Marko Vidojković: JELENA MARJANOVIĆ I JA

U zavisnosti od toga kakva Vučić sranja pravi u zemlji i inostranstvu, ponekad čak i dve vesti o mrtvoj Jeleni umeju da se nađu među udarnim, bez obzira na to što je od ubistva proteklo toliko vremena.

Marko Vidojković / 21. Februar 2018

Svetske agencije pod naznakom „hitno“ nisu prenele vest da je Zoran Marjanović, muž ubijene Jelene Marjanović, posle skoro dvogodišnje istrage, konačno optužen za ubistvo na borčanskom nasipu, ali zato srpska novinarska bagra jeste. Svi oni ogavni tabloidi i njihovi elektronski isprdci, koji nam već skoro dve godine jebu majku sa mrtvom pevačicom i njenom bizarnom tazbinom, složno trpaju ovu vest na svoje naslovne strane, zgodno, baš u vreme beogradske predizborne trke..

Pretpostavljam da je u aprilu 2016. godine, kada je ubijena, to jest, u sred predizborne kampanje za vanredne parlamentarne izbore, nekom zlikovcu iz vrha vlasti, koja upravlja režimskim tabloidima, palo na pamet kako bi bilo sjajno uzdići ubistvo do tog trenutka potpuno anonimne estradne zvezde (samo jedan objavljen album, daleke 2000. god.), na nivo smrti Merilin Monro, kako bi se zaglupljenom narodu pogled spinovao sa Aleksandra Vučića, kolovođe srpskog užasa, ka misteriji ubistva na borčanskom nasipu i tako tokom cele predizborne kampanje, a bilo bi super da se slučaj razvlači i u narednim kampanjama, pošto ih je bilo, odnosno ima ih, to jest, biće ih.

Na trenutke, način na koji se usrana srpska dnevna štampa bavi ovim slučajem deluje kao parodija, ali nije, jer je pevačica Marjanović ipak ubijena. Dakle, neko je mrtav, a neko drugi se s tim zajebava. I svi na to pristaju. I ne samo to. Naše pogane novinčine, pre svega Informer, Alo, Srpski telegraf, Kurir i Blic, preuzele su od Slinine policije istragu ubistva, pa su tako, pored pevačice za koju niko nikad ne bi čuo da je ubica nije ostavio krvavu kraj blatnjavog kanala, počeli da dižu popularnost i bizarnoj porodici njenog muža – od prvog trenutka glavnog osumnjičenog.

Kad se firer lično uključio u istragu, igrom slučaja u sred predizborne tišine, u aprilu, 2016. god., najavivši kako će ime ubice biti otkriveno u narednih četrdeset osam sati, bilo je jasno da smo svi skupa najebali, te da je razvlačenje mrtve Marjanovićke postalo državni projekat, a pošto čudovište slaže kako zine, bilo je jasno i da ubica, iako zaista otkriven, neće biti procesuiran još dugo, već će biti pušten da slobodno luta srpskim medijima, u sklopu paklenog medijskog plana koji je, evidentno, smišljen u Vučićevoj fabrici strave.

Odmah po isteku predizborne tišine, usledili su izbori, a za njima i noćno rušenje u Hercegovačkoj tokom kog su savamalski fantomi mučili čuvara Slobodana Tanaskovića, koji je mesec dana kasnije primljen na VMA u predinfarktnom stanju, gde je ubrzo okončao svoj pedesetosmogodišnji život. Osim dva i po normalna medija, niko se drugi ovim slučajem nije bavio. Tabloidnoj bagri fantomi iz Savamale nikada nisu bili zanimljivi, na mestu zločina u Hercegovačkoj veselo niče Beograd na vodi, a Tanaskovićeva smrt vodi se kao nesrećni sticaj okolnosti, tačnije, kao maler.

Kao da nije mrtva, kao da će svakog trenutka iskočiti iz čokoladne torte i uzviknuti „Samo sam se zezala!“, srpska novinarska đubrad krenula su da razvlače mrtvu Marjanovićku po naslovnim stranama, po srednjim stranama, po crnoj hronici, po vestima iz estrade, pretvarajući je tako u posthumni folk hit, a njeno ubistvo u nacionalno pitanje prvog reda, sa najkretenskijim mogućim detaljima koji su procurili iz „istrage“, a koji će Srbe gladne medijskih govana istim i nahraniti.

Parafraziraću: Tetka od kume kaže da je ubicu videla u samoposluzi u Žarkovu. Baba koja je terala jariće ka Ovči videla je sedmoricu u crnim kapuljačama kako trče iz pravca nasipa one večeri kada je Jelena išla na kobni džoging. Priča se da je Jelena bila u aferi sa poznatim političarem, mora da je on organizovao njeno ubistvo, ako je nije i lično ubio. Leteći tanjir viđen je dve večeri ranije iznad frizerskog salona u koji je Jelena svraćala. Crna mačka se pojavljuje na Jeleninom kućnom pragu. Šurnjaja od tetke iz Kanade ima pouzdanu informaciju da je Zoran bio ludo ljubomoran. I tako dalje.

Verovatni ubica, Zoran Marjanović, i njegova bizarna porodica Adams, u međuvremenu su uzdignuti na nivo superzvezda. Kad je ponestalo maštovitih teza o misterizonim okolnostima koje su pratile Marjanovićkino smaknuće, smrdljive novinčine okrenule su se Zoranu. „Prošao“ je detektor laži još u ranoj fazi istrage, dakle, čist je,  što ga je preporučilo za novinske intervjue, nebrojene kućne posete krvožednih novinarskih čudovišta, valjanje u govnima, krvi i crnini, pa čak i nastup u „Ćirilici“, sa sve ćaletom, a možda i burazerom, ne znam, ne sećam se, išao sam da povraćam kad sam ga ugledao na svom televizoru.

Razvlačenja po novinama nije pošteđena ni Jelenina i Zoranova maloletna ćerka, koju su krda novinarskih krvopija pratila u vrtić, kod babe na grašak, kod dede na crtaće, „brinuvši“ za njenu budućnost i ostatak srećnog detinjstva. Okrivljeni Marjanović je, čak, tokom boravka u istražnom zatvoru tražio da mu dovedu ćerku, da zajedno slave Novu godinu, šta li, nisam pratio, u toj fazi sam besno zatvarao svaku internet stranicu na kojoj bi se pojavili mrtva Jelena i njen živi muž. Suština je ista, „novinari“ su pratili devojčicu i u CZ, kod tate-verovatnog ubice i to nabijali na naslovne strane.

U zavisnosti od toga kakva Vučić sranja pravi u zemlji i inostranstvu, ponekad čak i dve vesti o mrtvoj Jeleni umeju da se nađu među udarnim, bez obzira na to što je od ubistva proteklo toliko vremena. Čak i dok je bio na privremenoj slobodi, „Kurir“ je nastavio sa ovim užasom, pa sam ga veoma brzo ponovo izbrisao sa brauzera, kako slučajno ne bih video Jeleninu sliku ili Zoranov buljavi plačni lik, bez obzira što je pored pisalo kako je Vučić kriminalac koji ugnjetava medije.

U međuvremenu, po Srbiji i u Beogradu, ubija se naveliko. Neka ubistva se razotkriju, a neka ne. Danas, kada ustrele vođu navijača, istragom se ne bave ni policajci ni novinari, sve se zaboravi za tri dana, a građani ovakve slučajeve po navici označavaju kao one koji nikada neće biti razrešeni. S druge strane, ima slučajeva, poput ubistva devojčice na severu Vojvodine, pre nekoliko godina, gde, prema nezvaničnim informacijama, policija zna ko je počinilac, ali nema materijalne dokaze. Ovo nisam pročitao u „Kuriru“, već mi je rekao ortak  čiji je ortak pandur, koji radi na tom slučaju. Novinari ovo neće istraživati, niti će osumnjičenog, ko god on bio, razvlačiti po naslovnim stranicama

Kampanja zvana „mrtva pevačica iz Borče“ se nastavlja. Optužnica je tek podignuta. Možda će biti i proširena. Zoran je imao pomagača. Da li je to njegov burazer? Da li je to njegov ćale? Ko zna, možda i njegova ćerka. Možda i apotekarka. Ili frizerka. Uvek ima novih likova u ovom igrokazu,  Jelenina Sestra, Jelenina kuma, Jelenin kanarinac. U svakom slučaju „NEĆETE VEROVATI ŠTA SE KASNIJE DESILO“. Jedini način da se odbranite jeste da prestanete sa čitanjem „medija“ koji su na ovom zadatku. Režim koji se koristi ovakvim medijskim poduhvatima treba da preziremo,  urednika i novinara na ovom „zadatku“ treba da se gadimo, a krvožednog naroda gladnog tuđe nesreće koji Jelenu i Zorana Marjanovića drži među najpopularnijim pretragama na srpskom guglu, treba da se plašimo.

Naravno, ništa od ovoga što sam napisao neće važiti, kada iz velike čokoladne torte, na nasipu u Borči, iskoči Jelena Marjanović i zapeva: „Živa sam, samo sam se zezala!“

 


Buka preporuka

Kolumne

Najnovije

Posmatrajte događaje izbliza.

Prijavite se na naš Newsletter.