Žena i ja uzeli smo, svako u svom javnom preduzeću, godišnji odmor i početkom avgusta, zafurali se kolima sa mlađom ćerkom, u Crnu Goru, na more. Tačnije, u Budvu. To jest, malo blizu Budve, gde sam preko veze iz stranke, na jedvite jade, uspeo da iznajmim apartman. Starija čerka je odlučila da ostane u Beogradu, isprativši nas bujicom ružnih reči, koje su se odnosile na to da nismo normalni što idemo na letovanje u mesto gde vlada pandemija i da teško obolele odnose na fudbalski stadion u Kolašin, jer više nema mesta u bolnicama. Osamnaest godina joj je, pa malo preteruje. Uz to, argument je bio i to da smo bezosaćejne životnje jer idemo da se čvarimo, a nije prošlo ni šest meseci otkako je baba Stanka umrla od korone.
Otkad je šest meseci od smrti neka bitna mera kad je reč o letovanju? Nisam za to čuo. Tim jednostavnim rečima sam joj objasnio da previše drami i više nam se nije obraćala, već je u napadu besa polomila nekoliko tanjira i nekoliko puta jako lupila vratima. Neka, proći će je dok se vratimo. Krenuli smo na put u subotu ujutru, isključili se na autoput kod plavog mosta u osam ujutru, a u osam i petnaest stigli smo do Dušanovca.
Šta li se desilo? Mora da je sudar. Ili vredni radnici gradske uprave šišaju korov koji je nabujao na sredini autoputa. ili je to, ili je ovo drugo. Treće nema. Sve tri trake bile su, međutim, zauete i mi smo u gomili milili sve do isključenja ka Autokomandi, odakle se još veća reka automobila slivala na autoput. Ha. Srbi. Svi se dosetili da subotom ujutru krenu na more. Baš smo šašavi. Čitave dve kolone ulivale su se u skretanje ka sajmu, gde sam i ja hteo da skrenem, pa na staru dobru ibarsku, ali sam se napravio da se ništa posebno ne dešava i nastavio ka Novom Beogradu i isključenju na atupout „Miloš Veliki“. Uključio sam radio.
„Ogroman skok broja obolelih u Srbiji povezan je sa povratkom sa letovanja, pre svega iz Crne Gore, gde trenutno pandemija besni, a u nekim opštinama, poput Budve, potpuno je van kontrole.“ „Ura, biće nam na letovanju super kao na zimovanju!“, uzviknula je naša ćerka. Okrenuo sam stanicu, začulo se neko autotjunovano sranje, a ćerka je završitala: „Ostavi ovo!“ Ostavio sam, ona ju je celu otpevala, sa sve autotjunovanim delovima, što je zvučalo zaista jezivo.
„Ove vakcine što smo primili valjda štite“, primetila je moja žena. Pošto smo preležali kovid u februaru, vakcinisali smo se u junu.
„Ma puni smo antitela“, uzvratio sam.
„A šta ako je virus mutirao tako da ne jebe vakcinu dva posto, nego krene da divlja, kao na Zlatiboru“, počela je da histeriše.
„Mama je opsovala!“
„Molim te, pazi kako se izražavaš pred detetom. To su samo savršeno normalne psihičke posledice onoga što smo proživeli.“
„Ne želim da mi mrtva Stanka upada u sobu!“
„Ama, zašto bi nam upadala u sobu! Ona je sa sa deda Radojem! U raju, recimo.“
„Samo se nadam da vakcine rade“, ponovila je tiho i počela da grize nokte.
Na autoputu je bila neviđena gužva. Sve trake bile su pune Srba koji su jurcali, pa, ili ka Zlatiboru, ili Kopaoniku, ili Crnoj Gori. Ne, svi su išli u Crnu Goru, bilo je to potpuno jasno, je se kolona vukla i pored Ćaćka i pored Užica i pored Nove Varoši, a onda je stala. Na trideset pet kilometara od granice. Pošto smo stajali, otvorili smo prozore. Mrak je uveliko pao, pa su mogli da se čuju zrikavci i psovke iz kolone automobila koja je stajala. Zanimljivo je da se u bukvalno svim kolima koja su dolazila iz pravca Crne Gore čuo kašalj. Suv kašalj.
Oko tri ujutru smo konačno ušli u Crnu Goru, posle meni potpuno nejasne temeljne pretrage prtljaga od strane crnogorskog carinika, uz ružne reči upućene nama, kolima pre nas i kolima posle nas. Koloni nije bilo kraja. Videli smo čak osam automobila koji su sleteli u kanjon Morače i naša mlađa ćerka je vikala „ura“ čak i kada bi iz kola virili leševi. Kolona je milela, a i u suprotnom smeru milela je kolona. Svima su nam bili otvoreni prozori, a oni u koloni koja je izlazila iz Crne Gore kašljali su i kašljali, jedan je čak počeo da vrišti „Bože, odnesi me!“
Zatvorili smo prozore s leve strane i nastavili ka Budvi u koju smo stigli u šest sati posle podne, tačno 34 sata otkako smo krenuli na put. Sve vreme u koloni, koja se jedva pomerala, a često i stajala. Pošto se ispostavilo da je cela ta kolona išla u Budvu, pojavio se problem parkinga. Na sve strane, kraj puta, u sred krša, svuda, bila su parkirana kola. Kad smo stigli na trideset pet kilometara od Budve, odnosno do zgrade u kojoj je bio naš apartman, naleteli smo na dvojicu kako se tuku oko parking mesta, a slobodnog parking mesta uopšte nije bilo. Napokon, sedamnaest kilometara ka Budvi Bog nas je pogledao, jer se odjednom iz nepregledne kolone parkiranih automobila, baš ispred našeg, jedan golf trojka uključivao u nepreglednu kolonu kola koja su se kretala.
Nisam hteo da dajem nikakav svetlosni signal, svestan da je još barem šest vozača uočilo plen, već sam uleteo pravo u parking mesto i to tako što je prednji desni točak ostao da nam visi iznad provalije. Uzeli smo stvari i krenuli ka apartmanima, probijajući se kraj usijanog lima, slučajući zrikavce i neprekidni zvuk automobilskih motora. Moj pametni sat govorio je da je napolju 55 stepeni, a ja sam bio u fazonu nema šanse, pa pali bismo u nesvest. Baš tad, supruga mi je pala u nesvest, a nismo prešli ni sedam kilometara. Dao sam joj da popije malo vrele vode, koja je, kad smo je kupili na benzinskoj pumpi na Zlatiboru, bila neverovatno hladna.
„Ja ne mogu ovo“, buncala je, „Ovo je previše za mene.“
„Ajde, ajde, odmorićeš malo, pa nastavljamo.“
Međutim, ona je zaspala između dva reno megana, sa glavom na crvenom koferu sa točkićima i pletenim šeširom preko lica.
„Tata meni je dosadno.“
„Evo ti mobilni, idi na tik tok.“
„Jej, to!“, obradovala se, je smo joj , zbog tri pokušaja samoubistva, zabranili pristup tik toku poskednja tri meseca. Iskren da budem, kad se supruga ni posle četiri sata nije probudila, uplašio sam se da je mrtva. Stavio sam joj ruku na vrat. Bio je vreo, ali sve oko nas bilo je vrelo. Ništa nisam osetio. Prepao sam se. Koj uslužbu sada pozvati, kako postupati s lešom, koje smaranje, Bože samo nek ostane živa, bar dok se ne vratimo u Beograd, pomolio sam se, a onda sam začuo kašalj i njen hrapavi glas:
„Odjebi s tom ručerdom.“
„Ali, draga!“
„Boli me grlo do jaja. Zarazila sam se.“
„Pa, kako, kad nigde nismo izlazili prethodna četri dana!“
„Od onih iz druge kolone. Ovo je delta soj. Joj, umreću.“
„Čak i ako je delta soj, poznato je da jeste zarazan, ali da nije smrtonosan.“
„Da, ali ko zna u šta je ovde mutirao. Pogledaj sve te ljude. Slušaj sav taj kašalj. Samo ne Zlatibor, samo ne ponovo Zlatibor“, počela je da gubi razum, a ja sam odjednom počeo da osećam snažan bol u grlu i žestok nagon za kašljanjem, koji mi nije davao izbora osim da krenem da kašljem, što se onda dosta pojačalo, pa sam na kraju pao u nesvest.
Osvestio sam se u sanitetskom vozilu.
„Gde... ovaj, gde sam ja to?“, zamucao sam, a rmpalija u beloj majici sa belom trostrukom maskom na licu klepio me po kolenu.
„U erotski film si, sad će da dođe neviđena pička, da te mazi. Ja sam reditelj.“
„Šta, stvatno?“, začuduio sam se.
„U sanitet si, delijo, a đe drugo! Ideš pravac fudbalski teren, u Kolašin.“
„A moja žena, a moja ćerka?“
„Ne znam ti ja ništa, osim da treba da te odvezemo na fudbalski teren broj tri, u Kolašin.“
„Broj tri?“
„Da, evo sad završavaju šišanje trave pri jednoj čuki, da bude i broj četiri. Jes trava sva spržena ali bolje išta nego ništa.
Mnogo vas je, silo moja, a stadiona fali.“
„A bolnica?“
„Sve bolnice u cijelu Crnu Goru pune su od utorka. Sve ostalo bačamo na fudbalska igrališta.
Peklo me je u grlu, peklo me je u plućima, bilo je vrelo, jedva sam disao, nisam bio siguran da li zbog vrućine ili zbog korone.
„Imaš opstrukicju disanja, sinji sokole, od korone. I samo ti se čini da je vrućina, dere klima u kombiju na trojku! To su tipični simpromi. Gle, eno mora!“
Sa velikom mukom sam se pridigao i kroz zadnje staklo na kombiju ugledao parčence mora u daljini kako se udaljava od nas, tačnije mi smo se udaljavali od njega.
„Eto, reci mu baj baj“, nasmejao se grmalj i gurnuo me nazad, da legnem.
„Jeste se zarazili?“, javila se starija ćerka porukom.
„Jesmo“, odgovorio sam, setivši se kako je bila slatka dok je bila beba.
„Kreteni“, napisala mi je, a telefon je ispustio pijuk, koji je govorio da je baterija skoro prazna.
Počeo sam da se davim. Odjednom mi je ponestalo vazduha u plućima.
„Opstrukcija disanja, ajde jado, na“, dreknuo je on i nabio mi aparat sa kiseonikom na lice. Bilo je malo lakše. „Mada ne znam ni zašto ovo radim, kad te nabiju na fudbalski teren, negde oko penala, rđo, na asuru za plažu, pa kreneš da se daviš, a vas trista dijeli dijve boce s kiseonikom. Donacije EU. Šjeti me se onda. I dobro se Bogu pomoli, jer jedino će ti taj lijek biti na raspolaganju. Šta je, šta me gledaš tako? Samu istinu ti govorim. Bolje mi reči hvala!“
Sledeće čega sam bio svestan bili su jauci. Sa svih strana, kašalj, urlikanje, roptanje, krkljanje, groktanje, čitav niz jezivih zvukova koje su, u sred noći, ispuštali oboleli, na fudbalskom terenu broj 3, kraj Kolašina. Kad sam otvorio oči, preda mnom su se ukazali deda Radoje i baba Stanka. Bili su besni.
„Smrade sebični“, vikali su, „znaš li ti šta starom čoveku znači godina života. Nama je, bre, značio svaki sat, svaki minut, a ti si nam to oteo! Proklet bio, gori u paklu, sa sve svoje tri glupače!“
„Zar i starija da gori u paklu“, izustio sam, nakašljao se, a prikaze su nestale.
Disao sam nešto lakše nego u sanitetskim kolima, pa sam zaključio da je najgore prošlo. Međutim, pogrešio sam, to je bio samo početak.
Dvadeset tri dana kasnije, susreo sam se sa ženom na fudbalskom terenu u Pljevljima, a kroz nedelje locirali smo i našu mlađu ćerku, na terenu za mali fudbal, u Nikšiću. Vikala je: „Mama, tata, ovo je bilo najbolje letovanje ikad!“ Za sve to vreme, videli smo more tri puta, kroz prozore lokalnih autobusa. Svi smo troje izgubili po jedno plućno krilo. Ali ko voli život on zna da nije sve u plućnim krilima, sve je u letovanjima i zimovanjima.
NOSITE MASKE, PERITE RUKE, IZBEGAVAJTE ZARAŽENE LUDAKE I BESPOTREBNA GOMILANJA, počinje novi talas
(ovo je bila fikcija)
