”Ja imam prirodnu potrebu kad se popnem na scenu da pokidam. Tada mi je to sve na svetu i ne umem da se štedim. Kada siđem sa pozornice, ja sam samo običan čovek. Tako je bilo i tako će biti uvek, jer sve drugo u mom slučaju bio bi čisti pozeraj i glumatanje, koje iz dna duše prezirem”, rekao je Čuturilo u razgovoru za BUKA magazin.
Prije ”Riblje čorbe”, rok grupe koja mu je donijela veliku popularnost sredinom osamdesetih, gitarista i autor Nikola Čuturilo svirao je u mnogim bendovima. Neki od njih su preteča sastava ”Laki pingvini” grupa ”Kredit”, grupa ”Siluete”, ”Električni orgazam” i mnogi drugi. Nakon snimljena četiri albuma sa ”Ribljom čorbom”, započeo je solo karijeru. Međutim, nemili događaji u državi ga primoravaju da napusti zemlju i Nikola se obreo u Engleskoj, gdje je 1997. godine snimio album ”ID”. Nakon povratka u Srbiju, nakon petnaest godina boravka u Velikoj Britaniji, 2006. godine snima album ”Nemir”, koji mu producira poznati muzičar Nikola Vranjković. Godine 2012. objavio je i album ”Tu i sad”, a ove godine, nakon devet godina pauze, objavio je singl ”Sanjam te”, sa kojim najavljuje novi album.
Ovo je bio povod da novinar BUKA magazina napravi intervju sa legendarnim muzičarem Nikolom Čuturilom, poznatim po nadimku Čutura, i razgovara o njegovoj dosadašnjoj karijeri i budućim planovima.
Album ”Priče iz depoa” izlazi nakon devet godina od izlaska posljednjeg albuma ”Tu i sad”. Zašto je pauza toliko trajala?
Čuturilo: Trebalo je naći vremena, koje je u mojim godinama najskuplje. Neke pesme sam vukao godinama, neke su bile skoro gotove, ali trebalo je plaćati račune i opstajati u ovom suludom vremenu. Od prošlog studijskog albuma, nisam bio neaktivan, naprotiv, radio sam na mnogo različitih projekata i srećan sam što su moji skromni prihodi i dalje samo od muzike. Autorski album morao je da sačeka, ali to je sada iza nas i na jesen će se pojaviti kao izdanje i na cd-u i na vinilu.
Uvodni singl ”Sanjam te” je balada o krahu ljubavne veze i rastanku. Da li su ”Priče iz depoa” album u kojem prevladava ta vrsta melanholije?
Čuturilo: Posle dužeg vremena, imam nekoliko ljubavnih pesama, pored onih angažovanih i gorkih, koje sa od mene očekuju. Govorim o ljudima koji prate moj rad. Tu je i par biografskih, ima tu i humora i melanholije, ali mislim da zbirno sve pesme nose istu poruku. Mora se živeti, boriti i sve dok smo tu, nema predaje.
Koliko ti je pomoglo ovo stanje s pandemijom i ograničenim kretanjem da se usmjeriš ka studiju i koncentrišeš na snimanje materijala?
Čuturilo: Noć kada nam je saopšteno da ćemo biti zatvoreni i da nam na neodređeno vreme sledi policijski čas, nisam imao dilemu. Posle dužeg vremena, imao sam sve vreme ovog sveta i znao sam kako ću ga iskoristiti. Prvog dana, zatvorio sam se u svoj atelje i dva meseca kasnije „Priče iz depoa“ bile su završene.
Koliko je trajalo snimanje albuma i ko je učestvovao u realizaciji istoga?
Čuturilo: Kao što rekoh, posle par nedelja, ja sam bio spreman za bend, a onda nakon još dve sedmice proba, bili smo spremni za studio. Posle mnogo vremena, obnovio sam saradnju sa producentom Vladom Negovanovićem, sa kojim sam u prošlosti uradio najbitnije stvari u mojoj karijeri. To uključujuje moja prva dva studijska albuma, kao i ID, koji smo zajedno snimali u Londonu. Otkako sam se vratio iz Engleske, postava benda je do danas u nepromenjenom sastavu. Jednom kad prihvatim nekog, teško ga se odričem. Dejan Grujić -bas, Darko Grujić - klavijature, Goran Stojković - gitara i Blagoje Nedeljković -bubnjevi. Na nekoliko numera imamo goste: Ivan Aleksijević - klavijature, Marko Đorđević - truba, Pera Joe - usna harmonika i Nevena Filipović, Miroslav Cvetković i Dejan Cukić prateći vokali. Od starta sam želeo dobro ozvučeni bend na snimku što bliži onom zvuku koji imamo na bini i mislim da smo uspeli u tome.
Da li ćeš se sada malo više aktivirati i kada je riječ o koncertnim svirkama?
Čuturilo: Ideja je da sviramo svuda i što češće. Konačno imam nekoga ko će se postarati o svakom aspektu posla, što mi je neobično drago. ”Lamp Shade Media” je moj novi izdavač i, baš kao i ja, ušli su u ovu saradnju prepuni poverenja i entuzijazma.
Tvoj kolega Bora Đorđević je u jednom intervjuu rekao da si jako talentovan muzičar, ali da bi postigao mnogo više u karijeri da si ažurniji. Da li u tome ima imalo istine?
Čuturilo: Uvek je prema meni bio dobronameran i u tome što je izgovorio ima dosta istine. Ja bih izginuo da napišem pesmu i da je snimim najbolje što znam. Posle toga, moj entuzijazam nije bio nikad na visini zadatka i sve se dešavalo uglavnom stihijski i bez neke strategije. Jednostavno, nisam sebi bio dobar menadžer, a niko drugi se nije prihvatao tog posla. Sada je konačno drugačije od samog starta i to mi se jako dopada.
Koliko su za usporavanje tvoje karijere krive nemile devedesete i odlazak u Englesku?
Čuturilo: Uh! Definitivno da. Kao kad uzletiš i onda nestaneš u oblaku. Iz svega, međutim, treba nešto naučiti, ne vraćam se često mislima unazad, treba gledati napred sve dok ima života ispred nas.
Publika te pamti i kao nekadašnjeg člana Riblje Čorbe, a ta postava je po mnogima svirački najusviranija. Čak se na albumu ”Istina”, na kojem ste svirali i autorski učestvovali Vidoja Božinović i ti kao novi članovi benda, kao upozorenje ističe kako ”u studiju sviraju živi ljudi, a ne mašine”. Kakvo te sjećanje prati iz tog perioda života?
Čuturilo: Najlepše moguće i ne samo vezano za muziku. Bili smo opušteniji, bezbrižniji i bolji jedni prema drugima. Čovek onog vremena bio je definitivno slobodniji i sposobniji da sanja i mašta. Nismo poznavali strahove sa kojima živimo već dugo, predugo.
Foto: Dragan Jereminov
Kasnije si krenuo u solo karijeru, a sa tobom su svirali muzičara poput Zvonimira Đukića, kasnije poznatog kao Đule Van Gog, pokojni bubnjar Dragoljub Đuričić i mnogi drugi. Čini se da su nekada muzičari, na neki način, gurali jedni druge i pomagali im da karijere budu što bolje? Danas, čini se, to nije slučaj?
Čuturilo: Ne sećam se zlobe, niti zavisti. Mi smo ulazili u taj svet da bi bili deo procesa, a za to je trebalo pre svega puno ljubavi, predanosti i pomalo sreće. Svi smo živeli svoje snove noseći sopstveni ego, ali nikad nisam osećao bolesnu konkurenciju.
Da li si se ikada osjećao i ponašao kao rok zvijezda i da li je moguće na ovdašnjoj sceni uopšte i biti rock star i živjeti kao rock star?
Čuturilo: Ja imam prirodnu potrebu kad se popnem na scenu da pokidam. Tada mi je to sve na svetu i ne umem da se štedim. Kada siđem sa pozornice, ja sam samo običan čovek. Tako je bilo i tako će biti uvek, jer sve drugo u mom slučaju bio bi čisti pozeraj i glumatanje, koje iz dna duše prezirem.
Da li si mišljenja da je danas lakše stvoriti karijeru, ili je to bilo lakše sedamdesetih i osamdesetih kada smo imali jedan TV kanal i kada je kultura slušanja muzike bila sasvim drugačija od današnje, kada na Jutjub kanalu imamo milion izvođača, a samim tim je i konkurencija mnogo jača?
Čuturilo: Ne znam odgovor. Nekada bih možda znao da posavetujem mladog kolegu, danas iskreno ne znam šta bih mu rekao. Jedino da sluša svoje snove i veruje, ali to se valjda podrazumeva. Danas u papazjaniji ponude svega i svačega, a uglavnom ničega, jako je teško izdvojiti se i skrenuti pažnju na sebe. Nekada su putevi da li prolaziš ili ne bili manje-više poznati, tako da je danas verovatno teže uspeti. Kako god bilo, ako nešto želiš dovoljno jako, što se mene tiče, treba slušati svoje snove, uprkos svemu.
Evo, ova pandemija je skroz hendikepirala muzičare i oni su praktično ostali bez posla. Misliš li da je sve ovo oko ove pandemije bilo prehisterično i da su mjere mogle da budu blaže?
Čuturilo: Nadam se iskreno da je ovaj period uskoro zauvek iza nas. Trebalo je preživeti dan za danom neizvesnosti i pritvora koji je gori od svakog zatvora, jer ne znaš koliko će trajati. Izgubili smo mnogo izuzetnih kolega i prošli smo kroz krajnje mučan i deprimirajući period. Ono što je važno, neki dobri ljudi, a verujem svi koji su bili u mogućnosti pomagali su i i sve vreme bili pri ruci kolegama koje je ova pošast najteže pogodila. Ne ponovilo se.
Nadaš li se skorom kraju ovakvoga stanja i skorašnjim organizovanjima masovnijih koncerata, poput festivala i slično?
Čuturilo: To je nešto o čemu moj bend i ja sanjamo. Verujem da je to tu odmah iza ugla.
Osnovao si dječiju kreativnu radionicu ”Art depo studio”. Reci nam malo više o tom projektu.
Čuturilo: Već šestu godinu radi moj Art Depo studio kao porodica kreativnih radionica. U opuštenoj i neformalnoj atmosferi, deca mogu da uče muziciranje, glumu i slikanje od najboljih. U atmosferi grupe, osim toga, uče se i međusobnom poštovanju i uvažavanju. Art Depo je, između ostalog, i moj radni prostor gde su sve pesme sa novog albuma nastale, pa iz tog razloga nisam imao dilemu kako će se moje novo studijsko izdanje zvati.
Da li imamo razloga da strahujemo za budućnost kulture ili imamo nastavljače onog što smo od kulture i umjetnosti ostavili iza sebe?
Čuturilo: Ništa nije kako treba i moramo biti ozbiljno zabrinuti, ali siguran sam da će nas u nekom trenutku neka naša izuzetna deca iznenaditi i postideti.
I ono klasično pitanje koje se postavlja na kraju intervjua. Koji su tvoji planovi, da li ćeš uskoro sa bendom doći i u Banjaluku i promovisat novi materijal? Kada si uopšte i bio zadnji put u Banjaluci?
Čuturilo: Kao što rekoh, želeo bih da nastupamo svuda gde ima uslova i gde neko želi da nas čuje. Dugo nisam svirao u Banjaluci i sa nestrpljenjem čekam priliku.
