Sve je počelo na Niškom filmskom festivalu, baš kad sam hteo da napišem tekst o tome kako treba bojkotovati sve festivale i svirke, filmske i pozorišne projekcije, svaku aktivnost koja služi da ostavi utisak da je ovo normalna zemlja, sa normalnim ljudima, u kojoj se odigravaju i normalne stvari, poput filmskih festivala. Legnem da spavam, a sutradan me dočeka snimak na kome Bjela, u četiri ujutru, prilazi stolu i nabada debelog tromog starca. Onako, baš ga stočarski nabada.
Diže ovaj noge, ne bi li se odbranio, ali Bjela je, poput šaolin monaha, očigledno, za fajt najspremniji u četiri ujutru. Eskivirao je kao od šale to mahanje nožicama i iznabadao nesrećnika, baš ga svinjski iznabadao, došlo mi žao čoveka, jer, eto, takav sam, meni uvek žao kada vidim da neko nekoga dere od batina. Osim ako napadnuti ne odere od batina onog koji ga je napao. Tad mi bude drago. Ali, ovde je Bjela obavio sav posao. Došao i izmlatio Onda su ih razdvojili i tu se snimak prekida. Iz vesti saznajem da je Bjelina žrtva Gaga Antonijević, režimski reditelj, a da ih je razdvajao, ni manje ni više, Kecman, za koga sam do te noći mislio da sa Bjelom danonoćno piše scenarije za Bjeline serije.
Imajući u vidu da se sve dešavalo u četiri ujutru, zaključio sam da je reč o klasičnom srpskom kafanskom konfliktu, koji se često završi tabanjem. Bio sam u pravu, sve treba bojkotovati, svaki usrani festival, svaku manifestaciju, sve dok Srbija ponovo ne postane normalna zemlja. Eto, od Bjele je festival na kom je te večeri proglašen za glumca večeri, napravio čudovište, koje tik pred mračnu srpsku zoru mlati bespomoćnog čilagera.
Kažu Bjelini ortaci, Gaga je sve vreme dovikivao i prozivao, Kecman veli Gaga nijednu reč nije uputio Bjeli, a ja se mislim šta li je uopšte mogao da mu kaže, da se na to odgovori batinama. Za koji kurac Kulačin i ja dižemo krivičnu prijavu protiv Šapića, koji nam javno preti čupanjem vitalnih organa, ako će Bjela, koji je naš, valjda je naš, da taba Daru iz Jasenovca, jer mu je nešto doviknula. Čemu sve, ako ćemo mi da udaramo prvi? Zar se nismo prećutno dogovorili da je naša glavna odlika nenasilje, a nasilje samo u samoodbrani. Zar smo mi kao oni? U čemu je razlika između Bjele i fašista koji su štanglirali Daška Milinovića, jer im ne prijaju njegove reči?
Garant su svi bili mrtvi pijani, jebeni festival i jebena hotelčina u jebenih četiri ujutru. Kad malo ohladi glavu, Bjela će, po izlasku iz stanice sigurno reći: „Izvinjavam se pre svega Gagi, jer sam ga umlatio ko pičku, a da prethodno nisam bio fizički napadnut, izvinjavam se svojim fanovima, a naročito deci, jer sam im dao najgori mogući primer, malo sam popio, dešava se, a ne bi smelo. Istinski se kajem i molim vas sve za oproštaj, jer sam zasrao i vama i sebi veče u kom sam proglašen za glumca večeri.“
Dok sam ja tako razmišljao i zamišljao, napolju je buknuo medijski rat. Režimski mediji ovo su jedva dočekali da Bjelogrlića prikažu kao monstruma, te ceo događaj izokrenu u atentat na Vučića, kako to samo oni umeju. Neka jedu govna, čekam ja Bjelino javno izvinjenje. Svakom može da se desi (ispravka -skoro svakom, pošto meni, recimo, ne može) da iznabada nekog u četiri ujutru, jer mu je taj: 1) dobacivao za stolom, 2) sve vreme nešto jeo govna ili 3) izazivao ga je verbalno proteklih meseci, pa je ovaj rešio da mu to baš tada naplati batinama.
Dok smo čekali Bjelu da napokon izađe iz stanice, neprijatno me je iznenadio korpus koji smatram svojim, a koji je listom stao uz noćnog bokserskog šampiona u kategoriji filmadžija starijih od 50 godina. Pravdali su ono što se ne može pravdati, hvatali su se za preterivanja režimskih tabloida, a ni od koga nisam čuo da kaže kako je Boba, pardon Bjela, uradio išta loše. Možda nisu dobili dovoljno pretnji klanjem i spaljivanjem jer su nešto napisali ili rekli (imam kolekciju od više stotina), pa su sebi dali za pravo da navijaju za batinaša, jer to je naš Bjela, a ono je Gaga Noga (tako ga sad zovu bezobrazna deca), smradina i plagijator, sve i da mu ništa nije rekao, zaslužio je pesnaju u vugla.
Izašao Boba, pardon Bjela, iz stanice, dočekali ga ovacijama, baš kako priliči bokserskom šampionu. Od izvinjenja ništa. Sve i da je planirao da se izvini, kad je čuo kako su mu na usranom festivalu, koji treba bojkotovati, tapšali dok je noć provodio iza rešetaka, rekao je sebi: „Kakvo kurac izvinjenje, tek sam počeo.“ Napolju je to rekao na finiji način: „Žao mi je što sam naseo na provokaciju od matorog gada (još nismo čuli kakvu), pa sam ga iznabadao kao sisu, žao mi je, žao mi je, jer od Amera sam čuo da kad kažeš ajm sori, to ti je kao da si se izvinio.“
Advokat je dodao da prilikom doping kontrole kod šampiona nisu pronađeni tragovi narkotika, niti je bio pijan u nedozvoljenim granicama, a ja bih baš voleo da znam koje su to dozvoljene granice pijanstva, kad ne voziš? 17 promila? 29 promila? U svakom slučaju, šampion je bio pijan u dozvoljenoj meri. Hiljadu i jedan put sam zamislio kako mi neko prilazi na ulici i kreće da me nabada jer mu se ne dopada nešto što sam rekao ili napisao, pa zato nosim suzavac, da mogu da ga njime isprskam i udaljim se. Nikada mi se ništa nije desilo, a Antonijeviću se, avaj, desilo.
Nisam mogao da spavam koliko sam razočaran u demokratsku i građansku Srbiju bio. Zato treba sve ukinuti, svako jebeno sranje, jer život u ovom užasu od nas pravi monstrume, a od dobrih ljudi monstrume koji navijaju za monstrume. Prevrtao sam se po krevetu, razmišljajući šta li je Gaga Noga to mogao da dobaci Bjeli, da ga ovaj izbombarduje kao bokserski džak. „Jebem ti mater“? „Jebem ja tebi i mater i oca“ je adekvatan odgovor. Vređao mi ćerku? Prišao sam i pljunuo ga u facu, je adekvatna reakcija. „Ti si peder?“ „Ti si dva pedera“. I tako dalje.
Ah, kako sam samo naivan bio. Da li bi partizani uradili nešto da nisu potegli puške i bombe? Da li bi Karađorđevi ustanici uradili nešto da nisu potegli jatagane i kubure? Da li bismo mi uradili nešto da Boba, čuj mene Bjela, nije potegao pesnaje na Gagu Nogu. Kada je tri dana kasnije, na identičan način, izdevetao ministra policije gospodina Vulina i to na sred policijske pokazne vežbe, bilo je jasno da je ustanak počeo. Ustanak koji će započeti i završiti samo jedan čovek.
Dva dana kasnije, pošto je izašao iz policijske stanice, ponovo je dočekan kao heroj. Ovog puta nije bilo ni izvinite, ni žao mi je. Stajao je pred masom, digao ruke, stegao pesnice i urliknuo: „Jebaće vamsvima majku Crni Bombarder!“ Čak sam se i ja naježio, iako mi je i dalje bilo žao gospodina Vulina, koji se na više televizijskih snimaka mogao videti u položaju bebe u maminom stomaku, dok ga Crni Bombarder bombarduje pesnicama, nepogrešivo pronalazivši Vulinovo uplakano lice, iako je ovaj dao sve od sebe da se zaštiti i rukama i nogama.
Čak trideset policajaca bilo je potrebno da odvoji Bobu, to jest Bjelu, od ministra. Od tih trideset, polovina ga je tapšala po ramenu. Mogle su se među njima čuti i reči: „Fala kurcu, da konačno neko nešto uradi.“ Vulin je odmah po incidentu izjavio: „Ja ne mogu više, idem dobrovoljno u zatvor. Sve ću reći o Ritopeku, samo ne puštajte više ono čudovište na mene.“
Svi su se pitali ko će biti sledeći. Siniša Mali? Marjan Rističević? Goran Vesić? Dragan J vučićević? Ne, bila je to Ana Brnabić. Kamere za prismotru zabeležile su kako Bjela preskače ogradu bivše vile Jovanke Broz na Dedinju. Premijerka je, naoružana pištoljem za koji nije posedovala dozvolu, izašla napolje i suočila se sa Bombarderom. „Ša je bilo“, jasno se čuje njeno mumlanje. „Ša te boli kurac“, zarežao je Bjelogrlić i krenuo u napad. Ana je ispalila dva hica u njega, što ga je samo još više razjarilo. „Na mene da pucaš? (levi kroše u nos) Na vođu ustanka? (desni aperkat u bradu) E, pa zajebo si se, ortak (levi direkt u desni obraz, posle čega je premijerka izgubila svest).“
„Ajde, pičko, diži se!“, vikao je Bjelogrlić, dok je interventna brigada, koja je u međuvremenu stigla na lice mesta, eksces ispratila najpre aplauzom, da bi napokon jedan policajac prišao Bjeli, čuj mene Bobi, čuj mene Sirogojnu i tiho mu rekao: „Gospodine Bjelogrliću, kad budete spremni, izvolite u džip, pa dva dana na mali odmor.“ Da li treba da vas podsećam šta se sledećeg dana desilo? Premijerka je podnela ostavku, priznala sve finansijske zloupotrebe u kojima je učestvovala, zajedno sa najbližom rodbinom i dobrovoljno se predala organima gonjenja.
Zemlja je bila u potpunom haosu. Svi su jedva čekali da Bjela, pardon Boba, to jest Crni Bombarder, izađe iz policijske stanice, gde je boravio na svilenom madracu, uz šampanjac i kubanske cigare. Svi su znali ko je njegova sledeća žrtva. Još otkako je gospodin Vulin popio preko pičke, predsednika Srbije nije bilo moguće videti ni na televiziji, a ni mimo nje. Bilo je dovoljno samo da ga nema na vidiku i već se osećalo da se normalnije živi. Ali i on i mi i Crni Bombarder, znali smo da posao mora biti završen. Pobunjena Srbija sedela je kod kuće i navijala.
„Otkini mu glavu“, pisali su. „Iščupaj mu srce“, pisali su. Neki su se, nezadovoljni redosledom pesničenja, čak bunili što je batine popila premijerka Brnabić. Ali, Bjela je znao šta radi i kojim redosledom radi to što radi. Iz policijske stanice izašao je vozeći kamion iz filma „Crni Bombarder“, koji je na krovu imao veliku antenu, koja nije služila za emitovanje radijskog programa, već za lov na Aleksandra Vučića. Ovog puta nije bilo kamera za nadzor, Bjela je sve sam snimao kamerom, nakačenom na grudi o koje se odbijaju meci.
Predsednika Vučića locirao je u šumi nadomak Jajinaca, kako leži prekriven lišćem, u jednom jarku. „Predajem se!“, viknuo je predsednik. „Sve priznajem. Sve što sam uradio. A ima baš puno toga. E, bukvalno sve priz...“, međutim, u pola reči prekinuo ga je nabod pravo u usta i za njim još dva, u čelo i u nos, takozvani „semafor“, u bokserskom žargonu. „Boli me kurac“, čuo se glas našeg heroja, „šta ti priznaješ. (levi direkt, ponovo u nos) Ima prvo da popiješ batine, kao i ostali (desni kroše u vilicu) Čulo se samo tiho jecanje. „Ajde pičko, diži se“, zaškrgutao je zubima Bjela, u stvari Boba, čuj mene Sirogojno, to jest Crni Bombarder i povukao ga za revere. Kad je predsednik ustao, onako sav glomazan i za glavu viši od Bombardera, popio je udarac u pleksus, koji ga je sveo na pravu meru, to jest na kolena. „Idemo sad u zatvor, ja na dva dana, a ti na malo duže, he he. Srbijo, mirno spavaj, slobodna si“, zaključio je direktan prenos Bjelogrlić i isključio kameru, baš u kad sam uhvatio sebe da mi je žao predsednika.
Jer meni je uvek žao onog koga biju.
