao sedmi razred i visok je 189. Moj tata je visok 177. Jednom me Danko podigao u zrak jednom rukom. Bilo je to na fizičkom. Naredio mi je da se uhvatim za koš i ostavio me tako da visim na obruču koša. Sve to jer sam mu rekao da je grmalj. A to sam mu rekao kad je on mog tatu nazvao invalidom. Moj tata jeste invalid. Danko jeste grmalj. Ne kontam što se ljudi ljute kad ih nazoveš pravim imenom. I ja sam prco. Jesam. Al nisam Sisa!

* * *


Škola u koju idem nekad se zvala 1. maj, a sad se zove 1. mart. 1. maj je Praznik rada i slavi se i danas, kao i prije. Okreće se janje na meraji, stari se napije i priča uokolo kako je ostao bez šake zbog žene, deda broji meni i majki svaki zalogaj i psuje praznike jer se tad uludo troši, a ja gledam kako ću pobjeći od svih. Prvi mart je Dan nezavisnosti. Za njega niko ne okreće janjca, ali se ne ide u školu, a dan prije njega slavi se Dan škole. I tad gledam kako da pobjegnem od svih jer svi dječaci moraju tad učestvovati na turniru. Pošto sam premalen za košarku, ja igram fudbala. Obično sam na golu. Obično moj tim gubi. Obično mrzim praznike. Mrzim Dan škole. Volio bih da idem u školu koja se zove Mak Dizdar ili nekako tako.

* * *

Za kraj, moram još ponešto reći o toj svojoj Lani. Probat ću da to liči na opise kakve smo učili pisati u petom. Sjećam se da je nastavnica tad govorila da se sastav počinje sa objašnjenjem koga ćemo to opisivati i u kakvoj smo rodbinskoj vezi s njim, onda se piše par rečenica o fizičkom izgledu i onda mnogo više o duhovnim osobinama. Tako sam ja pisao sastav o dedi. Prvo sam napisao da ću opisati svog dedu Smaju, onda sam napisao da ima bijele i zdrave zube, sijedu kosu i jake ruke i da nosi kapu francuzicu i onda sam pisao kako je škrt. Pred kraj sastava sjetio sam se da je nastavnica rekla da puno više pažnje posvetimo duhovnim osobinama, pa sam dopisao i da je deda vrijedan, pošten i spretan. O tom nisam baš puno pisao, jer je brzo zvonilo.

Eh, sad Lana!

Rodbinski: nije mi ništa. Prijateljica mi je, iako je od mene starija dvanaestak godina. Jedina mi je prijateljica koju imam. Ove iz razreda mi idu na živce. Fizički: niska je. Još malo pa ću biti viši od nje! Ima smeđu kosu i uvijek se šiša na kratko. Skoro na cent. Kažu da je zgodna i slatka. Uvijek ima momka. U nju se lako zaljubljuju.

Psihički: vrijedna je. Puno je vrijedna. To je njena najveća vrlina. Ona uvijek nešto mora radit. Radi kao novinarka. Stalno je na terenu, stalno piše, kad hodam s njom po gradu, ona samo traži materijal za novi prilog. Sreća, pa njen direktor to cijeni. Zato ima veliku platu. I zna je pametno trošiti. Ne ko moj deda. Zna usrećiti samu sebe. I Bojana. I mene.

Ostale njene vrline: dobar je prijatelj, zna slušati, zna davati dobre savjete, ne pravi se pametna i odrasla, priča iskreno i otvoreno, ništa ne sakriva i ne izgovara drugim riječima, kad misli da sam mali, kaže mi, kad priča kako se ozrače testisi, ne crveni se i ne uvrće se na stolici od stida. Ima toga još, al je sad red na mane. Tako je govorila nastavnica: U psihičke osobine spadaju i vrline i mane. Treba pisati i o jednima i o drugima. Lanina mana je da ne zna kuhati i da se lako zaljubljuje i odljubljuje.

* * *

Zaključak (skoro će zvoniti za kraj dvočasa!): Ja živim s tri Željezarca. Majka je daktilografkinja u Željezari, deda je varilac, a tata valjda taj neki remontaš. Stan je nekad bio Željezarin i dobio ga je deda. Poslije je od Željezare dobio certifikate, njih predao u opštinu i stan je postao samo njegov. Kad deda i majka umru, dobit će ga tata.

Ja ne bih volio živjeti tu. Volio bih se odseliti, ali prije toga moram upisati školu. Srednju. Volio bih gimnaziju, ali imam s tim jedan problem. Moja mama tamo predaje geografiju. Eldin kaže da to nije problem, već sreća, al meni ne izgleda tako.

Moja mama živi u dijelu grada koji se zove Brist. Na klizištu. Nedavno, kad se klizište pokrenulo, bila je izbjeglica u našem stanu. Bilo mi je neobično opet biti s mamom i tatom u istom stanu. Ona je kuhala. Dva dana smo ručali skupa. Onda se ona opet vratila na Brist. I nama je opet kuhala majka. Moja je majka najbolja kuharica na Jaliji. Njenu pitu obožava pola Zenice. Kad razvija pitu, ona razvija jednu za nas, i još tri za komšije. Da u komšiliku zamiriše po Ajšinoj piti, a niko je ne proba, prekrižili bi nas za sva vremena. Moju majku to ne sekira. Naprotiv, to je uveseljava. Nije mala stvar pravit najbolju pitu u kvartu. I to tako velikom kvartu kakav je Jalija.

Opet ne rekoh previše o mami. Više o majki Ajši. Ipak mi je ona majka. I na neki način, moja druga mama.
Moja majka uvijek vidi obje strane priče.
Kad popije, kad je ljut, kad je tužan, kad je povrijeđen, kad je usamljen, moj deda priča o zlatnim godinama Željezare.
Kad popije, kad je ljut, kad je tužan, kad je povrijeđen, kad je usamljen, moj tata priča o ratu.
Nekad je to bila fabrika. Cijeli je grad živio od nje. Imalo se. Ne ko sad, tako govori deda.
Majka kaže da je u pravu, ali i da su svi zatvarali prozore od auta kad prolaze kroz grad od smrada, da je Bosna bila smeđa, a snijeg crn od smoga.
Tad je bilo bolje. Bilo ti je bitno samo da preživiš, da ne umreš od gladi il od gelera. Nismo bili ovako prokleti, bili smo jedinstveni, govori moj tata.
Majka kaže da je u pravu, ali i da su nas i tad krali, kao i sad, da nije sva muka bila od gelera i granate, već i od tvog rođenog brata koji je gledao kako da te zakine, pa ti u brašno sipao kreč.
Ja mislim da je sad najbolje. A ona bi i za sad sigurno našla neku manu. Rondala bi nešto o plaćanju školovanja, liječenja i stanova. Nekad je, kaže, sve bilo džaba.

* * *

Zvoni. Moram završiti svoj život. Šalim se, naravno, mislim na priču o svom životu. Pakujem se i idem kući. Deda će, kad dođem tužan što je gotovo sa osnovnom školom, poprijeko pogledati mog tatu i reći mu, po ko zna koji put, da mi je oduzeo godinu života sa tom svojom suludom idejom da idem godinu ranije u školu i da je uvijek imao fiks ideje sa mnom ko da je nabavio psa, a ne insana. Onda će stari reći da je uvijek htio da sam drugačiji, i kad sam se rodio i kad mi je davao ime i uvijek. Jesam drugačiji. Samo nikako da shvatim je li to dobro ili loše.

Valjda je dobro. Želim vjerovati.

 

Prvonagrađena priča sa literarnog konkursa "Dr. Eso Sadiković" u Prijedoru

 


Buka preporuka

Društvo

Najnovije

Posmatrajte događaje izbliza.

Prijavite se na naš Newsletter.