Iako se već dvije decenije bavi hip-hopom i snimio je albume, za koje je i nagrađivan, Marko Šelić Marčelo za sebe kaže da nije muzičar, jer ne svira niti jedan instrument niti komponuje. On je preokupiran pisanjem i tvrdi da je njegova profesija zapravo pisanje. Autor je romana Zajedno sami, Malterego, Higijena nesećanja i zbirke tekstova O ljudima, psima i mišima, te knjige kolumni Napet šou. Ove godine gostovaće na OK festu, koji se održava na Tjentištu, a na ovom festivalu je i ranije nastupao. Za BUKA magazin Marčelo je govorio o pisanju, muzičkoj karijeri, ali i neizbježnim aktuelnim temama.
Počeću intervju s jednim pitanjem koje je neizbježno. Gdje je danas hip-hop, ima li onih istinskih hip-hopera koji imaju jake i kritičke tekstove? Da li se hip-hop sveo samo na one materijalne teme u se, na se, poda se i glupave spotove u kojima dominiraju ćelave glave, obnažene djevojke i skupa limarija?
A ja ću početi s tim da je pitanje, naprotiv, vrlo "izbežno". Komenatisanje scene zapravo nikad nije naročito zahvalna stvar, jer u tim generalnim ocenama neko uvek bude precenjen, a neko potcenjen. Verujem u individualnu odgovornost, i verujem u autorstvo, ne u scene i žanrove. Iliti, što bi narod rekao, kako seješ, tako žanješ: mislim da su svi tačno tamo gde su želeli da budu, što je svakako dobra vest. Ne verujem da jedan Smoke Mardeljano zavidi aktuelnim estradnim nadničarima na parama ili pregledima; oni ponekad zavide njemu na poštovanju koje potpuno zasluženo uživa, ali tada verovatno istrljaju novčanice o tu ranu, nanovo nadseljače sebe nekim novim džiberlukom i muka ih prođe. Svako je odavno odabrao stranu; to su planete koje se ponekad pingponguju argumentima, ali se suštinski ne dodiruju i, na kraju dana, u stvari nemaju šta da kažu jedna drugoj. Ni u čijoj biografiji neće pisati šta je radila scena, nego šta si radio ti lično. Uostalom, pri toj temi kontekst nije samo muzički. Tu je reč o saučestvovanju ili nesaučestvovanju u mnogo širem sunovratu vrednosti. Tako sagledano, međutim, opet izlazimo na isto: svako prema svojoj savesti.
Gdje vidiš sebe za desetak godina, da li sebe vidiš kao muzičara ili kao producenta?
Najviše mi je stalo da za bilo koji broj godina sebe vidim u ogledalu kao dostojanstveno ljudsko biće. Elem, konkretna raskrsnica iz vašeg pitanja nikako nije moja, pošto se nikad nisam bavio poslom producenta, ako ne računamo opštu organizaciju snimanja albuma, nivo šta-kad-kako, pa svakako neću početi za deset godina. A suštinski nisam ni muzičar. Moje zanimanje je pisanje, to će i ostati, podrazumevajući pod tim prozu i stihove, kao i do sada.
Jedno vrijeme su kulale priče da si ti jedini muzičar sa završenim faksom na ovim prostorima, što naravno nije tačno jer veliki je broj muzičara sa završenom visokom školom. Zašto misliš da je medijima bila potrebna ta priča? Da li da tebe dignu u visine, ili da te prikažu kao štrebera, ili možda da alternativnu scenu prikažu kao polupismenu jer je eto svaki stoti roker ili hip-hoper školovan, što naravno nije tačno jer alternativna scena i jeste prepuna kreativnih i školovanih ljudi?
Ljudi mešaju elokventnost ili načitanost sa stepenom formalnog obrazovanja, verovatno otud što ta dva često idu ruku pod ruku. Baveći se muzikom, književnošću, emisijom „Perspektiva”, uređivanjem domaćih izdanja Dilana Doga i aktivizmom, ja sam zapravo diplomirao neuporedivo kasnije nego mnogi drugi; bio sam jedan od onih kojima je ostalo nekoliko ispita, i onda se prilično oteglo dok sam, uz sve pobrojane obaveze, napravio prostora da to uradim valjano. Saldo: ako se pogledaju moje ocene, bio sam vrlo dobar, s prosekom blizu devet; ako se pak pogleda vreme od upisa do diplome, svi su bolji studenti nego što sam ja bio. U svakom slučaju, ne znam poreklo priče o kojoj me pitate, pa otud ne znam ni cilj. Iskustvo mi govori da ljudi umeju i da hvale i da kude iz sumanutih razloga, mešajući vrlo proizvoljno svoje utiske s realnom faktografijom. Možda deo priče ima naprosto veze s tim kako se ko drži u javnosti i kakav utisak ostavlja, ali mislim da to držanje neretko ima više veze s vaspitanjem nego s obrazovanjem.
Ti se baviš i pisanjem. Da li sebe više voliš percipirati u ulozi pisca ili muzičara?
Ne bavim se „i” pisanjem, nego upravo pisanjem. Nisam muzičar, jer niti sviram, niti komponujem, a ono nešto mog pevušenja ispadne pristojno samo zato što je tu naša pevačica Nena, toliko fenomenalna da ne uspevam da pokvarim utisak time što tu i tamo prokrijumčarim poneki ton s njom. Oduvek sam bio pripovedač; moje priče ponekad se obuku u stihove, ponekad ostanu prozne – ali suštinski, pisac sam kome se usput dogodila muzika. I to je blagodet, ne hendikep.
Nekada si pisao kolumne. Da li si zbog svoje javne kritike ikad pao pod nemilost vlasti i vlastodržaca?
Zapravo, ne pišem kolumne već čitavu deceniju, ali teren mi jeste blizak, možda mu se nekada i vratim. A što se narečene nemilosti tiče, ona je u punom naletu poslednjih godina, i stanje je sve gore. To se najviše ogleda kroz cenzuru i sabotažu, besramno tabolidno blaćenje svakog kritičara režima, te kroz masovnu uplašenost i poltronstvo podanika nižega ranga, koji su orni da vam prirede svakakve smicalice kako bi se dodvorili faraonu s vrha piramide. Neko bi vas nazvao paranoikom ako kažete da odavno špijaju i po kafanama; takvi ne znaju da je potkraj devedesetih služba pratila demonstrante čak i po rok koncertima, sastavljajući besmislene izveštaje kalibra «išao na svirku Darkwood Dub-a; popio tri piva; deluje da se lepo proveo». Šire mase ne veruju u to, ali zato veruju u konferencije za medije gde se za koronu, uz cerekanje, kaže kako je to najsmešniji virus u istoriji čovečanstva. Zato se, što bi rekao Zvonko Karanović na kraju jedne svoje pesme, bojim da je još budućnosti pred nama.
Kakvo je tvoje mišljenje o političkoj situaciji u regionu? Ima li nam spasa od vlastodržaca i da li je narod zaslužio ovakve vladare?
Stav je prilično jasan, sa svih frontova mog delovanja. U izvesnom smislu, narod je uvek zaslužio svog vladara. Međutim, ume i vladar da zasluži narod – onaj narod što se ponekad u istoriji masovno digne i kaže e nećeš više.
Da li misliš da je glasanje precijenjeno i da li misliš da narod, ne samo Srbije nego i regiona, treba bojkotovati izbore dok na glasačkim listama ne osvanu osobe vrijedne našega glasa?
To je svakako jedan od načina; ishod nije izvestan, taktika je upitna, ali ponekad se čini nužnom. Važno je ne ćutati, protestovati, vršiti pritisak na svaki dozvoljen način. Dokle god se to čini smislenim. Imate u Srbiji borce protiv izgradnje mini hidroelektrana, ljude koji su prinuđeni da svoje reke već sada brane s vilama u rukama. Slično će se neminovno desiti ako se nastavi bespravno iseljavanje sirotinje. Pa će onda moćnici da se jadaju kako je to nasilno, ali nema naročite dileme oko toga ko će u istoriju ući kao pravi nasilnik i razbojnik. Neka ne bude nejasno: ovo nisu moje nade, jer se niko normalan ne nada takvim scenarijima. Ali jesu moje duboke, vrlo opravdane strepnje.
Ove godine nastupaš na OK festu. Da li si ranije boravio na Tjentištu i koliko ti znače festivali poput tog?
Da, svirali smo na Tjentištu i bilo je sjajno. Festivali su ne samo dragoceni, već neprocenjivi. Tu muzika istinski živi, to je žila kucavica alternativne muzike u vremenu kada je šund agresivniji nego ikada ranije.
U blizini mjesta gdje ćeš nastupiti odigrala se jedna za nekoga bitan a za nekoga totalno nebitan istorijski događaj – Bitka na Sutjesci. U koju ti kategoriju spadaš, ovu za koga je to bitno ili?
Sve što ima veze s borbom protiv fašizma moralo bi svima biti važno. Ali ljudi imaju kratko pamćenje i zato ponavljaju greške, pa i one najgore. Često govorimo o tome da u našim krajevima možda žive rekorderi te disipline, ali ni čovečanstvo u globalu ne stoji mnogo bolje. Vladan Desnica je negde pred kraj života bio okupiran baš tom temom kolektivne moralnosti: kako to da su sve one, kako je rekao, provalije neljudskog, misleći na užase svetskih ratova, naročito drugog, ostavile u nama tako plitak trag.
Čini se da nas nacizam i fašizam i dalje izjeda i ne da da krenemo dalje. Još kad dodamo nacionalizam, onda je to još samo šlag na neukusnoj torti. Tvoje mišljenje o tome?
U svom mikrokosmosu, svi su sveci. Nacionalista misli da radi nešto svetački. Verski fanatik takođe. Današnji fašista uglavnom tvrdi da je fašista onaj ko njemu ne da da na miru bude fašista. Ljudi koji se osećaju ugroženo, bilo to opravdano ili ne, ili su po svojoj prirodi (ili prirodi svojih zabluda) naprosto željni da nekome razbiju glavu – za te porive nalaze kanal u velikim rečima kao što su zemlja, zastava, vera, otud što očekuju da se smisao tih reči nikad i nigde ne preispituje, te da onaj ko pod okriljem tih reči radi sigurno ne greši. Ali žalosna istina je da te reči svako sa zdravim govornim aparatom može da izgovori kad god mu se ćefne, i da pod njih udene bilo koje lično zasenčenje duše.
Možemo li se nadati boljem sutra?
Naravno. Ko nam brani. Druga je stvar je li ta nada i opravdana ako samo sedimo skrštenih ruku, uzdajući se da će doći Deneris s tri zmaja da nam skine lance.
Plašiš li se nadolazećih dana? Misliš li da će migranti poplaviti Balkan? Trebamo li pomagati tim ljudima?
Meni se čini da mnogo više treba da nas plaši broj ljudi koji godišnje napusti naše zemlje. Ako ovako nastavimo, mi ćemo nestati zato što naše zemlje ne čine ništa da zadrže svoje ljude – nego ih teraju nepravdama, stranačkim zapošljavanjem, lažnim diplomama i doktoratima, korupcijom, zdravstvom i sudstvom na izdisaju. A naravno da migrantima treba pomagati, barem bi narodi naših zemalja morali da znaju kako je biti izbeglica i kakva muka ljude na to natera. Nema sumnje da se među tim ljudima nađe i neko naopak, pa i neko opasan po okolinu, ali valja ostati razuman i uvek se setiti da to nisu svi.
Da li je tebi ikada došla ideja da i sam postaneš migrant i pobjegneš daleko od ovog brdovitog Balkana?
Naravno. Ne znam nikoga kome nije. Ipak, ovde sam, jer bih se, kad bih otišao, osetio proteranim i poraženim. Šta god rekli oni koji me nazivaju nekakvim anti-Srbinom, ja sam uvek patriota. Samo nikad nisam bio nacionalista, pa zato nismo u ljubavi: nacionalisti vole da misle kako samo oni vole svoju zemlju.
Poruka čitaocima.
Ništa posebno, samo se nadam da ćemo se videti na OK Festu i da će dani koronarnog četvorozidašenja uveliko biti iza nas. Ako bude tako, svima će nam trebati dobra svirka, bend i ja joj se već sad silno radujem.
