“Meni misao stalno na Jadranu.
Citave godine sanjam more, idem ulicama, radim,
razgovaram sa prijateljima, a – nisam tu.
Na moru sam.
Zovu me na sastanke, teraju me da nesto organizujem,
uradim, donesem, predam, saopstim, ocutim, priznam… a ja im kazem:
– Badava vi to meni. Nisam ja tu. “
I stvarno sam u Trogiru, na Korculi, u Budvi, u Voloskom,
u Sibeniku, u Zadru, u Kotoru, na Mljetu, na Visu…”
Miroslav Antić, “Ko zna gde smo mi”
Leto je – vreme kada se milioni Evropljana privremeno sele na obodna, primorska područja evropskog kontinenta i nemilice troše svoju tokom cele godine mukotrpno sticanu ušteđevinu. Trenutak je stigao za ono što smo zamišljali i iščekivali još od prvih tmurnih dana prethodne jeseni, za šta smo štedeli, zbog čega smo držali dijete i znojili se u teretanama. Sve zarad kratkotrajne iluzije uživanja na nekom “drugom” mestu, na kome je, kako se čini, uvek lepše nego tamo gde jesmo. Sa svih strana predlažu nam kuda da putujemo, kako da stignemo na odredište iz snova, i šta da tamo radimo. Niko nam ne govori – zašto, kao da se to samo po sebi razume. Ali, zašto zaista putujemo?
Svi danas putuju, a kad ne putuju, pričaju o putovanjima na kojima su bili, na koja će tek ići ili bi želeli da idu. Ko ne može da putuje, što zbog novca što zbog vremena, pati što ne putuje. Turizam više nije stvar izbora nego norma – savremena masovna kultura putovanje promioviše kao nešto bez čega se ne može zamisliti život. Turističke agencije nude obilje atraktivnih odredišta po sve nižim cenama. U zavisnosti od dubine džepa, na raspolaganju vam je čitava planeta i nebrojeno mnogo vrsta uživanja – od baškarenja na rajskim plažama egzotičnih ostrva, preko ispijanja čaja sa Tuarezima u Sahari, surfovanja na smrtonosno velikim talasima u Patagoniji, do spuštanja avionom na Južni i Severni pol. Štaviše, i svemir dolazi u obzir – agencija Space Adventures po ceni od 20 do 28 miliona dolara može vam obezbediti pogled na “Plavu panetu” i odozgo.
Ko ne putuje, ne živi?
Čini se da, temeljno obuzeti duhom turizma, svoje realne živote tokom cele godine više ne smatramo za prave, već samo tih par nedelja izmeštenih iz naše svakodnevice. Sreća i uspeh u životu kao da se mogu izmeriti pređenim kilometrima, brojem noćenja, lepotom plaža i jačinom plavetnila mora, količinom zvezdica pored imena hotela. Ali, izgleda da što više težimo ludom i nezaboravnom provodu, to nam je svakodnevica zupravo manje luda i nezaboravna.Zato tako rado i odlazimo negde drugde, gde ćemo makar na kratko postati neko drugi – turista. Stege svakodnevice i materijalna ograničenja, sve to postaje manje vidljivo i manje važno na odmoru. Sve što nas pritiska kada smo “tamo u stvarnosti” sada je daleko – i računi, i posao, i pokvarena veš mašina, i problemi deteta u školi.
Saša Gajić, politikolog i saradnik instituta za evropske studije smatra da je upravo tako: “Pravi život postao je jedino desetodnevni/dvonedeljni turistički aranžman, a sve ostalo samo je periferna, drugorazredna pojava koja služi ostvarivanju celogodišnjeg sna kome je sve drugo podređeno – letovanju. Ko ne letuje, stvara se utisak, gotovo kao da i ne živi, ili barem, da nije skroz normalan. Čuveno pitanje: “Kuda ideš na letovanje ove godine?” i sažaljivi pogled ukoliko date negativan odgovor, gotovo kao posmatranje trajno obolelog od neke teške bolesti, samo pokazuje sveprisutnost uticaja duha turizma.” zapaža on, dodajući da je turizam jedina zaista ostvarena utopija modernog doba.
Bežanje u „stvarnost“
Gde mi to zapravo idemo i šta tražimo prelistavajući pamflete i ponude agencija iznova svakog proleća? Da li je potraga za savršenim letovanjem zapravo (iluzorna) potraga za “izgubljenim rajem”, mestom savršene sreće i blaženstva, gde u jednom paket aranžmanu dobijamo i udobnost i avanturu i zadovoljstvo? Jesu li naši životi, poput stihova Mike Antića, prožeti snom o rajskom mestu na kome svi problemi nestaju a uživanja oporavljaju i telo i dušu? “Turizam jeste svojevrsni oblik eskapizma, bekstva od sopstvene stvarnosti i pokušaj pronalaženja surogata autentičnog života i osećanja koji manjka tokom cele godine.” objašnjava Saša Gajić. “Turizam milionima ljudi koji tokom cele godine rade “u znoju lica svoga” pruža iskustvo privremenog pseudorajskog života uživanja i dokolice kojim će kompenzovati nezadovoljstva koja su se tokom cele godine nataložila. Turistička čulno-ideološka kompenzacija je, dakle, privremeno uspešan način za prividno rešavanje problema radnika i građanina, priliku za pražnjenje od nedaća i otuđenja života u korporativnom svetu” zaključuje Gajić.
Da li more volimo zato što smo na njemu sve ono što zapravo nismo – dokoni i sloventni, opušteni i zadovoljani? Saša Gajić smatra da je upravo to glavna privlačna moć ideje letovanja: “Na moru, čovek je konačno u mogućnosti da ima prostora i vremena da se pozabavi sobom i svojim bližnjim. Da udahne svež vazduh, oseti mirise i ukuse, da barem na kratko ubedi sebe da je čulno prisutan u svetu i stvaran. Da je biće koje još uvek može nešto da oseća. Omladina na moru kroz “letnje šeme” traži ljubav, roditelji konačno dobijaju priliku da budu sa svojom decom, porodice napokon pokušavaju da se ubede da su prave porodice, a prijatelji da među njima zaista postoji prijateljstvo. Restoranska hrana privremeno zamenjuje instant kuhinju zaposlene žene ili menzu u firmi, a šetnje kroz čemprese ili borove šumice užurbano hitanje kroz posivele gradske kvartove i vožnju u gradskom saobraćaju. Kampovanje u prirodi postaje ostvareni surogat potisnute ljudske želje da sam napravi i podigne sopstveni krov nad glavom pošto turisti mahom žive u tipskim betonskim zgradama. Sunčanje, kupanje, egzotične večere i šetnje u prirodi postaju trodimenziona kolor dokolica, intenzivnija i neposrednija od pasivnog večernjeg buljenja u televizijske ekrane kojim se primiruje celogodišnje interpresonalno otuđenje.”
A budući da za to kratko vreme uživanja postajemo neko drugi, skloni smo i da se prepustimo slobodama koje u svojim pravim životima ne parktikujemo. Sve izgleda lako i moguće kada niste u svojoj koži. “Odlazak iz sopstvene svakodnevnice među nove, nepoznate ljude koji se više nikada ne moraju videti, zapravo privremeno ruši sve društvene skrupule i odnose.” kaže Gajić. Sve ono što nam nedostaje u stvarnom životu, sve sublimacije ličnih maštarija, na moru postaju naizgled moguće, mada privremeno i površno. Iz simulakruma rajske zajednice sledi otrežnjenje povratka kući, koje samo retke navede na suštinsko pitanje: “Gde sam to zapravo bio i šta sam zapravo tamo radio?”
Američki sociolog Hakim Bej primetio je da na putovanja dolazimo tražeči autentičnost, “Kulturu” sa velikim K, koja je u našem svetu nestala pod naletom simuliranih spektakala. Ona je tu gde jesmo “uništena i zamenjena šoping centrom ili talk šou programom – jer je naše obrazovanje postalo tek priprema za čitav život proveden u proizvodnji i potrošnji – jer smo sami prestali da stvaramo. Turisti prolaze kroz Prirodu ili Kulturu poput duhova koji posećuju ruševine. Oni tamo nisu za stvarno, već se kreću kroz predele uma, apstrakcije, skupljajući slike umjesto iskustva.” objašnjava Hakim Bej.
Deca su izgleda jedini autentični turisti današnjice koji u putovanju vide upravo i samo to – a ne način da svoje živote smeste u određeni kalup ili pobegnu od istih. “Jedino deca iskreno i savršeno uživaju u letovanju, suncu i kupanju, ispoljavajući tako svoje nelicemerje i neposrednost koja je u nižem uzrastu još uvek van domašaja korporativnog sveta. Za odrasle turiste, dečija sreća je nedostižni ideal ka kome se teži a pri čijem se ostvarenju sve izvrće u svoju suprotnost” zaključuje Gajić.
Prepuštanje struji?
Postoji li način da putujete, a da se ne osećate kao da trošite samo još jedan “proizvod” masovne kulture? Hakim Bej u svojoj knjizi “Prevladati turizam” opisuje običaj ostrvljana Južnog mora da se putuje na velike razdaljine u kanuu, bez kompasa ili sekstanta: “putovalo se zbog razmene vrednih i bezvrednih darova (obrednih umetničkih predmeta bogatih tajanstvenim moćima –
manama), od ostrva do ostrva, u složenom uzorku preklapajućih reciprociteta.” Ovaj, i drugi slični običaji koji i dalje postoje širom sveta daju jednu drugačiju dimenziju ideji putovanja: “Iako se čini kako putovanjem u modernom svetu dominira Roba – i iako se čini da su mreže dobrodošlica i reciprociteta nestale s karte – iako se čini da turizam trijumfuje – uprkos tome – mi i dalje naslućujemo da postoje i drugi putevi, druge rute, neslužbene, koje nisu zabeležene na kartama, možda čak i “tajne” – putevi koji su još uvek povezani s mogućnošću ekonomije Poklona, ilegalne rute za slobodne duhove, znane jedino geomantijskim gerilama posvećenim umetnosti putovanju.
U stvari, ne samo da “naslućujemo”. Mi to znamo. Znamo da postoji umetnost, umeće
putovanja.” ohrabrujući je zaključak Hakima Beja.
Još jedan zanimljiv “recept” za umetnost putovanja može se naći u praksi francuskih “Situacionista”. Oni su 50-ih godina 20. veka razvili tehniku putovanja koju su nazivali dérive, “lutanje”, “prepuštanje struji”. Zgražavali su se nad samima sobom što nikad ne napuštaju rutinu i kolotečinu života pokretanog navikama. Shvativši da zapravo nikad nisu “videli” Pariz, počeli su da organizuju nesistematske, nasumične ekspedicije kroz grad, danju dugo i besciljno lutajući, a noću pijući, otvarajući svoj mali tesni svet za nepoznatu zemlju sirotinjskih četvrti, predgrađa, vrtova i pustolovina.
Dakle, putovanje ne mora biti samo organizovano, upakovano, aranžirano, nametnuto i konformističko ostvarenje turističkog sna. Naravno, pod uslovom da znamo šta sve putovanje ne mora da bude, i šta sve može da bude: “Ako idete i volite da letujete – budite trezveni, razdvojte mitove od stvarnosti i iskoritite dobre strane putovanja, bez prevelikih i nerealnih očekivanje kojima vas zasipa “vrli novi svet”. Proći ćete bolje i na odmoru, i posle njega.” poručuje Saša Gajić.
Priredila: Jovana Papan
Tekst objavljen u magazinu “Roditelj & dete”, 2013. god.
Izvor detinjarije.com
