Laibach: Mrak je nestao, ali svetla na kraju tunela više nema

Da je Jugoslavija zaista bila „tamnica naroda“, onda bi – kad su se oslobodili od iste te Jugoslavije – ti narodi ‘procvetali’ u nešto bolje, razvili se u slobodne i slobodarske narode

Dragan Ambrozić / 02. Decembar 2019

Uvek u četiri oka sa svojom publikom, razorno analizirajući stvari kroz britku optiku apsolutno svakog segmenta svog vizuelno-zvučnog angažmana, slovenački Laibach su verovatno najzačudnija i najodvažnija muzička i scenska atrakcija poreklom sa ovih prostora već godinama unazad.Nazvati bend, ne onako pitomo kao što bi to bilo recimo Emona, već baš Laibach, samo po sebi svedoči o tome da se ovaj nepokolebljivi kolektiv nikada nije libio rezanja stvarnosti do same srži.

Njihov originalni humor i potraga za lepotom u dehumanizovanom svetu današnjice, njihova smelost da istupe u najosetljivijem trenutku stare SFRJ sa jednim totalnim umetničkim konceptom i da se u međuvremenu svojim originalnim kreacijama gromko obraćaju svetu koji se menjao zapanjujućom brzinom – stavljaju ih u red temeljnih dejstvenika u oblasti popularne kulture.

Ne odstupivši od svojih umetničkih uverenja ni za dlaku, Laibach su i dalje relevantni i uznemiruju duhove gde god da se pojave.

Prvi rok bend sa Zapada koji je 2015. posetio Severnu Koreju, na aktuelnom beogradskom koncertu u sredu, 4. decembra, u Kombank dvorani, u okviru svetske turneje na kojoj predstavljaju svoj poslednji album „The Sound of Music“ – izdat krajem 2018. godine i uglavnom sačinjen od obrada tema iz legendarnog mjuzikla „Moje pesme, moji snovi“, kao jednog od retkih holivudskih filmova koji su dozvoljeni za prikazivanje u toj dalekoj azijskoj zemlji – Laibach će se ponovo poigrati svojom planetarnom mistikom preko političke karte Istoka i Zapada.

Ne propustite.

* Uoči 40 godina od „novog talasa“, ali i od vašeg nastanka, bilo bi dobro da konačno razjasnimo – da li je Laibach bio inspirisan novotalasnom scenom u svetu i u Jugoslaviji, da li je bio deo te scene ili od samog početka suštinski apartna pojava?

Laibach: Svakako smo bili inspirisani vremenom u kom smo i sami počeli stvarati, a to znači i novotalasnom scenom u svetu i u Jugoslaviji. Ali, naše su ambicije bile drugačije od te scene, kako programske tako i formalne, muzičke, pa smo u nekom smislu bili deo „novog talasa“ uglavnom kroz njegovu negaciju.

* Još jedna zanimljiva podudarnost: ovog 1. decembra jeste i 101. godišnjica zemlje u kojoj ste nastali – Jugoslavije. Da li nakon svega smatrate da je Jugoslavija bila „tamnica naroda“?

L: Da, lepa simbolična brojka, 101! Da je Jugoslavija zaista bila „tamnica naroda“, onda bi – kad su se oslobodili od iste te Jugoslavije – ti narodi ‘procvetali’ u nešto bolje, razvili se u slobodne i slobodarske narode, a ne u narode ispunjene mržnjom i netrpljivošću jednih prema drugima, i sigurno ne bi na ovako besraman način iskorišćavali i iscrpljivali sami sebe. Slobodna nacija je narod ispunjen ljubavlju, mirom, srećom, pravdom i tolerancijom.

* Pa dobro, da li je ta tenzija između dve društvene činjenice u pokretu, panka i novog talasa na jednoj, i Jugoslavije koja 1980. ulazi u svoj poslednji period postojanja nakon Titove smrti – dovela do stvaranja grupe Laibach? Šta je bio momenat koji je presudio da Laibach uopšte počne sa radom?

L: Bile su to svakako istorijske činjenice, a pre svega Titova smrt. Neko je morao da zauzme njegovo mesto, pa smo to, u simboličkom smislu, u neku ruku bili mi.

* Kako ste se usudili da pre 40 godina, u ondašnjoj Jugoslaviji, najpre izaberete taj naziv za grupu, a zatim da plasirate tekstove koji kao da su iz partijskih proglasa, doduše neznano koje partije? Da li ste imali konkretne probleme sa policijom, da li su na početku članovi bili privođeni i ispitivani? Kako ste izdržali sav taj pritisak u veoma neobičnim vremenima?

L: Bilo je svega, ali se mi nismo previše opterećivali time. Naprotiv – zabrane i probleme smo prihvatili kao neku vrstu kreativne igre i nikada nismo zamerali našim dželatima ili ih osuđivali. Čak su nam puno pomogli u stvaranju svojevrsne ‘autorske’ poetike; rado smo, na primer, koristili njihove partijske proklamacije i slične tekstove kao naše sopstvene izjave.

* Još jedna godišnjica – upravo je prošlo 30 godina od pada Berlinskog zida. Da li je svet u vremenima Hladnog rata bio u celini naprosto mračan, da li se potom zaista rodilo svetlo?

L: Naravno da nije, a upravo je to pokazao pad Berlinskog zida. Istočni Nemci danas se osećaju prevarenima i iskorišćenima od strane bivše Zapadne Nemačke, zbog čega su tamo počele da se formiraju najkonzervativnije i najradikalnije desničarske političke partije i militantne grupe u Nemačkoj, koje su se ubrzo povezale sa sličnim formacijama u nekim drugim državama bivše Istočne Evrope, što znači da je đavo odneo šalu.

Padom Berlinskog zida i komunizma, pobednički kapitalizam je samo odbacio šminku i raširio svoja smrtonosna krila u Istočnoj Evropi, gde su ljudi naivno verovali u jevanđelje oslobođenja kroz ideologiju primitivnog užitka i konzumerizma. Ulice su danas osvetljene i ulepšane, mrak je nestao, ali svetla na kraju tunela više nema.

* A šta je bilo sa nama u bivšoj SFRJ nakon pada Berlinskog zida?

L: Berlinski zid za raspad Jugoslavije sam po sebi nije bio presudan, jer je proces njezinog raspada započeo već nekoliko godina pre toga, ali je možda baš zato bio razorniji.

SFRJ je imala otvorene granice, protok kapitala, ideja i ljudi, imala je vrhunske sportiste i intelektualce, ogroman turistički potencijal, negovala je ideje bratstva i jedinstva, razvijala teoriju samoupravnog socijalizma, bila na čelu antiblokovskog Pokreta nesvrstanih, gde je deklarativno zagovarala princip aktivne miroljubive koegzistencije među narodima, glasno je osuđivala kolonijalizam i neokolonijalizam, rasizam, aparthejd i tako dalje.

SFRJ je zbog tih svojih stavova bila veoma cenjena zemlja na globalnom nivou. U arhitektonskom i opštem estetskom smislu, država je sistematski razvijala modernizam i pop art, a svi smo slušali muziku i gledali filmove koji su takođe prikazivani i na Zapadu. Čitali smo i Kapital i Bibliju, proučavali samoupravljanje sa temeljima marksizma, ali i Vinetua, Zagora, Dijabolika, a o cinizmu realnog kapitalizma najviše smo naučili iz Alana Forda.

Ništa od ovog ogromnog potencijala političko rukovodstvo u zemlji nakon smrti maršala Tita i njegove leve ruke, Kardelja, nije znalo pozitivno iskoristiti i pretvoriti u nešto (još) bolje i kvalitetnije. Svi su se bavili samo time kako ‘ubiti oca’ i zauzeti njegovo mesto, ili barem kako što brutalnije i banalnije raskomadati leš. Ekonomija, bratstvo i jedinstvo i sve ostalo krenulo je nizbrdo – političari i ekonomisti nisu imali nikakvu viziju kako se odbraniti od agresivne ekspanzije realnog kapitalizma – jer, naravno, političari nisu čitali Alana Forda.

Vlast je na kraju preuzela vojska bez kompasa i sve je otišlo u nepovrat. Jugoslavija je, u kulturnom i socijalnom, pa čak i ekonomskom pogledu, na neki način bila preteča Europske unije. Nastala je u doba kasnog nadrealizma i hipersocijalnog realizma, vrhunac je doživela za vreme modernizma, a raspad u postmodernizmu. Ona je u suštini, kao državni i stilski sistem zapravo bila eklektična i utopijska retro formacija, a ne homogena modernistička tvorevina.

Rat na ovom području je, u neku ruku, bio logičan rezultat kraja utopijskih snova, i najverovatnije je do njega došlo i zbog viška nagomilane i nedefinisane, neiskorišćene energije. Budućnost novonastalih država i nacija na ovom području razvija se sada – i eksploatiše – pod patronatom Evropske unije, ali njihovi pregovarački stavovi su, naravno, mnogo slabiji nego što bi bili u okviru zajedničke jugoslovenske (kon)federacije.

U svakom slučaju, unutar EU, jugoslovenski narodi će ponovo imati priliku da preispitaju sopstveni kapacitet za međusobnu toleranciju i komunikaciju. I možda sad – po treći put – takav projekat i uspe. A možda i ne.

* Pre 4 godine boravili ste i nastupali u Severnoj Koreji, što je već samo po sebi neverovatna činjenica. Šta je bio vaš najsnažniji prvi utisak o toj nama zapravo nepoznatoj zemlji, drugi, treći…?

L: O tome smo već puno govorili, pa možemo samo ponoviti: Pjongjang, koji je tokom Korejskog rata od strane američkih bombardera bio potpuno sravnjen sa zemljom, danas je lep, čist, dobro održavan i šareni grad s impresivnom arhitekturom i parkovima. Još više – izgleda zaista ‘pop-artistički’ – kao da ga je dizajnirao Jeff Koons ili neko od njegovih poklonika, i sasvim ga je moguće uporediti sa nekim od modernih američkih, ruskih ili kineskih gradova.

S tom razlikom što je Pjongjang verovatno najsigurniji grad na svetu – ako ostavite stvari na bilo kom mestu, niko vam neće ukrasti ništa ili uništiti imovinu.

Grad je navečer fino osvetljen, ali samo otprilike do 23 časa. Tada se svetla većim delom ugase, tako da nema nepotrebnog svetlosnog zagađenja, a život se seli u privatne stanove ili – u našem slučaju – u hotelske barove. Severnokorejci su jednostavno, ali elegantno obučeni.

Vole se smejati i znaju za šalu, koju uglavnom razumeju samo oni. Ali se trude u komunikaciji. Uče i govore strane jezike; deca počinju da uče engleski jezik sa 7 godina – upoznali smo Korejce koji su govorili i kineski, arapski, nemački, francuski, španski, itd.

Proizvode sjajno pivo, koje se zapravo smatra bezalkoholnim pićem. Za razliku od SAD, tamo slobodno možete piti pivo iz flaše napolju i pušiti cigarete u hotelima i barovima, bez rizika da odete u zatvor. A za one koji vole kanabis – Koreja je vrlo liberalna država u kojoj je posedovanje i gajenje kanabisa u osnovi dozvoljeno.

Utisci o zemlji i njezinim ljudima su zapravo svakim danom bili sve bolji i bolji, ali jasno je da su nam dozvolili da upoznamo samo mali deo tog impresivnog utopijskog društva. No, videli smo dovoljno da stvorimo svoju sliku o toj državi, koja je puno kompleksnija i interesantnija od postojećih predrasuda, što ih o Severnoj Koreji obično šire mediji po svetu.

* Da li monumentalnost nastupa Laibacha ima veze sa revolucionarnim teatarskim pristupom Dragana Živadinova? Koliko ta Laibachova monumentalnost korespondira sa velikim revolucionarnim snovima Severne Koreje?

L: Koliko je nama poznato Laibach ima veze sa teatrom Dragana Živadinova tek onoliko, koliko je u osamdesetim Živadinov bio inspirisan Laibachom. Saradnja između nas i Živadinova na nekim od njegovih predstava zato je došla spontano i organski. Danas Dragan sa svojom ekipom u teatru ionako razvija neku potpuno drugu priču, koja sa Laibachom nema puno zajedničkih tačaka. A u Severnoj Koreji svakako ima potencijala za monumentalni koncert Laibacha i ako nas opet pozovu, predložićemo im nešto u tom smislu.

* Kakav je odnos totalitarizma i demokratije, u njihovim realnim značenjima, u savremenom svetu?

L: Prema staroj šali – dok je u liberalnoj demokratiji dozvoljeno sve što nije zabranjeno, u totalitarnom sistemu sve što nije zabranjeno je obavezno. Problem je u tome da se ta razlika briše, i da je danas liberalna demokratija sve više i više skup zabrana i zapovesti, te strogih pravila i zakona, koji ne smeju da se krše, pa je dozvoljeno sve manje i manje stvari. Tako nastaje izraz ‘totalitarna demokratija’, sve relevantniji za definisanje stanja u aktuelnim demokratijama.

Taj je izraz popularizovao izraelski istoričar J. L. Talmon i odnosi se na sistem vlasti u kojem zakonito izabrani predstavnici održavaju integritet nacionalne države, čiji građani, iako im je dodeljeno pravo glasa, imaju malo ili nikakvo učešće u procesu donošenja odluka vlade.

A to je danas uglavnom princip svugde u savremenom svetu, od SAD, do Rusije i Kine. Na primer, klasičan primer totalitarne demokratije u praksi je činjenica da vlada Srbije i Huawei postavljaju kamere za praćenje „svake ulice“ u Beogradu, što znači kamere sa softverom za prepoznavanje lica, registarskih tablica i analizu ljudskog ponašanja, a sve to kroz potpuno netransparentan proces, sa kojim javnost uopšte nije upoznata.

* Muzika Laibacha donosi jednu novu harmoniju koja kao da je iznikla na onom najboljem od sveta klasičnog roka: milozvučnosti Bitlsa, neobičnim zvučnim prostorima solo radova DŽona Lenona, vasionskim dahovima Dejvida Bouvija. Koliko je važno da u moru pomodnih muzičkih žanrova, neke klasične forme i visok kvalitet sadržaja, preneti iz XX veka, ostanu sačuvani za budućnost?

L: Bilo bi nam drago da možemo da kažemo da je to veoma važno, ali nije. No, to ne znači da nećemo učiniti sve što je u našoj moći da muzika ponovo postane važna.

* Kakav je odnos Laibachove elektronike sa onim što se danas podrazumeva pod elektronskom muzikom – rečju, koliko je Laibach digitalizovan u ovom savremenom smislu?

L: Nemamo predrasude u vezi sa onim digitalnim, ali je i analogno kod nas još uvek prisutno, kako u zvuku, tako i u samom procesu rada i nerada.

* Konačno, šta nas u bliskoj budućnosti čeka? Stvarna apokalipsa ili ipak nova zora čovečanstva?

L: Čeka nas stvarna apokaliptična zora čovečanstva.

Preuzeto sa Danas 


Buka preporuka

Tema

Najnovije

Posmatrajte događaje izbliza.

Prijavite se na naš Newsletter.