Marko Vidojković: MALA NOVOGODIŠNJA OTMICA

Da sam Vučić, otvorio bih neko od svojih skupih vina i nazdravio krvožednim komentarima koji su se ovih napetih dana rojili na društvenim mrežama.

Marko Vidojković / 03. Januar 2020

Ima li šta jezivije od seksualnog predatora, koji jurca okolo, naoružan i opasan, gladan novih žrtvi? Ima, jeziviji je seksualni predator, višestruki povratnik, koji se zajedno sa novom, maloletnom žrtvom, potuca po vukojebinama južne Srbije i ko zna šta joj usput radi. Ima jezivije i od toga - manijak koji sedi u predsedničkoj fotelji i zajedno sa šačicom sličnih manijaka, od otmičara pravi tabloidnu zvezdu ranga Džeka Trboseka, prigodno mu tepajući „Malčanski berberin“, kako kraj 2019. ne bismo dočekali razmišljajući o Jovanjici, Koluviji, Krušiku i GIM, već grickajući nokte u strahu hoće li dete preživeti, hoće li „berberina“ uhvatiti, hoće li ta prokleta 2019, imati barem jednu srećnu vest, u nizu stravičnih kojima je obilovala.

Podlost Vučićevog režima najbolje se ocrtava u ovakvim situacijama. Slučaj Tijane Jurić, odnosno izmene krivičnog zakonika koje su donesene zahvaljujući ovom slučaju, nešto je najodvratnije što nam je Vučić priredio prošle godine. Zahvaljujući dreci oko „Tijaninog zakona“, te žigosanju kao decoubice svih koji su ga kritikovali, danas se napad na sudskog izvršioca kažnjava sa dvanaest godina robije, a ništa manje nećete popiti ukoliko vas komunalni milicajac optuži za fizički napad pošto vam je drknuo šamarčinu jer ste ga čudno pogledali.

Da, to je Tijanin zakon. Naravno, tu je i doživotna za silovatelje i ubice nemoćnih osoba i da je to bila jedina izmena krivičnog zakonika, sve bi bilo okej. No, kako išta što ova banda demona radi može biti okej? Neljudski i pokvaren, ali efektan potez, inače otužnog novobeogradskog šahiste, koji je silom svojih medija u ovom licemernom društvu postavio licemerne crvene linije preko kojih licemeri ne žele da prelaze. Dete je mrtvo i tu više nema nikakve rasprave. U zakone koji se donose za vreme njegovog zagrobnog života se ne mešamo.  

Eto, tako smo najebali proletos. A šta se ovo sada dešava, da ja vas pitam? Opet dete u opasnosti! Krenula u školu, oteo je manijak. Ne sumnja se da ju je oteo, tabloidi su to odmah izneli kao neopozivu tvrdnju. Slika deteta, iako je maloletno, nije zamućena, jer ako je neko negde vidi - odmah da javi policiji. Pored njene je i slika manijaka u radničkom kombinezonu, ispostaviće se naprednjaka (setite se 2018. i manijaka u beogradskom tramvaju, isto naprednjačkog aktiviste) što nije toliko čudno, a ni presudno za ovaj slučaj, jer svako drugo ljudsko smeće je u toj stranci.

Slučaj „Tijaninog zakona“ vremenski je i emotivno previše blizu, a mi se opet nađosmo u sličnom scenariju  – dete je možda silovano i mrtvo, ne smemo ništa da komentarišemo, da nas ne optuže za simpatisanje osuđenih krovloka. Nekoliko dana kasnije, ni dete ni „berberin“ još uvek nisu bili pronađeni, što je, zgodno, popunilo sve udarne vesti na svim mogućim medijima, pa i društvenim mrežama. Četristo policajaca traga za manijakom. Sedamsto policajaca traga za manijakom. Specijalne jedinice. Gotovo. Zakopao ju je negde, a onda se pretvorio u vranu i odleteo na Kosovo. 

Da sam Vučić, otvorio bih neko od svojih skupih vina i nazdravio krvožednim komentarima koji su se ovih napetih dana rojili na društvenim mrežama. Srbi s interneta, već su planirali izmene i dopune „Tijaninog zakona“ po kojim višestruke silovatelje treba mučiti dranjem kože, sporim klanjem, polivanjem benzinom i spaljivanjem, naravno bez suđenja. Slikoviti proizvodi monstruozne mašte neuravnoteženih umobolnika rojili su se nekontrolisano, dok je Igor Jurić, za koga još uvek ne mogu da skapiram da li je slučajno ili namerno od unesrećenog oca mutirao u korisnu režimsku budalu, pozivao sve roditelje Srbije da se samoorganizuju i krenu u potragu. Dani su odmicali, a žrtve i otmičara ni od korova. Osam hiljada policajaca je u tom trenutku bezuspešno tumaralo opustelim južnjačkim selima i ako ima nekog ko se zanosio idejom da bi valjalo otići u šumu i odatle se boriti za slobodu, ovo je bio dokaz kako je Srbija i posle nekoliko stotina godina dosta zgodno mesto za to.

Neki su počeli naglas da se pitaju: kakva je to policija koja ne može da uhvati jednog pedofila? Šta bi bilo da „Šiptari“ osnuju terorističku ćeliju ovde, pre bi proglasilli novu albansku državu nego što bi ih ovi pronašli. Građani, organizujmo se, sve ljudske resurse poslati na jug, da tragaju za otetim detetom i „berberinom“! Taoci ovog ludila bili su svi mediji, pa smo tako, umesto vesti o Jovanjici i sumnjivim donatorima BIA, morali i na N1 i u Danasu svakodnevno da pratimo nove policijske neuspehe, praćene debilnim Rebićevim konferencijama za novinare, jer dete je oteto, možda i ubijeno, ko zna koliko puta silovano, jasno je da nema preče vesti od te.

Znak da više nije reč samo o otmici, već o planskom novogodišnjem režimskom spinovanju, bilo je divljačko zlodelovanje tabloida, koji su dubinski preoravali bližu i dalju rodbinu žrtve, ali i rodbinu „berberina“, što je dovelo do javnog proklinjanja sudije koji ga je uslovno oslobodio, od strane manijakovog oca. U isto vreme, psiho izbacuje novogodišnji spot u kom propagira da su čuda u poslednjim sekundama moguća. Šta je poenta ovog sranja? Zar nam nije do jaja? Koji će nam kurac čuda u poslednjoj sekundi? Jedino čudo koga mogu da se setim jeste da ga strefi šlog, a on je verovatno mislio kako će u poslednjoj sekundi uspeti i da potpiše Kosovo i da ostane na vlasti.

Neki lukavci su ipak ovaj glupi spot povezali sa aktuelnom otmicom, komentarišući kako je sada jasno da nas čeka novogodišnje čudo u poslednjim sekundama 2019 – pronalazak otetog deteta i nacionalna radost. I zaista, pred samu Novu godinu, našla ju je samoorganizovana grupa Roma u susednom selu. U stvari ne, vest je izmenjena, našla su je dva vikendaša, koja su se, čak, suočila i sa zlokobnim „berberinom“, koji je, u skladu s nadimkom , ali u suprotnosti sa policijskim nagađanjima, bio glatko izbrijan. Imam pištolj, boli me kurac imam ga i ja. Bio je to njihov kratak razgovor, posle kog je verzija Hanibala Lektora za zemlje trećeg sveta umakla u šumu.

Ne postoje ni ona ni on, kažu najveći paranoici. Oboje su ih iscrtali u fotošopu. Platili su njenoj porodici da se sve ovo odglumi (to su „Cigani“, a dobro se zna kakvi su oni). Berberin planira po deset koraka unapred, skuplja pijaću vodu u napuštenim vikendicama, u koje ne možemo da upadamo bez sudskog naloga, kuka nemoćna policija. U međuvremenu, verovatno postavlja i smrtonosne zamke u šumi onima koji ga gone i oštri strele svojom ozloglašenom britvom. I još uvek puni stranice tabloida. Iz „normalnih“ medija vesti o njemu su nestale. 

Dok čekamo da ga uhapse, ubiju, obese, raščereče, nateraju da skoči u nabujalu reku koja će zauvek sakriti njegovo telo, misija je uspela – dočekali smo dvadesete, dete je živo i zdravo, Vučiću su svi svetski državnici čestitali Novu godinu (kao što su učinili i sa svim ostalim svetskim državnicima, ali je ovo ipak  zauzelo prvih pet minuta drugog dnevniks u novogodišnjoj noći), Maja Gojković je izračunala da je ispunjeno 85 odsto onoga što je dogovoreno sa evroparlamentarcima, sve je, bre, u redu.

Dete je živo.

Samo nek je živo i zdravo.    

A o novim avanturama neuhvatljivog „berberina“ čitajte u skoro svim dnevnim listovima.


Buka preporuka

Kolumne

Najnovije

Posmatrajte događaje izbliza.

Prijavite se na naš Newsletter.