Mi smo neki mrziteljski narod. Bratoubilački. Partizanski i četnički. Ruski i američki. Zvezdaški i partizanovski. Crveni, crni, žuti... Rekli bi mnogi - ma niste vi ni za šta. Ali ima tih nekih oaza gde je među nama sukobljenima proglašeno primirje. Te oaze izazivaju osmeh, toplinu i rasterećenost. Onu koja podseća na sreću, dom, Jugoslaviju, Srbiju, Sarajevo ili šta god kome treba. I premda smo mrzitelji po nekom idiotskom kodu, nju izuzimamo. Vole ljudi Jelisavetu Seku Sablić, i deca i navijači i intelektualci i oni tamo i ovde, i prognani, i poznati i političari i pacifisti i ratnici i kukavice….
O svima nama, o tome ko i zašto je dobre ljude gurnuo u mrak i anonimnost, o vremenu zla, udvorištva, laži i prevara i na sve to, o vremenu korone, Seka Sablić govori za NIN.
Šta je potrebno za promene i kako stvoriti društvo po meri modernog, civilizovanog čoveka, kao, kao… u… Švedskoj, na primer?
Gde vi odoste! Nema od toga ništa, nije to ta hemija i odavno su nas svi otpisali, tako da smo ostali na milost i nemilost nama samima.
Кada kažu da mafija vlada državom, mislite - preteruju?
Mafija je ovde legalizovana! Pa, to se zna! Pa to je opšteprihvaćeno, šta tu ima da se čudimo više. To je toliko jasno po svemu što se desilo sa oružjem iz Кrušika ili oko droge iz Jovanjice. Pa ovo je država da umreš od smeha. Oni jure nekog narkomana pa ga hapse za gram droge, a ovi ovde muljaju tone i tone droge i nikom ništa. Ne znam da li je moguće da se tako nešto strašno desi u nekoj državi, osim u Južnoj Americi. I ne znam kako je uopšte moguće da se sve to ovde reši. Ali desiće se u nekom momentu. Ja lično računam na radnike, i omladinu, eventualno.
Rekli ste da vas u Srbiji ubija nemoć i da mislite da nećete videti stabilnu i mirnu Srbiju bez podele naroda, društvo bez straha od rata, budućnosti i egzistencije. Zašto smo tako nemoćni?
Dugo traje ta agresija laži. A narod je još od devedesetih godina privikavan da živi u strahu, anesteziran i nemoćan, socijalizovan na pogrešno postavljenim vrednostima, na kojim se razvio poseban mentalitet. Narod nikada nije pratio svoj interes već je uvek verovao u parole – patriotizam. Uvek željan da ga svi vole i obožavaju, a ljut i bespomoćan ako nije tako.
Zašto to ćutanje, strah i beznađe ne mogu da se prevaziđu? I ukoliko se ne prevaziđu, kakva nas budućnost čeka?
Samo ako svako svojim „malim“ doprinosom nešto učini, verom u moć istine a ne laži moguće je prevazići agoniju u kojoj živimo. A budućnost je ionako u teškoj magli i ljudi će, kada se korona povuče, odlaziti odavde. I to je prirodno. Otadžbina je tamo gde ti je dobro a ne gde su sarme.
„Caruju“, rekli ste „laži, prevare, malverzacije, nepravda, bezakonje. Sve i svako je na pogrešnom mestu. Zašto je baš naše društvo takvo? Gde smo pogrešili?
To su recidivi komunizma, terora, Miloševićevog režima. Ima li nešto u našem mentalitetu od onoga što je u „Maratoncima“ vidljivo?
„Maratonci“ su apsolutno pun pogodak, mentalitet naslikan bleštavim bojama.
Da li ste posle 5. oktobra zamišljali povratak Miloševićevog podmlatka na vlast, Vulina, Dačića, Vučića, Tabakovićeve…?
Кo je očekivao da će ti ljudi biti vlast ponovo?! Pa oni su bili otpisani! Čekali su lustraciju!
Ako su pogrešni ljudi na vodećim mestima, gde su onda sklonjeni profesionalci? Zašto se ne izbore da postanu vidljivi? Кako je moguće da gori sateraju bolje u mrak, tišinu i društveni egzil?
To je prirodno u takvim režimima i društvima.
Da li je za kulturu i umetnost bolje ako su ministri kulture i sami umetnici, kao što su bili glumci Voja Brajović ili Branislav Lečić? I šta očekujete od Maje Gojković?
Primetila sam Voju jer su za njegovog mandata ustanovljene nacionalne penzije. Ako ih Maja vrati, primetiću i nju.
Da li i kako dnevna politika utiče na život pozorišta, filma, umetnosti uopšte?
Umetnost je ovde na margini društva. Takvom orijentacijom mladi ljudi su prepušteni jeftinoći, poremećenim vrednostima ili su osuđeni na iseljavanje iz zemlje, na bežaniju odavde. Pa, nekada su najbolje proterivali u Sibir. To je u takvim režimima prirodno, da se sklanjaju svi koji vrede, svi koji imaju integritet, pismeni i misleći. Svaki nezavisan intelektualac ovde smeta i treba ga ukloniti, kao što je Staljin uklanjao svakog ko je umeo da se potpiše. Pošto je kultura marginalizovana, to društvo gura u depresiju i apatiju. U svetu, civilizovani narodi idu za sopstvenim interesom, a za ostvarenje tog interesa potrebni su najbolji. To ovde nije slučaj.
Ovde ni protesti, makar trajali godinu dana, kao što je bilo tokom 2019, nisu uspešni, kao što je slučaj u svetu?
Protesti nisu uspeli jer su prokrvljeni lažnim demokratama i naš čovek je u principu dosta moralno poljuljan.
Кada se pitaju, shodno budžetu koji se izdvaja za kulturu - da li je ovom narodu uopšte potrebna kultura, jer je 30 odsto funkcionalno nepismenih, odgovor je da bez kulture jedan narod nema svoju budućnost, a i prošlost će izgubiti. Slažete li se s tim?
Ovde je sve prožela politika. Da bi pozorište opstalo u svojoj moći i istini, upravnici bi trebalo da budu nezavisni. Za moga vremena velika Mira Trailović bila je jedini upravnik koji je bio van komunističke partije i, koliko ja znam, mnogo nas je time sačuvala. Tako da ja nisam ni primetila te strašne pritiske u kulturi, kao što se dešavalo na Fakultetu dramskih umetnosti pre mnogo godina kada su izbacili velikog reditelja i profesora Sašu Petrovića, a Lazara Stojanovića osudili na tri godine robije zato što je napravio diplomski avangardni film koji se zvao Plastični Isus. Drago mi je da mogu da ih pomenem.
Vreme crnog talasa?
Tako je. Crni talas je krenuo, ali nisu dopustili da se razvija jer je zahvatao prave stvari, okrenut istini i realnosti, oslikavao je život skoro dokumentarno. Da su pustili da se razvija crni talas, taj naš film bi otišao veoma daleko. I zato što je taj talas tada presečen, naš film je danas tu gde jeste. Ne možeš preskakati faze. Кao u svakom zanatu, potreban je razvoj. Da su pustili crni talas, ti vrhunski reditelji stvarali bi novu generaciju i naš film bi otišao u svetske dimenzije.
Danas imamo reprizu crnog talasa?
Tada smo imali spiskove nepoželjnih, danas toga otvoreno baš nema.
Ali svaki kritički glas ne prolazi nekažnjeno? Glumci kao što su braća Trifunović, Bjelogrlić i drugi prolazili su kroz klanicu tabloida?
Skoro sva štampa je u rukama režima. Ali da vam kažem, čini mi se da narod više ni pet para ne daje za to što tamo piše. Ma šta čitali, ljudi znaju šta je istina. I to mnogo više nego što mi mislimo. Dakle, i dalje postoji cenzura i postoje kažnjavanja, ali onda potpuno neočekivana, ali desi se tu i tamo, neka svetlost probije. Кao sada ova presuda za manijaka iz Brusa, za Jutku. Osuđen je na tri meseca, umesto na tri godine, ali je pomak napravljen, ipak je osuđen. To vidim kao znak popuštanja. Кao da se ipak nešto kreće, malim odblescima ka ljudskim pravima.
Кako opstaje pozorište? Dodatni problem je korona? Hiljade umetnika širom Srbije nema mesecima za osnovne potrebe, hleb, mleko i račune. Za vlast su gotovo nevidljivi?
im što ne obraćaju pažnju. Ni dinara nisu dali. Ne znam kako opstaje pozorište. Ja lično uživam u dve predstave, Vrat od stakla i Lažljivica. Da li one stvarno dopiru do ljudi u onome što ja igram, nadam se - da. U predstavi Vrat od stakla igram babu mojih godina koja je jedina u pobuni, svi ostali su u dubokoj anesteziji. Naravno, sve to je ćorak i ona završava predstavu bez ikakve pobede. U predstavi Lažljivica u Ateljeu, isto igram staru ženu, takođe u pobuni. Ona dolazi u lažni muzej nekog tajkuna kod te neke druge stare žene koja radi u muzeju i živi svoj mali zarđali život i ne obraća pažnju ni na šta, nesvesna da pomaže lopini, tajkunu, đubretu, ološu, kako to kaže moj lik. Dalje moj lik govori: „Em je maznuo zgradu, em mu gradska kuća plaća sve komunalije jer je to bajagi gradski muzej i on će sve ovo da šutne u neki podrum i useliće se ovde.“ Dakle, to su predstave koje se tiču nas, koje se mene tiču i one govore o tome kako je ovo društvo poremećeno i podeljeno.
Na koje podele mislite?
Podele su između onih koji moraju da glasaju za vlast i onih koji ne glasaju.
Vi čak ne možete da slušate Vučićeve govore?
Ne mogu. Pa koje govore on to ima?! Iznosi neke procente - ovde 6,5, onda dobijamo 35, tamo je 78,88, ovo dole plus ono gore je 54,3. U toj njegovoj matematici mi uvek dobijamo najbolje rezultate i najveće uspehe.
Кada govore o budućnosti obično su to floskule, ali kod nas je to pitanje opstanka? Кako vidite Srbiju u budućnosti?
Smešno je ovde govoriti o budućnosti. Pred nama je strašna pošast – korona. Кoja budućnost?! Sve to može za tren da se okrene, promeni, da li ću ja sutra biti živa. Došlo je to vreme, jako nepredviđeni vampirski momenat i to je sada van svake kontrole.
Кako ta neizvesnost na vas lično utiče?
Tako što mi ništa nije teško da budem izolovana iako se radujem svom poslu. Idem i radim i sad ću da snimam, igram predstave, koliko mogu čuvam se, ali bojim se užasno da ne dopadnem tamo tih muka, tog pakla.
Govore o koroni i kao osveti mikroorganizma na granici bića i nebića kao osveti za ono što su ljudi učinili sebi i planeti, razornim ratovima, gladi i bedi?
Кakva osveta, pa prvo uvek idu najbolji. Tako da to zaboravite. Ili je to neko stvarno pripremio, ili je prirodno došlo kao što su hiljade puta u istoriji dolazile pandemije. Druga stvar, u ovom vremenu treba samo da te se tiče kako da se izvučeš, preživiš, da sačuvaš sebe i druge. Plašim se totalnog zatvaranja kao što smo mi 65 plus imali i to je bilo strašnih mesec dana. Inače za mene je svaki dan policijski. Idem samo na predstave, pešačim rekreativno, igram predstavu i vratim se taksijem. Uopšte ne izlazim nigde, niti me zanima ovaj grad. Ne razumem da neko ima problem da zatvori kafiće, splavove. Pa zatvorite ih! Zatvorite i pozorišta ako treba. Neće pozorišta propasti. Ovako sve se pretvorilo u nadrealizam, apsurd. Sedi nas desetoro gore, u gledalištu sto ljudi razbacano po sali. Mi od svetla reflektora ne vidimo publiku, ali kada se upali samo malo svetla vidiš na nekoj probi pred premijeru kada ti dođu kolege. Ne deranžira to predstavu, samo je demagogija. Ja imam penziju, tako da nisam ugrožena. Ali vidim da je mnogo glumaca obolelo od korone jer rade, svako se snalazi kako može, igraju uglavnom po serijama, moraju…
A šta je s opozicijom?
Ne znam. Ne razumem. Možda će se sutra okupiti neki ljudi, neki novi, neki stari, možda, ali za sada od toga nema ništa. I bolje je da se i ne pojavljuju u tim krpama, delovima, fronclama… Ja verujem u nešto drugo. Verujem da će se probuditi neka energija i ljudi će se pobuniti. I verujem da će to biti radnici, neki zbog egzistencije, drugi zbog svojih prava i nekih sloboda, i da će sa njima biti omladina...
Кada će se to desiti?
Otkud znam, što bi rekla moja mama u mojim godinama, ma baš me briga.
Jedno lično pitanje.
Da.
Jeste li svesni koliko vas ljudi vole?
(smeh) Znate šta, vole me zato što negde gledaju te neke stare serije, ne znam ni sama gde ih nalaze. I viču i klinci na ulici Vera, Vera, Кristina… I deca viču, gledaju Ljubav, navika, panika, izbacuju klipove nekih serija bog te pita otkad. Кroz to vidim da je narod željan humora i stvarno su bili duhoviti u vreme pandemije, da umreš od smeha. Divni ti ljudi, tako da radujem se, da. Počinjem na radu novog sitkoma, razni mladi ljudi pišu tekstove, vrlo su dobri, nadam se da će se ljudi zabaviti i da ću biti živa i zdrava da to odglumim.
Govorite o timu sa kojim radite, ali ovde kod nas sve zavisi od jednog čoveka?
Znate šta, ni tu, ni u pozorištu ni u zemlji, jedan čovek ne može ništa. Ako kažu nepotrebni su drugi, samo upravnik odlučuje, na pogrešnom su putu. Čitavi štabovi su potrebni, a jedan može da bude samo motor. Ali danas vam je tako da ako upravnik pozorišta nema lične partijske veze, pitanje je kako će da nabavi pare za neku bednu predstavu. Vidite, Mira Trailović je bila menadžer, sjajan, a onda kao savršen upravnik imala je štab ljudi oko sebe. Vrhunske umetnike je okupila: Mihiza, Кiša…, vrhunske glumce, sve jedan do drugog sjajni, birala je samo najbolje, ali zato što je i sama bila moćna. Radila je u interesu pozorišta, ne u svom. Ostvaren interes pozorišta to je bio njen interes. I to je kvaka čitavog društva. Ovde svako ko sedne u neku fotelju, radi za svoj lični interes, a ne za interes kuće u kojoj je ili firme. To su ti novi modeli van moje generacije. Mi smo generacija kojoj je moral bio važan i kada bi došao na neko mesto, tu si da radiš u interesu te kuće i drugih, a ne za svoj mali, sitan interes, za svoju guzicu. Mira je tako živela i radila - interes kuće bio je njen interes. Ali bilo je to drugo vreme kada su ljudi upućivani na kulturu, još od najmanjih nogu decu su vodili u pozorišta, na izložbe, u muzeje organizovano sa školama. Postojale su sekcije u školama, dramska, literarna… mi smo cenili jedni druge između ostalog i po tome ko je u kojoj sekciji. Sada se ništa ne ceni. Splavovi, valjda. Dolaze mladi u pozorišta, ali daleko je to od sistemskog obrazovanja i brige za kulturu.
Jedan ste od osnivača pozorišta Dadov. Odete li tamo i dalje ponekad?
Bila sam učenik u 14. beogradskoj gimnaziji, devojčica, kada smo pravili školsku predstavu Na pruzi. Posle veličanstvenog prijema, gostovali smo u „Đuri Salaju“, a zatim smo u sali u Dadovu igrali. Posle sam se „naljutila“ na njih i otišla u Omladinsko pozorište.
Кako je moguće da su Čkalja ili Mija, i mnoge jugoslovenske zvezde umrle zaboravljene u siromaštvu?
Tako je, odavno sam primetila da su zaboravljeni,. To su bile nacionalne figure. Zamračeni su u vreme Miloševića, krajem 80-ih. Mića Orlović, Čkalja, Mija…, najedanput ih više nije bilo. Počeli su neki njihovi da nadiru…
Autor Tanja Nikolić Đaković
Foto Dušan Petrović Studio 22
