Marija Ratković je publicistkinja, teoretičarka i aktivistkinja. Posle doktorskih studija na odsjeku Teorija umetnosti i medija na Univerzitetu umetnosti u Beogradu, bavila se umjet-ničkim i naučnim radom u oblasti kulture sjećanja, biopolitike i forenzičke arhitekture. Od 2006. godine radi u oblastima kulture i medija. Pored dugogodišnjeg pisanja za Vice, Elle, Peščanik, piše za film, televiziju i pozorište. Narativni kratki film Punta Cana (2018, USA), poslije uspjeha na međunarodnim festivalima dobio je zlatno priznanje International Inde-pendent Film Awards u USA. Autorka je više dramatizacija, kratkih drama i scenarija. Dobit-nica nekoliko priznanja za aktivizam i zaštitu ljudskih prava, laureatkinja nagrade “Laza K. Lazarević” za najbolju savremenu pripovijetku 2020. godine. “Ispod majice” je njen prvi roman.
Svoj roman će predstaviti u Banjaluci 4. regionalnom festivalu književnosti “Imperativ” koji će se održati od 30.5. do 3.6. u “Banskom dvoru – Kulturnom centru” u organizaciji Udruženja za promociju i popularizaciju književnosti “Imperativ”. Dolazak u Banjaluku povod nam je za razgovor sa Marijom o njenom romanu, ženama u književnosti, predrasudama i feminizmu.
Marija, u Banjaluku dolaziš da predstaviš svoj roman Ispod majice. Roman živi svoj život već neko vrijeme, koliko si zadovoljna krajnjim ishodom?
Presrećna sam. Zaista nemam zadršku niti volim da se pretvaram - nikad mi neće dosaditi da ga gledam, čitam, govorim o romanu. Sa svakom novom čitateljkom otkrijem po neki detalj koji sam previdela, čak i kad otkrijemo greške presrećna sam jer se iznenadim pažljivošću pri čitanju. Iznenadio me broj svih s kojima je ovaj eksplicitno “ženski” roman progovorio, mislim da smo bliži nego ikad. Volim kada osnažim žene i muškarce da govore o emocijama ili trivijalizovanim temama poput klabinga, seksa, ljubavi, odnosa sa roditeljima pa i odrastanja ali u emotivnom smislu. Moje mišljenje je da dobra umetnost podstiče dijalog i postavlja pitanja ohrabruje da izađemo iz okvira očekivanog. Često čujem da ljude roman “razbije” pa se onda “sastavljaju” i to je negde ono što volim - prekomponovanje naših ustaljenih pogleda na život. Ne bih nikog da uplašim, Ispod majice je pre svega jako jako nežna knjiga.
Koliko je težak bio put od kolumnistkinje do književnice, napisala si prvi roman koji je osvojio i publiku i kritiku, a sa prvim romanom mnogi to ne uspijevaju?
Taj put je potpuno logičan jer sam želela da istražim duže forme koje su nesumnjivo zahtevne ali na drugi način. Predivno sam sarađivala sa urednicom Anom Pejović i zaista je teško prepričati kako je proces nastajanja romana kompleksan i uzbudljiv jer nas suočava sa granicama jezika, granicama našeg sveta i poimanja. Bez obzira što je toliko izazovan taj deo samo pisanje i rad na romanu je bajkovit i pun razumevanja i kvalitetnog dijaloga iz koga sam puno naučila. Neprijatno mi je zbog poniženja koja sam doživela kasnije - književni svet nije otvoren za žene, posebno ne žene iz ženskih časopisa i posebno ne žene koje odmah prodaju tiraž. Sasvim sportski podnosim sve komentare na račun romana jer sam jako dugo pisala za novine o tabuiziranim društvenim temama i susrela sam se sa različitim uvredama i pretnjama, ali ne mogu i neću da tolerišem omalovažavanje. Predugo sam se obrazovala i bavila jezikom da bih razgovarala sa ljudima koji su maliciozni i nastupaju s visine. Ceo život se borim protiv kultur-fašizma a moj prvi roman izazvao je buru i histeriju oko nekih neočekivanih aspekata, kao što je referenca na Miljanu Kulić. Na mene su jednako uticale i pop-kulturne i filozofske reference i sve što želim je da prekinemo sa skrivanjem - da izrazim istinsku zahvalnost i ustupim deo književnog prostora autorkama i autorima koji su me izgradili i koje upisujem u svoj rad. Potrebno je da pričamo i o Elizabet Groš i Seki Aleksić. Taj spisak zahvalnica bio bi duži nego cela knjiga.
Neminovno je pitanje o ženama u književnosti. Mnogi ne vole podjele rodnu podjelu u književnosti, ali društvo u kojem živimo ipak favorizuje muške autore?
Kanon književnosti je muški, ali kao i u mnogim drugim oblastima žene su bile skrajnute, uskraćivana im je bila mogućnost da se obrazuju a i ako su bile obrazovane od društveno nametnutih obaveza nisu stizale da se posvete radu. Književnost koju su pisale žene je određena ženskim iskustvom života kroz istoriju, kaže se čak da su autorke bile zastupljene u kratkim formama - poeziji i priči, putopisu, usmenoj ili dečjoj književnosti jer je teško pisati roman i krpiti čarape, kuvati ručak. Pa i pored kućnih obaveza i odgajanja šestoro dece, Ivana Brlić Mažuranić je četiri puta bila nominovana za Nobelovu nagradu i definitivno svi moramo da se potrudimo da žensko pismo uključimo u lektiru i svakodnevne čitalačke prakse. Meni je trebalo puno godina da prihvatim tu društveno internalizovanu mizoginiju - potrebu da se stalno naglašavaju muški književni uzori da se od klasika crpi legitimitet i da priznam da ja jednostavno ne volim da čitam muške autore, ma koliko to bilo poželjno u društvu. Moji omiljeni muški autori su uglavnom pripadnici LGBT populacije ili emigranti i druge marginalizovane grupe jer pogled na svet heteroseksualnog belog muškarca meni iskreno nije preterano zanimljiv. Uhvatila sam sebe da važne ili istorijski bitne nagrađene knjige čitam i čekam kada će neko da se smuva, preskačem iscrpna objasnjenja društveno-političkog uređenja, čitave pasaže pametovanja o nekim političkim aferama ili esejistične delove o koječemu. Nedavno sam čitala Kjerkegora o muško ženskim odnosima - to je za ženu nečitljivo smeće onoga što danas zovemo narcisom, predatorom ili grumerom. Neke knjige neće preživeti žensku emancipaciju, i među njima i jako bitni klasici. Sa druge strane ženska književnost mi je oduvek pružala osećaj transgeneracijske ili transkontinentalne poveznice jer govori o temama i na način koji mi je bliži i predivno mi je što postoji toliki broj ženskih glasova u regionalnoj književnosti i naravno svih onih manjinskih autora i kultura koje razbijaju i usložnjavaju kanon. I imam utisak da je tako u svim umetnostima. Možda zato što više nema toliko novca i slave, pa su muškarci danas u drugim industrijama poput finansija i politike, a nama su ostavili književnu i umetničku scenu. Iskoristicemo to na najbolji način :)))
Još nešto je karakteristično za ovo vrijeme, a to je kritika rodno osjetljivog jezika. Jesi li ti Marija književnik ili književnica? Smatraš li da je važno da se koristi rodno osjetljiv jezik?
Obožavam da naglasim da sam spisateljica, književnica, publicistkinja, kolumnistkinja, dramaturškinja, teoretičarka, scenaristkinja i autorka, a ne samo novinarka. Dok sam u Šapcu radila kao pomoćnica gradonačelnika često bi mi koleginice rekle kako više vole reč pomoćnik jer ih pomoćnica asocira na kućnu pomoćnicu. Upravo je to razlog zašto želim reči u ženskom rodu - da im svojim delima proširimo i izmenimo značenje, da ih oživimo i u njima ostavimo trag. Važno mi je da ih koristim i još važnije da čujem - to me ispunjava radošću i pomislim kako neko ko ih kaže ili napiše i na nas obraća pažnju, kao da nas pozdravlja kroz jezik i poručuje da razume naše borbe. Jezik nije samo forma u jeziku su skrivene naše težnje, osećanja i vrednosti.
Živimo u čudnom vremenu pandemije, koliko je ona uticala na tvoj život?
Svakako, pandemija je najviše pogodila već ranjive društvene grupe i znajući to - bila sam motivisana više da radim i da se uključim i da zajedno minimiziramo posledice. Vrlo sam ponosna što sam živela i radila u Šapcu, malom i mirnom gradu u Srbiji koji je radio tačno kao sat - ponosna sam što smo zajedno uspeli puno toga što danas može biti primer za ceo region. Kad pomislim na karantin setim se radnika koji nisu mogli da idu u nadnicu, žena koje su ostale bez posla, hronično bolesnih čiji su pregledi otkazani i svih onih koji su se preko noći našli u životnoj opasnosti i nadam se da smo mnogim solidarnim akcijama uspeli da umanjimo posledice koje su svakako dugotrajne. Meni je pandemija pokvarila planove i unela mi je strah - ali i nadu da možemo biti solidarni, misliti i raditi za druge. Radila sam višestruko više, delom i zbog straha od bolesti. Na posletku morala sam da potražim i psihološku pomoć jer nije lako živeti bez dodira, bez budućnosti i strepeći za živote najbližih. Niko ne treba da prolazi ovako tešku situaciju sam i zaista moramo da budemo mnogo nežniji - svuda se oseća da su ljudi na ivici.
U Banjaluci si dva puta bila na Blasfemu, feminističkom festivalu. Danas je popularno da se žene ograde i kažu da nisu feministkinje, ali... Šta je tebi feminizam? A da li si feministkinja to te neću ni pitati.
Prvi Blasfem je bio moje prvo putovanje posle jako teškog perioda i ta količina ljubavi i savezništva, uključenosti i zajedništva zaista mora da se doživi. Nekako tako doživljavam i feminizam - kao jednu sigurnu kuću za sve. Žene koje nisu to doživele isto razumem i verovatno je jako teško živeti u našem surovom svetu - bez feminizma. Stalno bih iznova i iznova pričala o jednoj noći na Blasfemu kad Dijala Hasanbegović čita pesme a mi drugi plačemo, za takve dane i ta osećanja vredi živeti. Možda je meni to bio prvi put da osetim tu moć žive reči, ali kasnije ta sloboda da se smejem ili plačem uz Tanju Stupar Trifunović, Ta-ju Šljivar, Senku Marić, Žene Kruščice ili druge umetnice, filozofkinje ili aktivistkinje, da plešem, raspravljam se ili jedem sa drugima - zaista jeste nezamenjiv doživljaj. Pored nesumnjive političke ili društvene važnosti, feminizam i feministički načini organizovanja nose i duboki potencijal unutrašnje promene, pomeranja ka boljim, otvorenijim i pravedni-jim nama koje ćemo možda uspeti da se izborimo i da pregrmimo u svetu koji nas odbacuje. Negde sam čula izraz “radikalna ljubav” - feminizam je za mene upravo to - radikalna ljubav.
Šta nam spremaš povodom gostovanja u Banjaluci?
Svaki put u Banja Luku dolazim poslom i svaki put se više volim, grlim i plačem nego što radim. Tako da sad već znam šta me očekuje - predivni i emotivno razorni dani. Na Imperativu, program “Note i slova” je specifičan jer ću i pričati i čitati i puštati muziku. Muzika je vrlo snažan motiv u “Ispod majice” i volela bih da razgovaramo o tome i preslušavamo pesme. Podeliću sa svima tu plejlistu koja postoji u romanu, bez obzira što su to pesme koje se nikad nisu srele u jednoj noći. Baš me neverovatno uzbuđuje da pričamo uz muziku i zaista svi su dobrodošli.
