Normalan čovjek, ako ovdje takvih ima, želi li da ostane takav, ne bi smio da čita ništa od dnevne štampe niti da prati informativne emisije na elektronskim medijima. Vijesti su svakim danom sve šokantnije. Ali šokantno je i to da većina građana RS kojih se tiču te zle informacije o svemu tome nemaju nikakvo suvislo mišljenje i, kao takvi, totalno su nespremni za bilo kakvu akciju. Valjda nas je prošli rat totalno zakucao u zemlju, pa smo postali nešto poput živih mrtvaca.
Ovih dana izbiše nemiri u Londonu. Pobunili se ljudi, jebeš ga, dopizdilo im. Ne mogu da trpe više one šupke s vlasti. Jeste da je Engleska jaka država, ali ni tamo, jarane, ne cvjetaju ruže. Stalno neke restrikcije, prilagođavanja, rast nezaposlenih, otkazi, pad standarda života, mjere štednje. A kada su mjere štednje na snazi, zna se na kome će se prelomiti. Nije samo naš narod onaj na kome se lome koplja.
I šta ćeš, nije Englez lud, zna on šta mu je činit kad mu se na grbaču sjedne. Okupi par havera sa socijale kojima je dogorilo do nokata i zapale zgradu. Eto vam ga sad, pa se vi zajebavajte s narodom. I možete prijetiti koliko hoćete s hapšenjem, nama je bolje u zatvoru nego kod kuće; tamo niko neće znati za nas, a pred očima javnosti ćemo bar pokazat ko ima muda da sjebe sistem. A to što kažete da smo teroristi i destruktivni elementi, e baš nas zaboli šta o nama lopovi misle.
I jest tako. Nekada su nezadovoljne ljude koji se pobune protiv nepravde i tiranije vlasti revolucionarima zvali, a danas su takvi teroristi.
Buknuo London k'o šibica. A u isto vrijeme, u BiH je situacija pet stotina puta gora, ljudi nemaju ni za šta para, pa čak ni za jedan obrok, ali niko se ne buni. Pitaš penzionera kako ti je, a on čim vidi kameru zaboravi da je gladan.
«Dobro je, kako ste vi?», odgovara penzioner.«A šta radiš u kontejneru ako je dobro, kukala ti majka, eto si glavu zavuko kao da u njemu biserje raste?»
«Ma jok, gospodne, to ja bacam prošlogodišnji kiseli kupus. Ima ga viška, nije se uspjelo pojest', a čitavu mi kuću zasmrdio.»
Ponosan narod, a svega željan, eto kakvi smo mi. Ponosan i bez muda. Kad bi nam se po glavi sralo, mi se bunili ne bi. I ne samo da se pobunili ne bi, nego bi rekli kako nam je baš lijepo da u smradu uživamo. Zato seronje u ovoj državi i mogu opstati na vlasti.
Ove naše studente možeš za nos vući i peglati kako hoćeš. Obrazovanje je nula, ništa im se ne nudi, poslije završenog studiranja mogu samo zjale da faćare, ali kad prođeš kroz onaj famozni «kampus», rekao bi da studiraju na Harvard univerzitetu. Uhvatiš li koga u restoranu sarkastično nazvanom «Slobodni um» i priupitaš, «Šta ima drugari studenti?», svi će uglas reći, «Normala, kako je u tebe, 'ajd na fukas!»
Pojavi li se kakva grupica studenata kojima je um malo slobodniji i dublji, odmah ih izopšte iz svog društva i kažu da su pederi. «Šta oni ima tamo da seru i da se bune! Kao da su oni najpametniji. Ima ko da brine o tim stvarima!»
A šta je sa viješću da će se do kraja godine desiti smanjenje investicija i proizvodnje, a samim tim i rast nezaposlenosti i pad životnog standarda, što će dovesti do još većih problema sa kojima će se suočiti domaća privreda ukoliko ne bude izbjegnuta (a neće!) globalna ekonomska kriza; e i o tome ima ko da brine. O tome misli «Onaj koji brine» (ovo mu dođe kao ime poglavice Bik koji sjedi) i on će nas svojim natprirodnim moćima odbraniti od novoga talasa skupoće i otpuštanja s radnih mjesta.
Zahvalimo se i pomolimo Velikom Manituu što ne živimo u Engleskoj, Francuskoj ili Grčkoj u kojima se narod svako malo za sitnice pobuni, te počne raditi sranja po ulicama. Jadnici nemaju svoga poglavicu «Onog koji brine». Dok oni svoje gradove pale, mi nove od kamena mermernoga podižemo. Pa ko onda laže da u nas ima krize?!
