13. mart, 2020. Supermarket na ćošku
Imajući u vidu da je cela Italija bila u karantinu, verovao sam da će i kod nas uskoro izbiti ozbiljno sranje sa virusom, pa sam otišao do supermarketa na ćošku, da napravim određene zalihe. Kupio sam konzerve tunjevine, dosta guzobrisa, dva balona vode, pastu za zube, deset sapuna, punjene paprike na gotovim jelima, četiri pakovanja kiselog mleka od pola litre, čokoladni krem i dve litre vina. Masku sam nosio, ali u džepu, pošto niko drugi u supermarketu nije nosio masku, pa mi bilo glupo.
Na kasi sam bio ispred žene sa prepunim kolicima i detetom, koje je urlalo udarajući o rafove sa čokoladama, bombonama i kurtonima. Ispred mene bio je starac, sa LA Lakers kačketom na glavi, te pazarom u vidu malo prebranca i kupus salate. „Izvinite, ja sam sa detetom“, pokušala je ova iza mene da izvede kvarnu foru, ali smo se i deda i kasirka i ja pravili blesavi.
Kasirka je imala jarko crvenu kosu, nešto manje od trideset godina i tablicu sa imenom Nadežda. „Kako ste danas, komšija“, pitala me i trepnula dvaput. „Jeste čuli za onu zarazu u Italiji? To jest, prvo u Kini, pa onda u Italiji“, poverio sam joj se bojažljivo. „Čula sam. Nemate razloga za brigu, biće sve u redu“, odgovorila je uverljivo, čak ushićeno, a onda je primetila: „Ohoho, ko nam se to uželeo punjenih paprikica.“ Platio sam karticom, osvojiho 40 nagradnih poena, a kasirka Nadežda pozdravila me je rečima: „Lep vam je duks“, iako mi se duks jedva nazirao ispod vijetnamke.
30. mart, 2020. Supermarket na ćošku
Čekao sam u redu ispred prodavnice, jer su ograničili broj kupaca na pedeset u istom trenutku. Duvao je jak vetar. Preko nosa i usta nosio sam masku, a na rukama su mi bile sanitarne rukavice, dva broja manje nego što bi trebalo, ali jedino smo njih imali kod kuće. Na glavi sam nosio kapuljaču, jer sam na internetu pročitao da jebeni virusi mogu da ti se zakače u kosi, pa posle skoče na jastuk, pa onda hop u usta i bolje da nosim kapuljaču, nego da se mislim. Njih desetak bilo je ispred mene i kroz nekih četrdesetak minuta došao sam na red.
U samoposluzi su ovog puta svi nosili maske, osim dva degenerika, koja su sa obližnjeg gradilišta svratila po hleb, salamu i pivo. Kupio sam dvadesetak slovenačkih viršli, gomilu dvopeka i stotinak kokošijih pašteta. I vodu u balonima, mada smo se u međuvremenu ponovo navikli na česmovaču. I naravno, puno guzobrisa. Plus nekoliko flaša vina, pošto smo prethodnih dana popili sve zalihe poklonjenih rakija, ukupno deset flaša.
Ispred kase bili su obeležena mesta na koja je mušterija trebalo da stane. Ispred kasirki nalazile su se barijere od pleksiglasa, a one su nosile i maske i rukavice. Mučen mislima o smrtonosnom virusu, primetio sam da je za kasom ponovo Nadežda tek kad sam došao na red. „Kako ste danas, komšija? Nije vas bilo neko vreme“, javila mi se, a smeđe oči smejale su joj se iza maske. „Pa, kod vas je stalno red. Dvaput sam bio do bakalnice, ali sad je i tamo red. A i radnice nemaju gotovo nikakvu zaštitu. I eto, došao sam ponovo ovde.“ „Baš lepo od vas“, iskreno se obradovala mom odgovoru i hitro rokala paštetama preko čitača za bar kod.
„Vidim, za paštetice ste se opredelili, baš kul. Nadam se da uzimate neke vitamine i minerale?“, malo se kao zabrinula. „Pijem oligovit.“ „Izvrsno! Nemojte da brinete oko virusa, nemate razloga. Biće sve u redu“, izgovorila je tako da sam ja u to smesta poverovao, iako nije bilo nijednog razloga. „Lep vam je duks“, primetila je, što je ovog puta imalo smisla, jer sam bio u sivom duksu, sa kapuljačom na glavi i tokom boravka u zatvorenom. „Hvala“, nasmešio sam se ispod maske i zapitao se da li joj je to s duksom neka fora ili uputstvo s obuke, da li ga hvali svakome ili samo meni.
5. maj, 2020. Supermarket na ćošku
Posle dužeg vremena, reda ispred samoposluge nije bilo, pa sam sav radostan uleteo unutra. Stavio sam masku na lice kada sam ušao, rukavice nisam imao, već sam se oslanjao za tečnost za suvo pranje ruku u džepu od trenerke, ali sam sa mnogo manje bojazni dohvatio kolica i krenuo u kupovinu, nego što bi to bio slučaj pre samo nedelju dana. Nikome nije bilo jasno šta se desilo. Onaj silni strah da ćemo se zaraziti i umreti nestao je, a da se maltene ništa posebno u realnom svetu nije promenilo.
„Kako ste danas, komšija?“ Bila je to opet Nadežda, sa maskom na bradi i osmehom iznad nje. „Vidim, kupovina kao pre vanrednog stanja, sve po starom, a?“ „Da, baš se sve iznenada smirilo“, primetio sam. „Opa, krilca na žaru, neko će danas lepo da se gosti“, zacvrkutala je, a onda me pogledala pravo u oči, poput brižne sestre. „Jesam vam rekla da nije trebalo da brinete zbog virusa“, rekla je i pažljivo provukla prve ovogodišnje jagode kroz čitač bar kodova.
„Znate šta je jako zanimljivo. Nisam čudo da se neka prodavačica igde zarazila virusom“, podelio sam s njom ono što mi je upravo palo na pamet. „Nijedna samoposluga nije prestala da radi sve ovo vreme. Kako je to moguće?“ „Lako“, zacvrkutala je, „sve prodavačice na planeti su vanzemaljci.“ Gledali smo se nekoliko sekundi, oboje se osmehujući. „Vama ovo izgleda kao prozirna ploča od pleksiglasa, ali to je zapravo mašina koja svakog kupca ozrači 5G zracima.“
Sad sam se već smejao naglas. A i ona. Ima duhovitih kasirki, ali Nadežda je baš bila hit. „Prvo smo ušli u tela svih kasirki, jer je rad za kasom najbolji način da se izanaliziraju vaše potrošačke osobenosti. Onda smo počeli da vas, uz saradnju sa lokalnim zemaljskim vlastima, zračimo 5G mrežom, što je kod najranjivijih među vama izazvalo bolest koju zovete COVID 19. Dakle, virus ne postoji, samo otpanjimo 5G i padate kao muve. Sad kad smo vas ozračili, izdvojili su se najvitalniji pojedinci u koje ćemo useliti dve i po milijarde vanzemaljaca, koji čekaju na matičnom svemirskom brodu, odmah levo od Jupitera.“
„A ostale ljude na planeti ćete pobiti?“, prihvatio sam zajebanciju. „Tako je!“, veselo je uzvratila. „Samo ćemo 5G da odvrnemo do daske na 15 minuta i svako u kome ne živi vanzemaljac biće mrtav. Živeo Gospodar Sipinijus Treći od Betelgeze!“, uskliknula je i podigla desnu pesnicu u vazduh. „Nadežda, smanji doživljaj“, prekorila ju je plavokosa, vazda lažno ljubazna oštrokonđa za kasom broj 2. Nadežda se nakašljala i tiho rekla: „Vaš račun je tri hiljade dvasta šest dinara, gospodine“, a ja sam, pomalo zbunjen, izvadio karticu. „Prislonite ovde, molim.“ „Hvala“, izgovorio sam, a nešto me probolo u grudima.
„Malo duže ste stajali ispred 5G zrakača, proći će za pet minuta“, ljubazno mi se obratila. „Lep vam je duks“, dodala je.
