Ljubica Slavković, arhitekta – urbanistkinja iz Centra za kulturnu dekontaminaciju za BUKU komentariše proteste u Beogradu, brutalnost policije, atmosferi među građanima i medijski mrak u Srbiji.
Imali smo priliku da vidimo dešavanja na ulicama Beograda. Kako ocjenjujete stanje koje se desilo u glavnom gradu Srbije?
Ocenjujem kao očekivano i iznenađujuće. Očekivano, jer su meseci iza nas bili posebno intenzivni, pre svega s aspekta psihičkog zdravlja - pokušaja funkcionisanja u uslovima pandemije, svim opasnostima i (dodatnim) neizvesnostima koje ona nosi, ali i usled odnosa nadležnih prema virusu, merama koje se sprovode i porukama koje se šalju u javnost. Od „najsmešnijeg virusa u istoriji“ preko „najveće krize na planeti posle Drugog svetskog rata“, uz stalne ekstremne oscilacije od kompletnog zatvaranja i zabrane kretanja do održavanja derbija pred punim tribinama, mobilisanja na izbore i pitanja njihove regularnosti, grljenja i ljubljenja vrha države na izbornom slavlju u sred globalne epidemije, nakon čega sama politička elita biva pozitivna na covid – 19 dok istovremeno poručuje narodu da ga treba motkom batinjati jer se ne pridržava mera (koje su zapravo ukinute). Pri tome, istovremeno raste broj obolelih, zdravstveni kapaciteti su pred pucanjem (pa i već popucali), kriju se informacije o broju zaraženih dok ljudi masovno umiru...Ono što smo sinoć videli u Beogradu kulminacija je straha, gubitka poverenja u nadležne, u vlast i u struku, besa usled nemoći i osećaja izigranosti, kao sasvim očekivan ishod manipulacija, laži i nesugurnosti koji su im prethodili.
Ipak, iskazivanje nezadovoljstva građana u utorak naveče je istovremeno i iznenađujuće, zato što ništa što smo videli u prethodnim mesecima nije nešto što nismo mogli da pretpostavimo i da očekujemo, odnosno nešto što nije u istom maniru onoga što nam se svakodnevno dešava već dugi niz godina. Manipulacije, laži i nesigurnosti su već dobro ustaljeni deo svakodnevice u Beogradu i Srbiji, i imamo beskrajan niz primera, konkretno afera ove vlasti, koje ostaju otvorene i samo tako prolaze. Kada građani već godinama, pa i decenijama, trpe neregularne izbore, klevete i laži režimskih medija, sporne privatizacije, nedostatak odgovornosti za Hercegovačku, Krušik, Jovanicu, plagirane doktorate, ubistva i nesreće – i da ne nabrajamo u nedogled, onda je iznenađujuće da nešto ipak možda može preliti čašu.
Svjedočili smo brutalnosti policije, to je nešto što je i nama u BiH poznato. Živimo li u državama u kojima je policija svemoćna?
Živimo u državama u kojima je vlast svemoguća, a budimo još precizniji – jedan čovek na vlasti (i sve ono što ne vidimo). Građani se ovde odavno osećaju bespomoćno, praktično na svim poljima na koja krenu, što znači da je svemoć u nekim drugim rukama i spušta se kada treba. Ono što je za trenutna dešavanja veoma karakteristično, to je taj iskorak upotrebe policijske sile kakav nismo videli u proteklih osam godina vladavine ove vlasti, opet iz nekih drugih razloga održavanja privida demokratije, građanskih sloboda i sl. Sinoć se otišlo korak dalje u odnosu na ta Potemkinova sela dugo građena, i u tom smislu je ovo možda nekakav preloman trenutak. Ne mislim da je bilo koga iznenadilo što policija može da uradi to što je uradila – pocrtavam, svemoć je apsolutno jasna, pa čak i najsvežiji izborni rezultati nam crno na belo to govore. Ali jeste iznenađujuće što je taj iskorak sinoć ipak učinjen. Videćemo.
Ova dešavanja nam pokazuju da je ljudima dosta i ovakvog ponašanja, da jednostavno ne mogu više izdržati, ali ipak imali smo i izbore u Srbiji koji su bili istorijski i koji su gotovo potisnuli opoziciju. Kako to komentarišete?
Sve je to deo jedne iste slike. I ti izbori su pokazali da je ljudima, barem velikom delu, dosta i da na sve načine pokušavaju da dođu do nekakvog izlaza. Ovi izbori jesu bili istorijski, ali rekla bih baš po tome što su pokazali do kog nivoa autokratije i odsustva demokratskog društva smo progresovali, i da je veliki broj ljudi spreman i da iskorači i u neke korake koji deluju kao potezi očajnika – pretpostavljam jer se veliki broj ljudi upravo tako i oseća.
Protesti u Beogradu ujedini su ljude bez obzira na to da li su ljevica ili desnica. Ljudi ne žele represiju bez obzira na lična ubjeđenja. Šta nam upravo ovo pokazuje po Vašem mišljenju?
Želim da verujem da je to pokazatelj nekih velikih poteza koji će doneti promene, ali se plašim da je zapravo pokazatelj odsustva političkih načela koje će lako kulminirati razvodnjavanjem i slabljenjem. Pre svega događaji iz Beograda bili su pokazatelj nezadovoljstva građana. Dubina razumevanja tih nezadovoljstva i širina sagledavanja onoga što ih izaziva pokazaće koja je istrajnost u borbi za slobodno društvo.
Imamo reakcije nadležnih u kojem se govori da policisjki sat nije konačna odluka. To nam pokazuje da građanski aktivizam ipak dovodi do promjena, koliko j evažno upravo to naglašavati u državama koje idu prema totalitarnim režimima?
Mislim da je to važno naglašavati u svim režimima, jer se i demokratski režimi baziraju upravo na konceptu aktivnih građana i odgovornosti nadležnih koju imaju prema građanima. U autokratskim režimima polarizacije su snažnije, i građani su primorani da pribegavaju onom poslednjem, a to je izlazak na ulicu, ali to naravno nije jedini oblik građanskog aktivizma niti znači da jednog lepog dana, kada društvo postane malo manje autokratsko ili totalitarno, građanski aktivizam prestaje da bude bitan. On je u osnovi bilo kakve budućnosti koju za sebe želimo, a koja je iole bolja od ove u kojoj danas živimo.
Kako komentarišete igronirsanje događaja iz Beograda od strane većine medija?
Apsolutno ništa neočekivano ili što nismo videli ranije. Porazno, žalosno, sramno...da javni servisi to nisu, ali to je nešto što je u našem društvu već dugo prisutno - i što je takođe jedan bitan razlog za izlazak građana na ulice i traženje odgovornosti. Možda se samo nadam da su razmere sinoćnjeg događaja i stepen ignorisanja od javnih servisa ipak ukazali i nekima koji nisu bili svesni do koje mere to može da ide da je i to zaista moguće, i da ti mediji nisu pre svega javni servisi, već naručene službe. Tu moramo da izrazimo ogromnu zahvalnost i pohvale novinarkama privatne televizije N1 koje su izuzetno profesionalno i hrabro sinoć radile svoj posao i iznele ulogu javnog servia – naravno, ne mislim na to da su „samo radile svoj posao“, već su pokazale kako se brani profesija koju su odabrale i koliko je hrabrosti i profesionalnosti potrebno. Naklon do poda, hvala vam!
Na koji način je moguće sačuvati ljudska prava u ovim vremenima u kojim živimo?
Ima puno recepata, ali svi, ili barem većina, podrazumevaju stalne borbe i kako velike, tako i male korake. Možemo odbraniti time što sami dajemo primer svojim svakodnevnim ponašanjem i biramo odgovornost, poštenje, informisanost, kritičko promišljanje, širenje znanja i sagledavanje šire slike...Zatim time što se udružujemo i bivamo tu jedni za druge, a i time što ne posustajemo, ne ustuknemo i uporni smo i kada se to čini da nema nikakvog smisla. Komplikovano je, ali je negde i jednostavno – borimo se za ljudska prava time što se svakodnevno borimo za bolje društvo i razumemo da je ono pitanje celine, a ne partikularnih interesa. I naravno, time što se ne bojimo.
