Marko Vidojković: BALAŠEVIĆEV LET U BESMRTNOST

Uprkos tome što se obreo u gužvi mrtvih od korone, Đorđe Balašević se istovremeno sa svojim poslednjim dahom duboko utisnuo u istoriju naše umetnosti.

Marko Vidojković / 26. Februar 2021

 

Pesmu „Neki novi klinci“ čuo sam kad mi je bilo pet godina. Prepao sam se. Bilo je to jezivo zapažanje pesnika o prolaznosti života. „Neki novi klinac“, tada, 1980, bio sam i ja, ali upravo ta pesma brutalno mi je stavila do znanja da će moj tek započeti život proleteti, da će posle mene doći neki novi klinci i posle njih neki novi, a mi ćemo već dugo orati nebeske njive, ili voziti nebeski reno četiri, ili svirati nebeskog gibsona, u svakom slučaju bićemo mrtvi, a na putu ka smrti ćemo se kockati sa prevarantom, životom.

Sledeći susret sa Balaševićem, koji se desio gotovo istovremeno, bio je daleko ugodniji. Na televiziji se emitovala serija „Vojnici“, o lepotama služenja vojnog roka, u kojoj je glumio i on. Ne samo što je glumio, nego je meni, a siguran sam i mnogoj drugoj deci, bio ubedljivo najbolji lik. Bio je toliko zabavan i neodoljiv, da sam gledao samo scene u kojima ga nije bilo nisam ni gledao. U godinama koje su usledile, nisu se ređale nove Balaševićeve televizijske uloge, već nove zastrašujuće pesme. Uz njih, u daleko manjoj meri, bilo je i šaljivih, ne mogu baš reći veselih numera, koje su, pretpostaljvam, služile da slušaoci Balaševićevih ploča i kaseta malo odahnu između dva potoka suza.

Impozantni muzički opus Đorđa Balaševića slušao sam silom prilika, nikada svojevoljno, jer su ga mnogi meni bliski ljudi obožavali. Kako krene njegova pesma, tako svaki razgovor zamre, a pogledi slušalaca izgube se u praznini, odajući njihovo unutrašnje rvanje sa emocijama, bolnim uspomenama i crnim mislima. Umem da se rasplačem i slušajući pank, stoga su mi Balaševićeve balade, kojima nemilosrdno džara po dušama i probada srca, bile nepodnošljive. Gajio sam, ipak, poštovanje prema autoru koji je u stanju da iznova pravi hitove koji će slušaoca rasturati na komade, svaki put na drugačiji način.
Čuveni su bili njegovi koncerti (nisam otišao ni na jedan, kako me tužni bradonja slučajno ne bi naterao na javni plač), na kojima je između pesama pričao viceve, pomažući tako posetiocima da pregrme svirku. Zahvaljujući smislu za humor, karakterističnom za sve setne duše, njegovi nastupi bili su jedinstvena mešavina tužnih ljubavnih balada, posmrtnih marševa i stend ap komedije. Mnogi su išli na Balaševićeve tradicionalne novogodišnje svirke u Sava centru kao na hodočašća, često na tri zaredom, a onda su, za novogodišnjim trpezama, govorili kako to ne može da se prepriča, već mora da se doživi.
Balašević je bio politički aktivan, miroljubiv, slobodoljubiv i uvek na pravoj strani. Pesma „Živeti slobodno“ bila je nezvanična himna, ne samo protesta protiv Slobodana Miloševića, već je to bila i na protestima protiv Aleksandra Vučića, u praksi pokazavši koliko daleko Balaševićevi stihovi umeju da dobace. Pošto i ona u sebi nosi mračni dah neumitnog kraja, kad god bi zatreštala sa kamiona koji je pratio protestne šetnje, šetači bi se odjednom osetili uzvišeno, čak i mi koji nismo slušali Balaševića kod kuće, jer nas je „Živeti slobodno“ učila tome kako prava sloboda leži u borbi za slobodu, čak i kada je ta borba osuđena na propast, a naša je ispala baš takva.

Prekjuče je umro. Otišao je kao jedna u nepreglednoj koloni žrtava režimskog manipulisanja smrtonosim virusom. U vremenima u kojima jedna smrt smenjuje drugu takvom brzinom da često ne možemo da pohvatamo koga je sve znanog i neznanog pandemija u Srbiji pokosila, pao je i Đorđe Balašević. Nikada društvene mreže nije preplavila takva tuga. Žalili su za Balaševićem moji školski drugovi i drugarice, bivše i sadašnje kolege, pankeri i metalci, političari, novinari, aktivisti, reditelji, roditelji nekih novih klinaca, neki novi klinci, svi narodi i narodnosti mrtve Jugoslavije, a ja sam, prvi put, sam od sebe, puštao Balaševićeve pesme. Dozvolio sam sebi da me preplavi ista bol, koju sam osetio kao kad mi je bilo pet godina. Posle treće više nisam mogao da izdržim.

Smrt umetnika je velik i neizvestan događaj, jer tek onog časa kada ona dođe, njegova umetnička dela  dobijaju istinsku težinu. Ima onih čija dela umiru zajedno sa njima. A ima i onih drugih. U slučaju Đorđa Balaševića, proces odlaska u legendu bio je munjevit. Uprkos tome što se obreo u gužvi mrtvih od korone, Đorđe Balašević se istovremeno sa svojim poslednjim dahom duboko utisnuo u istoriju naše umetnosti. Šok još uvek traje, a već je jasno - stihovi i kompozicije „panonskog mornara“ živeće ne samo posle njega, već će nadživeti i nas i neke nove klince posle nas i klince posle njih.

 


Buka preporuka

Kolumne

Najnovije

Posmatrajte događaje izbliza.

Prijavite se na naš Newsletter.