Marko Vidojković: CRNOGORSKO USIJANJE

Milo Đukanović odabrao je trenutak u kome su Srbi i Srbija, zahvaljujući Aleksandru Vučiću, najslabiji, najjadniji i najbezopasniji po njegov državotvorni plan.

Marko Vidojković / 10. Januar 2020

 

Već izvesno vreme ključa nova bjelaško-zelenaška kriza, u čijem je epicentru Zakon o slobodi veroispovesti, koji je crnogorski autokrata i mafioza Milo Đukanović potpisao pred sam pravoslavni Božić.

Ono što se u Srbiji može čuti o ovom zakonu jeste da je njegova suština u otimanju imovine Srpske pravoslavne crkve u Crnoj Gori, od njive do najsvetijih manastira, te predavanje iste Crnogorskoj pravoslavnoj crkvi, uz možda neke izuzetke, poput plaže Buljarice, koju će crnogorske vlasti svakako iskoristiti da tamo sa svojim partnerima izgrade hotele, kazina i kupleraje.

Crnogorsko – crnogorski sukobi vazda su bili zajebani, jer su srpski nastrojeni Crnogorci otprilike napola podeljeni sa crnogorski nastrojenim Crnogorcima, koji Crnom Gorom od njene nezavisnosti vladaju, uz glasove nacionalnih manjina i suptilni mafijaški teror. Dakle, uvek je tesno, uvek je na ivici, a već nekoliko godina unazad redovno i preko ivice incidenata, uz tabanja i hapšenja pripadnika crnogorske opozicije.

Zna se da je moja reakcija na domaće crkvene probleme takva da pišem igrokaze u kojima su glavni đavo, koji živi u telu guzatog ćoravog manijaka iz Jajinaca, te njegov verni sluga, patrijarh Irinej, vlasnik tri tovara blaga i ergele limuzina. I ova kolumna trebalo je da bude takva, što sam, onako usput, najavio jednom našem novinarskom veteranu, oštrom protivniku naprednjačkog režima, Crnogorcu, ispostavilo se. Kažem mu ovo mora da su dva đavola, Milo i Alek, dogovorili, pošto su sukobi koje predvode takve njuške najčešće izrežirani.

Mojne, mojne sad đavola, zagunđa taj dobro obavešteni novinarski veteran, sav smrknut. Nije izrežirano. Milo Đukanović hoće da zaokruži crnogorsku državnost. Ne želi Milo da u istoriji ostane upamćen kao mafijaški prinudni upravnik, posle čije vlasti će se Crna Gora vratiti Srbiji. Crna Gora je nezavisna država, a još nezavisnija biće posle redukovanja imovine Mitropolije crnogorsko primorske.

Utom, eto i apela 88 uglednih ličnosti iz regiona, koje zahtevaju da srpske vlasti prekinu sa mešanjem u unutrašnje stvari Crne Gore, te izazivanjem nestabilnosti, kao na primer 2016, kada je Srbija bila duboko upletena u nešto što se tumači kao neuspeli pokušaj državnog udara, a ja sam i tada, po svemu sudeći naivno, to posmatrao kao imitaciju svađe dva partnerska jajeta u gaćama, Mila i Vučića..

Ovaj apel, koji je za nekoliko dana prerastao u apel više od 800 javnih ličnosti iz celog regiona, koji svojim glasom i potpisom brane Crnu Goru od Srbije. Istovremeno, ne samo u Crnoj Gori, nego i u Srbiji, te ostalim zatrovanim, opustelim, osiromašenim i propalim srpskim pripizdinama, narod je ustao u odbranu svoje crkve.

O, ne. Eto ih I navijači. I režim i Savez za Srbiju i popovi i intelektualci, svi su se ujedinili protiv pravnog nasilja koje se u Crnoj Gori vrši nad imovinom SPC. Moram priznati kako onaj mali pravnik što živi u mom malom mozgu šapuće da se ne može tek tako otimati nekome nešto što je njegovo, pa makar to bila i crkva koja ljubi dupe Vučiću, poreze ne plaća jebe klince i vozi limuzine. Građani Srbije crnogorskog porekla, dakle bar trideset miliona njih, pozivaju na sabornost, idemo u Crnu Goru braćo, da vidi Milo štagar nas je i u poslednjem trenutku, koji je doduše već prošao, povuče sumanuti zakon.

Ali, da li je moguće od Crnogoraca napraviti Makedonce, u čijem je slučaju pretvaranje Ohridske arhiepiskopije u Makedonsku pravoslavnu crkvu prošlo skoro bez ikakve frke, bez obzira na to što je Makedonska pravoslavna crkva i dalje kanonski nepriznata, Makedonce ne možeš ubediti da su Srbi, kaže mi taj dobro obavešteni veteran, ali kako Crnogorce koji su vernici Srpske pravoslavne crkve, a kojih ima pun kurac, ubediti da od sutra to više neće biti, nego imaju na raspolaganju državnu, Crnogorsku pravoslavnu crkvu, ako im je do badnjaka, česnice, posta i uskrsa.

Veli isti taj čovek, zbog kog se trenutno ne smejemo novim avanturama Đaovla i njegovog patrijarha, već zabrinuto češemo glavu nad ovim bratoubilačkim užasom kako će stari manastiri i crkve najverovatnije ostati u posedu Mitropolije – kako manastir koji su podigli Nemanjići ne bude srpski, ali zemljište, prateći objekti, novoizgrađene crkve, sve je to pod rizikom.

Onda sam malo proučavao situaciju sa Crnogorskom pravoslavnom crkvom u ranom dvadesetom veku, pa okupaciju, odnosno oslobođenje Crne Gore, od strane Karađorđevića, pa sam onda malo čitao Njegoša i Marka Miljanova, pa sam čak na internetu pronašao i dekrete Kralja Nikole, koji govori da su Crnogorci zapravo Srbi, ali su ipak pre svega Crnogorci, pa sam malo proučavao aktivnosti crnogorskih četnika i partizana u Drugom svetskom ratu i na kraju sa olakšanjem zaključio kako je pravi džek pot što nemam nikakvih korena u Crnog Gori.

Čim si na istoj strani sa Ivicom dačićem, Vulinom, Dodikom i Vučićem, to je znak da si na pogrešnoj strani. Sa tom bandom ne može se biti na istoj strani. A sad smo, kao i nekoliko puta u poslednjih trideset godina, priterani u isti rov sa najgorim mogućim govnima, svi mi Srbi zajedno, u borbi za našu Srpsku pravoslavnu crkvu, protiv mafijaškog, bosa Mila Đukanovića.

I tu u stvari dolazimo do rešenja ove enigme – sada je idealan trenutak za zaokruživanje Crne Gore kao državne celine, jednim ovako siledžijskim zakonom. Ali, zašto sad!? Zašto baš na Božić, bog te tvoj! Taman sam opet upao u paranoju, a moj iskusni kolega mreče: Božić je samo slučajnost. Milo Đukanović odabrao je trenutak u kome su Srbi i Srbija, zahvaljujući Aleksandru Vučiću, najslabiji, najjadniji i najbezopasniji po njegov državotvorni plan.

A to je ovaj trenutak, u kome kilavi jajinački diktator, njegova kamarila, a za njima i ostatak pojebanog Srpstva nemaju snage ni da prdnu, a kamoli da se na bilo kakav način suprotstave ovome ili bilo čemu drugom. Potpunim uništenjem svega u Srbiji u proteklih osam godina, stvorio se idealan istorijski trenutak da ssvako ko to želi odjebe od nas, pa tako i da se Crna Gora, napokon, uz malo sile, zaokruži svoju suverenost.

Prestravljen, setiio sam se svih velikih nacionalnih trenutaka u kojima su se Srbi ujedinjavali tokom poslednjih trideset godina. Prirodno, zaključujem da ćemo i u ovoj krizi sad moći samo da najebemo. Možda popijemo i malo bombardovanje, imajući u vidu da se ponovo kačimo sa članicom NATO?

Ne, kaže moj prijatelj, iskusni novinar, dok pripaljuje električnu cigaretu. Sve će da legne. Sve će da mu prođe. Ovo je izgubljena bitka. Nemamo snage. Pukli smo načisto. U neprekidnom izmicanju dna, jedinom uspešnom aktivnošću kojom se bavi naprednjački režim strave, užasa, lopuža i osuđenih silovatelja povratnika, ovo će biti najnovije, posle koga sigurno sledi novo dno.

Bog vam pomogo.

 

 


Buka preporuka

Društvo

Najnovije

Posmatrajte događaje izbliza.

Prijavite se na naš Newsletter.