Kaća (19) iz Banjaluke: “Ni ne znaš šta sve možeš izdržati”

Kaću sam videla na Instagramu i naravno da mi je njena lepota privukla pažnju. Pored lepote, i ta lepa glava bez kose.

Selena Ribić / 30. Juli 2021

 

I od tada joj se divim - 19-godišnja devojka koja ne samo da se izborila sa akutnom leukemijom, nego je i svoju borbu hrabro prikazala javno.

Katarina Trivić je iz Banja Luke i pre samo mesec dana je završila srednju školu. Ceo život igra tenis i oduvek je želela da se bavi modom, ali to će, kako kaže, morati malo da sačeka. Oporavlja se od transplatacije i teži tome da se vrati životu, kakav je bio pre bolesti.

U decembru prošle godine osećala se loše i malaksalo, te je odlučila da ode da izvadi krv. Kako nalazi nisu bili dobri, otac joj je saopštio da ima tešku bolest koja se dugo leči, ali da se ne plaši.

„Nisam imala pojma o čemu se radi. Svi oko mene su plakali, pa sam i ja, iako nisam znala šta se dešava”, kaže Kaća za Zadovoljna.rs.

 

Trebalo je da ostane u bolnici u Beogradu svega par dana da bi obavili dalje analize i preglede, i nadala se da će se vratiti na vreme da proslavi doček Nove godine.

„Prolazile smo kroz hodnike i krenule prema odjelu „akutne leukemije”. Nadala sam se da ne vidim dobro, da umišljam, da to nije to. Krenula sam da plačem, neka doktorica me zagrlila i govorila kako će sve biti dobro i kako je tu Nevena koja će da me oraspoloži. Njoj se dešava isto što i meni.”

Nije mogla da veruje da se njoj to dešava, kao što vrlo često bude slučaj sa takvim pacijentima. Sedneš i pitaš se zašto ja, kako se ovo meni baš desilo, kad sam ceo život zdrava. Dozvolila je sebi da tuguje i da se isplače.

„Onda sam shvatila da od toga nema ništa i da sigurno neću ništa dobiti time. I da je to dio mene i moram da se borim sa tim. Mislim da sam se izliječila jer od tog trenutka do kraja nisam to shvatala kao nešto strašno, već kao gripu koja će da prođe i ja ću opet biti dobro. Nisam htjela da znam ništa o bolesti, sem što sam morala.”

Period primanja hemoterapije i najjačem čoveku na svetu, teško padne. Taj bol se ne može ni opisati, niti iscrpljenost koja deluje kao da lelujate između zbilje i sna. Strah i negativne misli su neizbežne, i ne može čovek potpuno da se oslobodi toga. Zato su tu ljudi koji kada poklekneš, jednostavno svojim postojanjem teraju da guraš dalje.

„Mama. Dolazila je svaki dan dva puta dnevno, penjala se na lotre samo da me vidi. Njen osmijeh kada me nazove sa prozora, a ja mogu da pričam je nešto neopisivo što mi je davalo snagu. Prvo zbog nje nisam smjela da odustanem.”

 

Podršku su joj pružali svi, otac, braća, momak Miloš i njeno društvo, i tako je shvatila koliko je voljena. I da ima toliko stvari koje želi da uradi, a još nije.

„Shvatila sam da ne smijem da odustanem, da sam tek počela svoj život i da on ne smije da se završi.”

Čak i u bolesti, i u primanju hemoterapije i uopšte u borbi za život – fizičke promene ne padnu lako. Ostane taj tvoj liku u ogledalu bar koji je i dalje onaj stari. I retko ko dobro podnosi kada taj lik počne da se menja. Kada su joj otpale kosa, obrve i trepavice, i liče počelo da otiče od lekova, nije se osećala kao svoja.

„Nisam vidjela sebe. Osjećala sam se kao u tuđoj koži i nije mi bilo uopšte prijatno. Imala sam raznih trenutaka kada se šalim na račun toga i kada me baš briga, ali i onih kada plačem po dva sata, jer nemam dugu smeđu kosu.”

 

Pak, svako iskušenje nas nečemu nauči. Kako ti se okrene život naopačke, pa se polako vraća, tako se okrene i pogled na svet. Kako i sama kaže, shvatila je šta su prave vrednosti i šta je zaista u životu bitno. Šta su prioriteti i ko su ljudi, a ko ne. Kako kad osetiš i onu drugu stranu, onu lošu – odrasteš preko noći.

Kaća je trenutno u fazi oporavka, nakon čega želi da zaboravi ovaj ružan san. I da se vrati svom normalnom životu kao da ništa nije bilo.

„Za mene je ovo novi početak u svakom smislu. Imam želju da pokrenem humanitarnu organizaciju gdje bi se pomagalo ljudima oboljelim od leukemije, skupljao bi se novac, a i pomagalo bi se mentalno. Znam koliko je meni značilo.”

Ona je mlada, i nije fer što je život ovako testirao. Ali je borac, i zato za sve nas ima reči podrške: „I kad je najteže i kad misliš da ne možeš više, vjeruj. Možeš. Ni ne znaš šta sve možeš izdržati. Koliko god je teško nemoj odustati, moraš se boriti. Neko vani te voli. Neko čeka da ti pobjediš ovaj meč. Nemoj ga iznevjeriti. Nemoj iznevjeriti sebe.”

 

Nova.rs

Zadovoljna


Buka preporuka

Tema

Najnovije

Posmatrajte događaje izbliza.

Prijavite se na naš Newsletter.