Jelena Vasiljević, antropološkinja iz Beograda za BUKU: Dominantne vrednosti u društvu nisu odraz spontanih uverenja većine!

Prošlost je neverovatan legitimacijski izvor za političke elite, ali i za svaki ideološki narativ koji pretenduje da se nametne u društvu. Kontrolisati taj izvor znači kontrolisati dominantne predstave u društvu

Foto: Crystaldelic

Jelena Vasiljević je naučna saradnica Instituta za filozofiju i društvenu teoriju, gde je i članica Grupe za studije angažovanosti. Doktorirala je na Odeljenju za etnologiju i antropologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu. Akademsko uporište joj je u političkoj i pravnoj antropologiji, kao i u studijama građanstva (citizenship studies). U dosadašnjim istraživanjima bavila se politikama građanstva i državljanstva u zemljama bivše Jugoslavije, debatama o kulturi i pravu, politikama sećanja i pamćenja, te istraživanjem medijskih narativa u kontekstu raspada Jugoslavije i rata iz 1990-ih. Trenutno se najviše zanima za teme političke solidarnosti, aktivističkog građanstva i društvenih pokreta na Balkanu, kao i za problem teorijskog pomirenja pojmova solidarnosti i građanstva. Radila je kao istraživačica i stipendistkinja na Univerzitetu u Edinburgu i na Univerzitetu u Gracu. Autorka je monografije Antropologija građanstva (Mediterran i IFDT, 2016).

Ona je prošle sedmice boravila u Banjaluci, a sa njom smo razgovarali o kulturi sjećanja, odnosu prema prošlosti, solidarnosti i drugim temama.

Jelena, na panelu u Banjaluci dosta se pričalo o kulturi sjećanja. Koliko je kultura sjećanja važna za naš prostor i koliko se ona uopšte njeguje?

Kultura sećanja, barem prema dominantnom razumevanju u društvenim i humanističkim naukama, nije nešto što je po sebi dobro ili loše, već naprosto označava razne mnemoničke i memorijalne prakse koje nužno postoje u svakom društvu i kojima se plete identitetski narativ o kolektivnom identitetu i trajanju kroz vreme. U tom smislu, gde god postoji društvo nužno postoji i njegova kultura sećanja. Ali, naravno, treba postaviti pitanje kakvu to kulturu sećanja danas negujemo, u našim društvima, koje vrednosti pritom naglašavamo (a šta zaboravljamo) i koji se narativi time legitimišu – jer svaka kultura sećanja nužno ima i tu legitimacijsku i zapravo ideološku funkciju. Na žalost, na našim prostorima dominiraju kulturne prakse kojima se legitimišu nacionalistički narativi i interesi vladajućih etno-elita. Zato je jako važno razvijati ono što Todor Kuljić naziva kritičkom kulturom sećanja koja je u stanju da demistifikuje selektivno pamćenje i organizovani zaborav.

Koliko je lično sjećanje (ne)odvojivo od kolektivnog, onog koje je dominantno u jednom društvu?

Lično sećanje može ponekad ići kontra oficijalne kulture sećanja – npr. kada pojedinci insistiraju na lepim uspomenama na socijalizam iako ih zvanični narativ pokušava uveriti da smo tad živeli u totalitarnom društvu itd. Ali naša su lična sećanja uvek i grupna, tj. deljena unutar neke zajednice; sećanja i uspomene su svedočanstvo o našem identitetu, „potvrda“ da smo postojali, da trajemo kroz vreme, te kao takvo svedočanstvo imaju smisla samo ako mogu biti iskazana kroz narative, ispričana drugima i shvaćena od strane drugih. Dakle, ona imaju smisla samo ako se izraze u odgovarajućem jezičko-kulturnom kodu. Ta identitetska funkcija sećanja, kao i njihova nužno narativna priroda, govore nam o intrinsično društvenom karakteru samog fenomena sećanja i naracija o prošlosti.

Koji je pravi način suočavanja sa prošlošću?

Jako je teško dogovoriti na ovo pitanje. Bilo bi isuviše lako, ali bojim se i besmisleno odgovoriti na sledeći način, s plemenitim pobudama: da treba objektivno sagledati bolnu prošlost, saslušati druge, oprostiti, adekvatno kazniti dokazane zločine iz prošlosti, izgraditi zajedničke narative zarad poverenja u bolju budućnosti itd. Prošlost je neverovatan legitimacijski izvor za političke elite, ali i za svaki ideološki narativ koji pretenduje da se nametne u društvu. Kontrolisati taj izvor znači kontrolisati dominantne predstave u društvu, biti u poziciji iz koje je moguće upravljati i budućim kretanjima društva. Iluzija je misliti da je moguće izgraditi stabilan i dugotrajan narativni okvir za suočavanje s prošlošću, izvan sfera politike i ideologije. Ukoliko nam je cilj da izgradimo odgovornu i neisključujuću politiku suočavanja s prošlošću, koja bi bila i u funkciji mira i zajedničkog prosperiteta, treba razumeti da u taj proces moraju biti uključene i političke institucije, odnosno svoj posao moramo razumeti kao politički, a ne samo društveni u užem smislu te reči.

Šta znači solidarnost, odnosno koliko smo solidarni ili smo pod uticajem užurbanosti života izgubili tu crtu empatičnosti?

Solidarnost nije isto što i empatija. Solidarnost nosi u sebi i političku dimenziju zalaganja za jednakost. Za solidarnost nije dovoljno da ja razumem i saosećam sa drugim, ili čak da činim dobročinstva u vidu filantropije ili milosrđa. Solidarni čin pružanja pomoći ili odricanja od sopstvenih privilegija (iz solidarnosti sa drugima) podrazumeva i određeni vrednosni okvir koji nalaže da svi zaslužujemo ista prava i da društvene privilegije nisu pravedne. Uz to, najčešće to nisam samo „ja“, već „mi“ koji smo solidarni, unutar „sebe“ ili jedni sa drugima, jer je i ideja zajednice i zajedništva takođe važna za solidarnost. Upravo je slabljenje te ideje zajedništva, kao zajednice realne upućenosti jednih na druge, dovela do toga da „nemamo vremena“ da budemo solidarni, jer moramo da zbrinemo sebe u ovom sve više ugrožavajućem društvenom okruženju.

Posmatrajući naše društvo ili naša društva koliko je uopšte moguće biti solidaran?

Sad ću da protivrečim samoj sebi iz prethodnog odgovora. Ali zapravo radi se o kopleksnosti i haotičnosti vremena u kojem živimo. S jedne strane, baš smo u našim društvima ponekad primorani da budemo solidarni, jer nikakve druge pomoći (institucionalne) nema ili je nedovoljna: setimo se poplava iz 2014, lečenja dece putem SMS poruka, volonterske pomoći izbeglicama i migrantima... Sve su to primeri samoorganizovanja i solidarnog ispomaganja u situacijama kad institucionalna podrška izostaje ili zakaže, te se solidarnost nameće kao jedini okvir za pomoć. S druge strane, u nekim drugim svakodnevnim situacijama, toliko smo svi zaokupljeni pukim preživljavanjem da ne stižemo da mislimo na druge i da otupljujemo za njihove probleme i patnje. To su paradoksi u društvima u kojima institucionalna solidarnost (nekada oličena u socijalnim sistemima države blagostanja) nestaje, te se javlja ono što ja nazivam „reaktivna“ ili situaciona solidarnost. Između ova dva pola – reaktivne solidarnosti i potpunog izostanka bilo kakve solidarnosti – raste prostor za izgradnju političke solidarnosti: za politički osvešćenom potrebom da solidarnost ne treba biti ad hoc međusobna ispomoć, već da mora biti ugrađena u institucije društava u kojima živimo.

Na našim prostorima nacionalizam od devedesetih razara sve slojeve društva, postavlja se kao osnovna linija podjele na mi i oni. Da li smo danas svjesni šta nam je nacionalizam uradio?

Na žalost danas stasavaju i generacije onih koji nisu bili svedoci pomaljanja i konačne pobede tog nacionalističkog diskursa, već uveliko rastu u okrilju njegove opšte dominacije. Pa ipak, prostora za otpor naravno uvek ima. Lično sam mišljenja da dominantne vrednosti u društvu nisu odraz spontanih uverenja većine, već da su efekat politika i diskursa onih koji imaju moć i koji najuspešije nameću svoje interese u javnom prostoru i govoru. U tom smislu, nije važno koliko je nas, brojčano, koji se opiremo nacionalizmu, već šta ćemo s tim uverenjima da (politički) uradimo i na kojim mestima ćemo ih, u javnosti, zastupati.

Kad govorimo o nacionalizmu, tu je uvijek u uskoj vezi religija. Kako gledate na taj odnos religije i politike kod nas?

Religija, tačnije mnogi verski zvaničnici, su na žalost značajno doprineli divljanju nacionalizma tokom devedesetih godina prošlog veka, a mnogi tome doprinose i danas. Međutim, ne smemo gubiti iz vida ogroman značaj koji religija ima za veliki broj ljudi, samim tim i potencijalni uticaj koji bi mogla da ima na razvoj nekih emancipatornih politika. I sama sam, u prethodnih nekoliko godina, upoznala mnoge ljude iz okrilja raznih konfesija koji stoje na vrlo progresivnim i beskompromisnim stajalištima, ponekad rizikujući mnogo; oni bi mogli biti važan faktor za izmenu vladajućih narativa, naročito među ljudima kojima će vera uvek biti važan arbitar za razumevanje svakodnevice i za orijentaciju u političkom svetu.

Kako se boriti protiv doktrina političkih, radikalnih, nacionalističkih koje se konstantno nameću?

Radikalno, politički, antinacionalistički.

Koliko je građanski aktivizam važna poluga društvene promjene?

Važan je iz najmanje dva razloga. Prvo, važno je aktivno delovati, jer samo tako može ikakva promena da se iznedri. Drugo, aktivno delanje doprinosi jačanju osećaja uvećanja sopstvene moći delanja, što je efekat koji ne smemo podceniti. Naročito ne danas, kada se opšta pasivizacija i povlačenje iz svakog vida političkog života pravdaju time što se građani osećaju potpuno bespomoćno, isključeno, bez ikakve moći uticaja na i najmanje promene. Aktivno sudelovanje u organizaciji bilo kog tipa lekovito deluje na osećaj lične bespomoćnosti vraćajući veru u moć delanja i organizovanja – vraća i veru u zajednicu i zajedništvo.

Može li doći do neke bitnije društvene promjene ako ne dođe do bitne političke promjene?

Apsolutno ne. Razlog više da uzmemo za ozbiljno imperativ organizovanja i udruženog delovanja – ukoliko ne želimo da „unutrašnja emigracija“ bude jedini domet sopstvenog angažmana u borbi s nepodnošljivom svakodnevicom.

 


Buka preporuka

Društvo

Najnovije

Posmatrajte događaje izbliza.

Prijavite se na naš Newsletter.