PRVI PUT: SRBIJA – ŠVAJCARSKA
Na marginama mondijala igrala se i ova degenska tekma. U najavi, jad i beda fudbala, ona prave gledaoce nije ni privukla. Ali je privukla sve Srbe, sve Albance i ponekog Švajcarca. Nikada Srbija nije delovala bednije kao tog olujnog petka, iščekujući bitku sa Džakom, Šaćirijem i Behramijem. Žrtve Informera i Kurira (kad to kažem, mislim i na Alo i Srpski telegraf), opijene slučajnom pobedom protiv Kostarike, napalile su se kao da je reč o kosovskom boju 2.0. Sigurni u osvetu nad Albancima, koja im je obećavana sa govnjivih naslovnih strana, uvereni u snagu reprezentacije, u koju su ih ubeđivali ne samo ti degenerici, već i bedne lažovčine sa RTS, Srbi su bili spremni. Da ga gorko podućkaju.
Ne mogu reći da sam navijao za Švajcarsku, navijao sam da smradići idiota Krstajića ne prođu grupnu fazu takmičenja. Iz sveg srca želeo sam sebi da ne doživim kurčenje, praćeno hvalospevima Vučiću, koje bi usledilo da su te sisice ostvarile bilo kakav uspeh. Za dobrobit celog Srpstva, bilo je preko potrebno da ga ta banda izduva na mondijalu. Kad su igrali sa Kostarikom, na poluvremenu sam otišao u samoposlugu, gonjen nekim lošim predosećajem. Kad sam se vratio, Vučićevi dvoglavi pilići vodili su jedan nula. Ostatak utakmice odgledao sam ogorčen, ali ipak svestan da Kostarika nije stena na koju će se Krstajićeva trula lađa najslađe nasukati.
Meč protiv Švajcarske gledao sam zajedno sa učesnicima Mokrogorske škole menadžmenta, na Čarobnom bregu, kraj granice sa Bosnom. Bilo je tu dosta naizgled normalnih ljudi, ali bilo je i onih u dresovima Vučićeve reprezentacije. Bilo je tu pivo, a i veliko platno na kom se prikazivala nastupajuća bruka. Shvativši da su i ovi, naoko normalni ljudi, žešće napaljeni protiv Švajcaraca, pomalo sam se zabrinuo. Kada su i oni koje smatram normalnijima od sebe počeli da skaču i urliču na svaku polušansu koju bi napravili buđavi izabranici mentola Krstajića, odlučio sam da svoje navijačko opredeljenje zadržim za sebe.
Izjednačujući gol Granita Džake dočekao sam kamenoga lica, a onda sam, suočen sa upornim nedostatkom interneta u tom zabitom kraju, dvadesetak minuta pre kraja napustio objekat. U kolima sam, tokom vožnje natrag ka Drvengradu, slušao prenos utakmice na Radiju Beograd. Bližio se devedeseti minut, a ja sam isključio i radio i kola i izašao na kišu. Kad sam došao u sobu, bio sam uveren da se utakmica završila nerešeno. Kad sam pogledao u telefon, video sam da im ga je Đerdan Šaćiri zavukao baš negde kad sam mazio debelog crnog mačka ispred recepcije..
DRUGI PUT: SRBIJA – BRAZIL
Neverovatno je uživanje bilo slušati kuknjavu i osetiti nemoć onih koji inače sva raspoloživa sredstva koriste da nas ubede kako su svemoćni. Poraz uživo od Švajcarske, bio je istovremeno i poraz Vučićeve politike otimanja svega za sebe, pa čak i našeg fudbala. Informer i Kurir pokušali su da krivicu za pušenje Šaćirijevog đokice svale na jednu sumnjivu odluku nemačkog sudije, ali ono što je jasnije od svih spinova govorilo šta se desilo, bio je ukus teškog poraza u poslednjoj sekundi i slika Šaćirija koji leprša prstićima, koju čak ni ja dugo neću moći da izbrišem iz glave.
Kad ludilo preuzme kontrolu nad društvom to se može opisati u sledećoj rečenici: „Istorija se ne stvara protiv Švajcarske, nego protiv Brazila“. Ova životna mudrost živela je svega dva dana. Proučavajući postšaćirijevsku histeriju na društvenim mrežama zaključio sam da je zaista bilo ludaka koji su pomislili da Krstajićeva banda pilićara može da izađe na kraj sa Brazilom, pa makar i tako buđavim, kakav je bio ovaj. Ovu utakmicu odgledao sam kod ortaka, bez nekih posebnih emocija, a posle sam, hodajći Svetogorskom ka kolima, pokušavao da pročitam šta govore izrazi lica mladih zombija koji su upravo pogledima ispratili Vučićeve miljenike u fudbalsku istoriju.
TREĆI PUT: HRVATSKA – RUSIJA
Pošto je Krstajićev skup SNS-ovih manekena napustio Rusiju, a za njima odmah i svi koji su taj tim pobedili, Informer i Kurir našli su novu žrtvu – reprezentaciju Rusije. U zamišljenom trećem svetskom ratu koji se već godinama odvija na njihovim stranicama, dileme nije bilo – trebalo je iz sveg srca navijati za Putinovu Rusiju protiv zlih Hrvata, koji su nas više puta klali. Spin se zavrteo i Vučićevo/Vučićevićeva pokvarenost nanovo je zasmrdela naše živote.
Novak Đoković, Milojko Pantić, Čelsi Klinton i ostali, koji su otvoreno navijali za Hrvate, u ovoj mini fudbalskoj apokalipsi označeni su izdajnicima i kurvama, a kolektivna histerija ponovo je zagadila društvo i društvene mrežame. Gledajući ovu utakmicu, navijao sam čas za jedne čas za druge, u zavisnosti od toga ko bi gubio, neopterećen informerovskim budalaštinama. Ko god da prođe dalje, biće mi drago
Ono što sam, međutim, mogao da pretpostavim, imajući u vidu kako karma radi na ovom prvenstvu, jeste da će Rusi da ispadnu. Koga god da se Vučić i njegovi govnari dohvate, taj mora da pukne. Dobro, Hrvati objektivno igraju bolji fudbal, ali znamo da to u fubdalu često nije dovoljno, naročito kad se pucaju penali. Tako je, jebiga, i bilo. Dragan J Vučićević je svojim preteranim jedenjem govana poslao Ruse kući.
Pišem ovo, a večeras igraju Englezi i Hrvati. Rukovodstvo našeg malog pakla još se nije opredelilo. S jedne strane Englezi, koji su poslali četrdeset agenata da ruše Dodika, a za njim, logično, i Vučića, a sa druge strane kockasta Kolinda i njeni bojovnici. Imajući u vidu da su se na internetu pre izvesnog vremena pojavile slike Vučića sa Liverpulovim šalom oko vrata, nemojte da se čudite, ako Englezi ispadnu.
