Pre otprilike dve nedelje, gotovo istovremeno se završila sezona za sve tri televizijske emisije koje zajebavaju srpsku vlast (24 minuta, PLJiŽ i DLZ) i počela je letnja pauza, koja bi trebalo da služi da autori napune baterije i pripreme se za novu sezonu, koja počinje tamo negde u septembru.
Prvo što sam osetio po završetku snimanja jeste olakšanje.
Kao da mi je nestao neki teret sa glave. Ne iz glave, pošto je unutra frka već godinama, već sa glave. NIje mi bilo jsano, šta se sad to koji dešava, nije valjda da snimanje DLZ predstavlja takvo opterećenje? Pa, jednom nedeljno idem u slobodni Šabac, dolazim tamo sa zabranjenim gostima i zajedno sa Kulačinom prcam Vučića i njegove smradove. Zar je to tako opterećujuće? Nije. To je baš super.
Zatim sam na nekoliko dana napustio našu mišabanana državu i otišao u Evropsku Uniju. Tamo sam ponovo uvideo da nikada nećemo postati njen deo. MI smo teritorija prepuštena lopužama i ubicama, da li zbog Kosova, ili jeftine radne snage, ili jeftinih malina, ili jeftine gudre, nije toliko ni bitno, jasno je da smo pukli. Prilikom prelaska iz Hrvatske u Srbiju , uputio sam se ka Beogradu takozvanim “putem otrežnjenja”. Tako zovu deonicu autoputa od granice pa maltene do Sremske Mitrovice, na kojoj se vozila toliko drmusaju po rupčagama da bi i budali postalo savršeno jasno gde je. Tad sam shvatio. Teret koji mi je spao sa glave jeste kapa dvorske lude, koju nevidljivo nosim dok snimam DLZ.
Najnovija vest je da se Duda Ivković slikao sa Vučićem. Dobro je što ne snimamo, ne znam kako bih na to reagovao, pošto smatram da pristojnom čoveku nije mesto sa Vučićem u istoj prostoriji, a s druge strane, tu je i javna šizofrena mantra u koju ne bih da diram, koja govori da Dudu ne jebeš šta god radio – bespravno gradio, podržavao Đilasa ili proglašavao Vučića za pokrovitelja nekog sportskog levog muda. Istom prilikom, u istoj prostoriji sa Vučićem je bio i nekakav Radić, iz Pokreta slobodnih građana, dok je šef tog pokreta istovremeno bio ispred predsedništa, sa A4 papirom na kom je inkdžet štampačem odršampano “Ko je ubio Olivera Ivanovića?”. Ali, dvorska luda proziva vođu, a ne opoziciju, samo – ko je ovde uopšte više opozicija? Sve izgleda tako lepo i skladno utopljeno u govna.
U isto vreme, završila se i kancer-emisija “Zadruga”, pobedom Kije Kockar (nisam siguran, ali rekao bih da joj je to pravo prezime), koja je već stigla da sa stranica tabloida hvali Vučića i komentariše fizički izgled ostalih članova srpske vlade strave i užasa. Ono što je daleko groznije od pobednice jesu cifre koje kažu da je u finalnoj noći tri i po miliona SMS poruka podrške učesnicima rijalitija otišlo u džep Željka Mitrovića. Taj podatak nabolje matematički oslikava kvalitet i kvantitet srpskog društva.
To je ta famozna tiha većina o kojoj govorimo, od koje očekujemo da se jednog dana probudi i odluči da Srbiji treba promena. Ti milioni mentola koji šalju SMS poruke Mitrovićevoj “Zadruzi”. Da li je šest godina trovanja “Zadrugom”, “Parovima” i naslovnim stranicama Aloa, Informera, Kurira i Srpskog Telegrafa, dovoljno i da pametan poludi? Nije. U normalnim zemljama inteligentan televizijski program prave inteligentni ljudi za inteligentne gledaoce, kako bi svi zajedno bili što inteligentniji i obrazovaniji. U mišabanana zemlji, program prave pokvarenjaci za mentole, kako bi kreteni zavladali društvom.
A politički pobunjenu manjinu, onu koja je uvek inicijalni pokretač promena u društvu, pokrili smo sa tri zajebantske televizijske emisije. Od kojih je jedna na nacionalnoj frekvenciji, druga na kablovskoj televiziji, a treća se vidi u Šapcu i na internetu. Saslušate nas kako zajebavamo Vulina i Brnabićku i osećate se kao da se nešto ipak dešava. A ne dešava se ništa.
Zajebavanje Vučićevih bandita čini da vam možda bude na trenutak lakše, ali ono ne žalost ništa ne menja. Često mi se desi da nešto kažem, a tek mesecima kasnije shvatim zašto. Tako sam u jesen 2017, počeo da govorim da će DLZ biti prva emisija koja će se samoukinuti. Tada sam to govorio jer sam mislio da pripadam delu velikog ujedinjenog fronta nezadovoljnog naroda, koji se bori protiv zločinačkog režima. Bio sam uveren da će moja uloga televizijskog voditelja biti završena kada dobijemo tu bitku. Ponovo sam ispao glup.
Ujedinjenog opozicionog fronta ni na vidiku. Sve što mogu da vidim u nedogled jeste banditski režim, koji krade, otima, laže, zapošljava narodnjake na mesto direktora Festa i Belefa, proglašava rupu u zemlji za železničku stanicu i usput prima pohvale od norveške premijerke i ide u američku ambasadu da se zajedno sa domaćinima keze za Dan nezavisnosti.
Ako mislite da vas neko zajebava, u pravu ste. Čak i ja vas zajebavam, a izgleda kao da zajebavam njih.
Uzmite stvar u svoje ruke.
