Nedelja je. Sunčano je i toplo. Onaj je zimski dan kada na kratko deluje kao da stiže proleće, dan koji nam pomaže da lakše preguramo ostatak zime. Beograđani uglavnom ne rade. Koriste vreme da lenčare, ne računajući nekoliko hiljada onih koji nepozvani stoje u kilometarskom redu za kinesku vakcinu. Ipak, neko radi. Urgentni medicinski centri, tržni centri, bolnice u kovid sistemu, vatrogasci, MUP i novinari. U okviru programa Evropske Unije „Ruka ruku mije, dok te druga bije“, naš specijalni dopisnik dobio je priliku da provede radni dan sa zaposlenima u jednom režimskom dnevnom listu.
8:30 Posle jednodnevnog vikenda (ove novine imaju vikend izdanje) zaposleni su u redakciji. Na licima im se ocrtavaju tuga i hronični umor. Uleće zamenik glavnog urednika urlajući: „Šta ste obesili noseve, bando! U vrstu!“. Novinari ustaju i sa kesama u rukama staju u vrstu, nalik vojničkoj. „Šta ti tražiš ovde, izdajniče?!“, obraća mi se povišenim tonom, a ja objašnjavam da se tu nalazim u okviru programa EU „Ruka ruku mije, dok te druga bije.“ Pita me da li sam doneo govna koja sam iskenjao prethodnog i tog jutra. Kažem da nisam. „Dobro“, odlučuje, „neko će ti pozajmiti svoja. Biraj čija ćeš.“ Odlučujem se za simpatičnu koleginicu s kojom sam nekada davno sarađivao, u jednoj drugoj redakciji. „Govnima se maži... tri, četiri, sad!“, naređuje zamenik glavnog urednika, a novinari se temeljno mažu po glavi i licu. „I ti isto!“, dere se na mene, „Mislio si da je ovo zajebancija, mislio si da je ovo tralala, kao tvoje kolumnice, kao tvoje emisijice? E pa nije! Ovo je rov! Ovo je rat! Maži se!“ Šta ću, mažem se i ja.
8:45 Namazani govnima, stojimo u vrsti i dvadeset puta, za zamenikom glavnog urednika urličemo: „Aleksandar Vučić je moj Bog! Ja sam njegov verni sluga! Svaki radni zadatak ću izvršiti najbolje što umem!“ Sledi deset čučnjeva. Starije kolege imaju probleme sa izvršenjem ovog zadatka, a zamenik glavnog urednika im preti da će ih naterati da pojedu ono što su namazali po sebi, ako ne čučnu i ustanu svih deset puta.
9:00 Mislio sam da ćemo se barem umiti, ali ne. Nemoguće je efikasno provesti radni dan ovde, a da nisi namazan govnima sve vreme, od dolaska na posao, pa do slanja novina u štampu, objašnjavaju mi. Dodeljen mi je sto člana redakcije koji je bio zadužen da prati poznate ličnosti u noćnom provodu, gde se zarazio COVID-om 19 i preminuo krajem prošle godine.
9:15 Redakcijski sastanak, koji vodi zamenik glavnog urednika, a na kom su prisutni urednici rubrika. Insistiram da učestvujem, pozivajući se na pravilnik programa Evropske Unije „Ruka ruku mije, dok te druga bije“, koji nalaže da učesniku programa mora biti dozvoljen pristup svim fazama novinarskog rada. Zamenik glavnog urednika stoga sastanak vodi delimično govoreći u šiframa. „Forsiramo Čikamiku, stigli su nam od Debele transkripti sa saslušanja, pičke su plakale, kukale. Samo mi i još tri novine imamo tu ekskluzivu. Rokajte, da puca. Čikamika, Čikamika, ovo ono, sve već znate, kao sa pevačicom, pa još luđe.“ Onda sledi: „Sve najlepše o kineskoj vakcini, hvala bratu Siju, ostale samo što nisu stigle, hvala predsedniku, bez njega ništa.“ U vezi s tim: „Stigao ’Englez’ (misli na mutirani virus), svi ćemo najebati! Ubija pogledom! Već samo čitanje teksta o njemu je opasno, ali predsednik danonoćno radi na tome da nas izbavi.“ Sledi politika: „Jebite opoziciju. Ovi zovu na razgovor, ovi drugi neće, ne zna se ko je gluplji, svi su pokvarene lopovske pizde, šta bismo mi da nam nije našeg predsednika, da ova bagra dobije kormilo u ruke i tako to. Reci tamo da zovu nekog od naših u opoziciji, da li Slaninu, ili Kožuricu, jebem li ga, da prokomentariše.“ Onda slede sport („Koga boli kurac za sport, hvali Zvezdu“) i zabava („Koga je Kristijan prebio sinoć, jel neka kurva ima gljivice, ko je kome pušio u klonji, kao i svakog dana što peglamo“). Zatim se obraća meni: „Ti, pederu, vodio si novogodišnji program za Srpsku novu, posrao si se po šajkači, a naše dede su ginule pod tom kapom! Piši o tome!“ „O sebi da pišem?“, zbunjen sam. „Pa jel moja baba nosila šajkaču na crveno slovo? O sebi nego šta! ’Ajde, na posao! Naslovnu, drugu i treću ćemo kad stigne glavni.“
9:45 Teško je odupreti se radnom zadatku, na ovakvom mestu, sa tim neprekidnim dranjem i cerekanjem, namazan govnima, pa još tuđim. Sedam za sto pokojnog kolege, palim njegov računar. Počinjem da pišem. Naslov: POSRAO SE U ŠAJKAČU, podnaslov: Perjanica srpske opozicije, kvazipisac i narkoman, Marko Vidojković, vodeći svoju glupavu emisiju ismevao srpske svetinje. Tekst: Gledaoci izdajničke televizije tajkuna Šolaka, koji su imali tu nesreću da gledaju emisiju kojoj nećemo pominjati ime, kako im ne bismo davali reklamu, mogli su ponovo u akciji da vide jednog od najvećih monstruma...“ i tako dalje. Pozvao sam dežurne režimske komentatore, Bizona i Krla za komentar, koji su mi uredno dali. Pozvao sam čak i samoga sebe, ali nisam hteo da sarađujem. Pitao sam samoga sebe jel me nije sramota što me pitam ovakve gluposti, a onda sam samom sebi odgovorio: „Burazeru, sedim ovde namazan govnima. Čega tačno da me bude sramota?“ Pošto sam sebi prekinuo vezu, napisao sam „Vidojković nije želeo da komentariše svoje vandalske ispaded.“
12:00 U redakciju dolazi glavni urednik, s kojim sam nekada radio u jednim drugim novinama. Omah me uočava i prilazi. „Program EU?“, ljubazno pita, a ja radosno klimam glavom. „Jesi napisao nešto? Po sebi si srao? Genijalno! ’Ajde, da se umiješ“, sav je mio, „pa ćemo negde na klopu. Škembići u saftu, može? Znam te puško, dok si pištolj bila, he he!“
12:15 Vrativši se sa umivanja, zatekao sam glavnog urednika kako izlazi iz kancelarije u kojoj je održan hitni redakcijski sastanak. Pošto više nisam namazan govnima, shvatam da me je namagarčio i da je za tih petnaest minuta izdao naloge za naslovnu, drugu i treću stranu, koji su stigli verovatno sa najvišeg mesta. „He, he, da si još malo izdržao sa govnima po faci, čuo bi šta ide na naslovnu. Doduše, možda se šef posle podne i predomisli, ne bi mu bilo prvi put. Nego, hoćemo mi na te škembiće ili ćeš da blejiš tu kao budala. Možeš kasnije na prelom da dođeš, ako te baš zanima, ali koji će ti to kurac? Ionako je svaki dan isto. E, i nema ljutiš za one naslovne, ti po nama, mi po tebi, tako to ide! Ili možda teleća glava u škembetu? Pa da, jebo škembiće!“
Onda smo otišli u kafanu u kojoj se niko nije pridržavao epidemioloških mera, najeli se teleće glave u škembetu, posle čega je on otišao kući da odrema, a ja svojoj kući, da se temeljno istuširam i napišem ovaj tekst. Njihov sutrašnji broj upravo ide u štampu, nisam uspeo da saznam šta će biti na naslovnoj strani, ali nije to ni bitno. Bitno je da smo, zahvaljujući programu Evropske Unije „Ruka ruku mije, dok te druga bije“ saznali kako izgleda radni dan u jednom režimskom dnevnom listu.
Verujem da će Buka mudro iskoristiti dragocena saznanja do kojih sam došao.
