Građanska akcija „Bukom protiv diktature“ bila je zakazana za nedelju, 26. april, u 20.05, a već u subotu, odmah posle kilavog aplauza medicinskim radnicima, koji su naprednjaci još na početku vanrednog stanja ukrali i pretvorili u aplauz svom iskompleksiranom fireru, jedna ekipica u mom kraju ispentrala se na krov i počela da urla „Vučiću pederu“. Nas nekoliko izletelo je na prozore i spremno se prihvatilo klicanja. Niko nam nije naredio, niko nas nije ucenio. Drali smo se iz sveg srca.
Iduće večeri izneo sam gitaru i pojačalo na terasu i već u 20.01 počeo da drndam. Sa ostalih terasa nekoliko njih je lupalo u šerpe i zviždalo, a poneki su i urlikali. Kad se premijera „Bukom protiv diktature“ završila, na društvene mreže su iz svih delova Srbije počeli da pristižu snimci udaranja o šerpe i lonce, zviždanja u pištaljke, duvanja u vuvuzele, bacanja petardi, puštanja muzike sa prozora i ispuštanja očajničkih urlika Vučićevih zatočenika.
Nekoliko puta tokom vanrednog stanja i sadističkog policijskog časa pokušavalo se sa bukom u 20.05, ali tada je oprez od zaraze još uvek bio dominantan u odnosu na opravdanu potrebu za pobunom. Prošlog vikenda postalo je jasno da će monstrum popustiti sve mere, pre svega jer mu je tako sa zapada naređeno, ali je policijski čas ipak ostao i eto razloga što je „Bukom...“ postao do sada najuspešniji oblik masovne pobune protiv režima.
Šta drugo da radiš, dok si u kućnom zatvoru, osim da izađeš na terasu i najebeš se majke onome ko te zatočio. Ko je 1996/1997. lupao u šerpe i lonce, te iznosio zvučnike na prozor u vreme drugog dnevnika, setiće se da tadašnja buka nije bila ni blizu ovoj. Prvo, nisu svi toliko mrzeli Miloševića kao što mrze ovog gada, a drugo, nisu svi bili zatočeni kod kuće, što je ključno za osećaj jedinstva koji se stvorio drekom u osam i pet, skoro četvrt veka kasnije.
Za sve mudrace koji nas iz udobnih kreveta obaveštavaju kako se vlast ne skida udaranjem u šerpe, već na ulici, evo objašnjenja: poenta urlanja u osam i pet je u tome da se prebrojimo na primalni način: da makar čujemo koliko nas je, kad nam je već sve ostalo zabranjeno – kada napolje ne smemo, kada medije nemamo, kada policija bije, a helikopteri nadleću. Možemo samo da se deremo, duvamo u vuvuzele i pištaljke, udaramo u šerpe i puštamo muziku do daske. Kad smo skapirali koliko nas je, onda je neizbežno nastupila euforija.
Vrhunsko govno je to osetilo, pa je, kao i uvek kad napuni pelene, pristupilo maloumnom teranju inata, gostovanjem na RTS-u baš u vreme večernje dreke. Dok je govno sa ekrana poklanjalo i više nego što se od njega tražilo, najavljivalo skraćenje policijskog časa, ukidanje vanrednog stanja, gradski prevoz, teretane, sportske centre i pičke materine, narod se napolju drao.
Ponovo zaboravivši da se na internetu sve sazna i pre nego što se desi, još u sredu popodne režimski plan za kontraudar bio je jasan: lokalni naprednjački gmizavci puštaće audio lup „Đilasu lopove“, koji im je poslat putem wetransfera, a ko je neuk da koristi ovo čudo tehnike, taj može u pola osam da uključi radio pink i odvrne ga do daske. Ako je nekome bilo čudno što je juče popodne došlo do navijačke tuče kod „Partizanovog“ stadiona, sve je donekle razjašnjeno u pola devet uveče, u Ulici Save Kovačevića, u Zemunu, gde je na krovovima solitera organizovana naprednjačka bakljada, uz puštanje snimka „Đilasu lopove“.
Govnar iz Oza nije uspeo da organizuje samome sebi bakljadu (nema tih para koje bi to mogle da plate), već je bakljada, praćena snimkom sa razglasa, posvećena njegovom arhineprijatelju Đilasu, koji nikakve veze sa bukom u osam i pet nema, čak sam iz dobro obaveštenih izvora čuo da je i sam Đilas bio iznenađen količinom narodnog besa prve večeri. Naprednjački „navijači“ vitlali su bakljama u ritmu dreke sa razglasa, ali, kao što svi znamo, baklje se brzo zapale, brzo ugase i na koncu se pretvore u pičkin dim.
U Pančevu je, u znak zahvalnosti za izvoz obolelih od korone iz Beograda u taj grad, skriven iza maskirne tende, u slučaju da neko poželi da ga gađa jajima ili govnima, neki smrad puštao „Đilasa lopova“, a normalni Pančevci su ga snimali i smejali mu se. U Novom Sadu, „Đilas lopov“ puštan je sa ozvučenja postavljenog na objekat u izgradnji. U Nišu se, u znak zahvalnosti što je, propustima režima, taj grad najviše najebao od korone, nekoliko mandrila popelo na krov zgrade, odakle su vitlali bakljama, a kad su ih pre vremena bacili, zapalile su tendu na prodavnici u prizemlju i umalo izazvale požar.
U mom kraju, negde izdaleka, čula se usamljena baba kako zapomaže „Đilasu lopove“ i komšiluk kako joj se horski smeje. Nikada nijedna naprednjačka akcija nije bila ovako uspešno raskrinkana i pre nego što je počela, nikada nijedna njihova akcija nije prošla tako jadno kao ova. Ipak, ona je jasno pokazala rešenost režima da pred razjareni narod kao prvu liniju odbrane gurne svoje maloumne pristalice, gladne plaćenike i ucenjene nevoljnike. Tek kad se međusobno pošibamo, onda će u igru ubaciti muriju, da nas mlati.
Nemojmo psihu pričiniti to zadovoljstvo. Izađimo na terase i prozore u osam i pet i servirajmo mu večeru koje se najviše plaši – gromoglasnu buku iz stotina hiljada stanova i kuća. A onda pustimo njegove pajace da odigraju svoj bedni naručeni performans u pola devet, posvećen Đilasu i potom odu da šmrču lako zarađeni državni kokain. Sve je jasno. Ima nas više. Niko ne mora da nam šalje cirkularne mejlove. Niko ne mora da nam preti. Niko ne treba da nam naređuje šta ćemo da puštamo s prozora. Mi sve to radimo sami od sebe. I vrlo brzo buka koju dižemo izliće se na ulice.
